Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Sirogojno je najpoznatije etno selo u Srbiji. Ime je dobilo po narodnom heroju Savi Jovanoviću Sirogojnu. Staro selo je projekat grupisanja kuća iz različitih delova Zlatibora na jedno mesto. Realizovano je 1980. godine. U okviru muzeja je oko 40 kuća, brvnara, čiji je cilj približavanje običaja i kulture življenja.

Polusatna vožnja sa Zlatibora

Posle petnaestog kilometra od Zlatibora u pravcu ka Prijepolju, smo skrenuli sa magistralnog puta. Kod sela Ljubiš smo skrenuli levo. Put je dobar ali krivudav te se ne može voziti brzo. Predeli su božanstveni. Monotoniju, koju stvaraju velika zelena polja, razbijaju krave i mnogobrojne ovce. Čobana nema. Verovatno ni nemaju potrebu da stalno nadgledaju stoku. Očigledno je da je sve manje ljudi koji žive po tim selima.

Parkirali smo auto na parkingu blizu crkve Svetog Petra i Pavla iz 1821. godine. Kraj nje su tezge za prodaju suvenira. Pored nas je protrčala grupa sportista koji su se razgibavali i skakali ispred ulaza u muzej na otvorenom “Staro selo”. Ulaznica je 120 dinara. Kasirka na prijemnici nas je uputila u kuću u kojoj domaćica objašnjava funkcije domaćinstva i porodice.

Obilazak Starog sela Sirogojno, Muzejski kompleks na otvorenom

Sišli smo u dvorište jednog imanja. U sredini je glavna kuća u kojoj nas je dočekala domaćica. Ona nam je objasnila kako je funkcionisalo domaćinstvo. Između ostalog rekla je da “kuća nije bila na temeljima već na ženi” koja se brinula o svemu. Kuća se sastoji iz dve prostorije. Prva je služila za pripremanje hrane, a druga za ručavanje i dnevni boravak. Prosečno domaćinstvo je brojalo čak 40 članova. Muškarci su bili zaduženi za zanatske poslove i obradu njiva. Oruđe kojim se vršilo oranje i ostale potrebne radnje vukli su volovi. Posao je bio užasno težak i naporan.

Kuhinja je bila organizovana tako što je u sredini bila vatra, ognjište, koja se nikada nije gasila. Služila je za kuvanje i grejanje vode. Čak su i u tom vremenu postojali viseći kuhinjski elementi koji su služili za odlaganje posuđa. Naša domaćica je bila vrlo pričljiva i komunikativna. Njen posao je da svakom posetiocu objasni funkcionisanje domaćinstva. Kaže da ima dosta posetilaca te da radi ceo dan bez prestanka. Članovi domaćinstva su spavali u okolnim brvnarama – vajatima, koje se nikada nisu zagrevale, čak ni zimi.

U podrumu kuće, u koji se ulazi sa donje strane, je prostorija u kojoj je grnčarska radionica. Od mešavina gline i usitnjenog kamena kalcita se u nekoliko faza pripremalo razno posuđe. Tako su dobijale posude za pripremu hrane (crepulje, pržulje, sačevi...)

Okućnice...

Oko glavne kuće su pomoćni objekti; ambar (namenjen za sušenje i odlaganje žitarica), salaš (za tek ubrani kukuruz), uljanik (nadsterešnica, pod kojom su se držale pčele u vrškarama, kupastim kućicama napravljenim od drveta vinove loze i blata), mlekara (brvnara je služila za držanje i preradu mleka; samo je jedna žena imala pristup i zaduženje za spremanje mlečnih proizvoda za domaćinstvo).

U drugom delu muzejskog kompleksa su prikazana domaćnstva koja su se bavila stočartvom ali i raznim drugim zanatskim delatnostima. Tako se u kovačkoj radionici može videti oruđe koje se koristilo pre više od 200 godina. Na sredini radionice je panj na kome je nakovanj. Kovači su pravili motike, raonike, maljeve, sekire i drugo oruđe za obradu njiva.

U stajama se stoka držala na dva nivoa. U donjem su bila goveda i konji, a u gornjem ovce. Kraj staje je mišana, zgrada za sušenje voća. Kačara je poseban objekat u kome se nalazi kazan za pečenje rakije. Samo su imućnija domaćinstva imala proizvodnju rakije.

Doručak na livadi

Nedaleko su konaci, brvnare namenjene za smeštaj turista ali i učesnike raznih radionica koje se često održavaju u Starom selu. U prodavnici je omogućeno posetiocima da kupe razne suvenire. Cene su veoma visoke.

Posle sat vremena razgledanja upututili smo ka manastiru Studenica koji je bio naša sledeća stanica.

Nakon što smo napustili Staro selo Sirogojno zastali smo na jednoj poljani. Odlučili smo da pod hladom šljive doručkujemo. Meštani koji su kosili polja su nam mahnuli i tako pozdravili. Lepinja, kajmak, pršut i paradajz. Ništa više nije potrebno.

Put ka manastiru Studenica

Vratili smo se do raskrsnice kod sela Ljubiš gde smo iz pravca Zlatibora skrenuli levo. Sada smo produžili pravo. Hteli smo da preko sela Katići stignemo do magistralnog puta Požega – Ivanjica te nastavimo put do Studenice. Na mapi Auto Moto Saveza Srbije iz 2003.godine je jasno iscrtan put. Međutim, posle samo pet kilometara od Ljubiša je nestao asvalt.

Put je bio katastrofalan. Nije moglo ni drugom brzinom da se vozi zbog rupa. Da apsurd bude veći GPS sistem je pokazao da smo na pravom putu. Tako smo se truckali jedno pola sata do raskrsnice blizu sela Močioci. Pažnju nam je okupirala priroda koja je predivna. Loš put odnosno staza nije sprečila brojne meštane da naprave svoja imanja ili vikendice.

Asvalt, misaona imenica

Očekivao sam da će posle sela Močioci biti asvalt. E tu sam se prešao, da ne kažem neku težu reč. Doduše, ima mašina koje nanose kamenje i pripremaju podlogu za put koji će biti gotov ko zna kada. Voleo bih da upoznam onoga koji je pre šest godina crtao ovu mapu. Rado bih ga provozao po ovim putevima.....

No, našoj agoniji nikad kraja. U jednom trenutku se pojavio asvalt. Nov, tek položen. Obradovali smo se kao deca. Ma nije prošlo ni hiljadu metara, ni tri krivine, kad opet rupe. Ubrzo smo naišli na dobar put i deonicu od 20 kilometara prešli za 15 a onih prethodnih trideset za pet puta više.

U Ivanjici nam je pomogao taksista koji je objasnio kako da dođemo do puta koji vodi do Studenice odnosno Ušća. Put je bio pun rupa mada nam nisu smetale posle onakve avanture. Posle nekih trideset kilometera smo opet naleteli na raskopan put, i još gore, zatvoren, a nigde nije bilo ni znaka ni obaveštenja o radovima. Sačekali smo deset minuta da se kamioni pomere i nastavili put. Bilo je potrebno nešto više od sat vremena da stignemo iz Ivanjice do Studenice.

Pogledajte fotopis Sirogojna