Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Zlatibor se u domaćim medijima predstavlja kao najveći turistički centar Srbije. Bio bi prvi da je u pitanju predstavljanje vašara međutim, ovako je van konkurencije!

Ručak u Kolibi

Automobili su bili parkirani svuda, pošto je bila nedelja. Nekako smo uspeli da se probijemo do autobuske stanice i skrenemo levo do kafane Koliba kraj koje smo imali obezbeđen besplatan smeštaj. Toliko smo bili gladni da smo samo ostavili stvari i u uputili se u gore pomenuti restoran. Nalazi se u samom podnožju brda, kraj žičare. Roštilj na zlatiborski način, sa puno kajmaka je bio izvrstan. Belo meso je bilo punjeno ovim mlečnim specijalitetom. U ponudi je još i Zlatiborska pljeskavica kao i razne druge varijacije na temu „roštilj i kajmak“. Usluga je odlična, kelneri brzi i efiksni.

Vratili smo se u stan i spremili za večernju šetnju. Preko puta zgrade je luna park iz koga je sve vreme treštala muzika iz Grandove radionice. To i ne bi bilo toliko strašno da deca nisu u glas pevala i vrištala uz „idole“ sa ružičaste televizije. Zbog tog ali i mnogobrojnih lokala, koji su sazidani bez ikakvog plana i pravila, je Zlatibor pretvoren u jedan planinski vašar. Autobuska stanica ne može da se vidi od dima koji proizvode kiosci brze hrane. Turističkih agencija je nekoliko dok je kancelarija Turističke organizacije Zlatibora jedno dva kilometara udaljena od centra. Nude brošure ali bezvoljno komuniciraju sa turistima. Izgleda da im baš teško pada ideja da rade svoj posao.

Pijaca - pršut, kajmak, sir i, naravno, suveniri

Takozvana pijaca je prekrivena. U njoj se mogu pazariti sem voća i povrća, suveniri, rakija, džemovi i naravno, suvo meso po kome je Zlatibor naširoko poznat. Cene pečenice, kobasica su znatno više nego u Beogradu, na Kalenićevoj pijaci. Kilogram je svuda 1400 dinara dok je u glavnom gradu 300 dinara manje. Ima desetak prodavaca koji nude da vam odseku željeni komad kako bi probali. Nije baš dobro što nema rashladnih vitrina u kojima bi se meso držala tokom vrelih letnjih dana.

Centralni deo Zlatibora u kome je smešteno nekoliko zanatskih centara, butika, diskoteka, kafića i restorana je solidno uređen.

Jezero....

Prostor oko jezera je nedavno popločan, a na jednom delu su radovi u toku. Još uvek je stajala bina montirana specijalno za Žikinu šarenicu. Bilo je mnogo turista, najviše porodica. Jedan glumac je u kostimu animirao decu slikajući se sa njima a istovremeno tražio od roditelja „neki dinar za pivo“!

Prošetali smo se oko veštačkog jezera koje bi bilo divno da nije đubreta u vodi. Pedalina koji se iznajmljuju su korisitli momci da se trkaju u tome ko će da pogura više plastičnih boca. Sa druge strane su luksuzni apartmani koji su po svom izgledu jedina svetla urbanistička tačka. Sve kuće su slične jedna drugoj dok u ostalim delovima grada to nije slučaj. Neke su privatne, a neke se iznajmljuju po ceni od 120 evra pa naviše...

Ludaci na motorima

Nalateli smo na „travara“, čoveka koji je poznat po tome što skuplja i prodaje lekovito bilje. Napravio je i malu tezgu na kojoj nudi svoju robu. Vazduh se, po zalasku sunca, znatno ohladio te je bila potrebna toplija odeća. Na brdu oko žičare su divljali vozači na motorima sa četiri točka koji se mogu iznajmiti po ceni od 500 dinara. Uništavaju travu i ugrožavaju bezbednost šetača koji pokušavaju da pronađu malo tišine.

Sledećeg jutra sam se popeo na brdašce na kome je jedina žičara. Nekoliko konja je bezbrižno paslo travu. Vezani su za stabla drveća koja su proređena, odnosno, isečenaa zbog skijanja. Noge su mi brzo bile mokre od jutarnje rose. Tek sam sada, sa visine, video, koliko je sazidano stambenih zgrada. Ne vidim im se kraj. Livade, koje su sačuvane od gradnje, su stvorene za laganu šetnju i sređivanje misli.

Zlatibor kao Kaluđerica

Spustio sam se do pijace i kupio kajmak i pršutu za 1200 dinara, jer sam, kako je rekla simpatina ženica, bio prva mušterija. I dalje je to preskupo ali šta je tu je. Još nekoliko paradajza, lepinje i eto savršenog doručka, koji je bio dovoljno jak da me drži sitim do večere.

Van centra je na desetine staza za pešačenje. Nisam uspeo da nađem dobru mapu, mada nije ni potrebna. Ne možete se ni u kom slučaju izgubiti.

Nakon povratka sa Mokre Gore, prošetali smo se još jednom po centru. Sada je bilo znatno manje ljudi pa je samim tim prijatnije za šetnju. Iznad sportske hale je nekoliko predivnih predratnih kuća. Tu nema novogradnje.

Petsto metara dalje je nekoliko napuštenih gradilišta čiji su rokovi za gradnju istekli pre nekoliko godina. Posmatrali smo zalazak sunca sa brda sa koga sam i započeo dan. Ta usijana zvezda je očigledno bila umorna te se spremala da ode na neke druge delove zemaljske kugle da ih obasjava. Ipak, nagradila nas je prelepim bojama što smo trčali kako bi je videli pre samog nestanka.

Sa vrha brda mesto Zlatibor izgleda kao jedno od mnogobrojnih beogradskih divljih naselja. Tako isto izgleda i Kaluđerica. Načičkane kuće, praktično jedna na drugoj, nezavršene i veoma ružne.

Uveče se svi sjate u centar. Prodavci suvenira imaju pune ruke posla dok se suvo meso pakuje u kutije. Neki kupuju oklagije neki, satove sa likom Draže Mihajlovića, a neki simpatične kućice. Seli smo u kafić Jezero ali smo brzo pobegli kada smo videli cene palačinki koje su iznosile u proseku 330 dinara. Našli smo jedan drugi gde su cene bile duplo niže.

Sve u svemu, Zlatibor je za preporuku. Cene smeštaja čak i u letnjim mesecima nisu ni malo niske. Teško je naći krevet ispod 1000 dinara i to van centra. Ostaje nam da se nadamo da će se neko setiti da uvede malo reda na ulice.