Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Smeo bih da se kladim da je voz na relaciji Mokra Gora – Vitasi jedini voz u Republici Srbiji koji polazi i stiže na vreme. Kamo sreće da su svi putnički vozovi tako čisti, a pruge sređene. Gradnja ovog smelog projekta je počela davne 1916. ali je usled brojnih problema prilikom gradnje bilo potrebno deset godina da se završi.

Obnova posle vičedecenijske pauze

Pruga uzanog koloseka, čija putanja podseća na broj osam, je spajala Beograd sa Jadranskim morem od 1925. do 1974. godine. Popularnom Ćiri je bilo potrebno više od dva dana da pređe sve uspone od glavnog grada Kraljevine SHS, a kasnije SRJ do plavog Jadrana. Glavni inžinjer je izvršio samoubistvo jer se bušači šarganskog tunela koji su krenuli sa različitih strana brda nisu susreli na željenom mestu. Nastavak posla je preuzeo njegov pomoćnik i tako ceo projekat priveo kraju.

Početkom 21. veka je nekom na pamet pala dobra ideja, da obnovi prugu i ponovo pusti u rad parnu lokomotivu i autentične vagone i time stvori jednu od najvećih turističkih atrakcija Srbije. Sve stanice su u potpunosti renovirane. Deo stanice u Mokroj Gori je pretvoren u hotel te se nalazi samo dvesta metara daleko od Mećavnika (uz brdo postoji staza). U blizini je parking na kome turisti mogu nesmetano da ostave svoja vozila. Tokom letnjih meseci polazi četiri puta dnevno; u 08:00, 10:30, 13:25 i 16:10h. Prvi i poslednji polasci ne saobraćaju zimi.

Vožnja ćirom

Na stanicu smo došli pola sata ranije. U tom trenutku su odlazili putnici sa prethodne vožnje pa je na parkingu bilo mesta. Sve je čisto, kao da smo u Austriji, a ne u Srbiji. Neverovatno! Ljudi koji prodaju karte su ljubazni, toaleti čisti, voz kreće na vreme....fatamorgana! Petsto metara nakon polaska voz je stao kraj puta. Kondukter je izašao, ručno spustio rampu, sačekao da prođe voz, podigao rampu i vratio se. Vagoni su onakvi kakvi su bili pre sedamdeset godina. Tada nije bilo klima uređaja pa se vagon grejao uz pomoć furune na ugalj ili drva koja je i dan danas sačuvana u sredini vagona.

Voz je bio pun turista. Bilo je dosta Francuza i Amerikanaca. Prozori se ne mogu spustiti do kraja pa je najbolji deo za posmatranje prirode kraj vagona. Voz se kreće brzinom od oko 25 km na sat na deonici dugoj 15,5km. Savlađuje visinsku razliku od 300 metara. Predeli su neverovatni. Prolazi se kroz dvadesetak tunela od kojih je najduži, već pomenuti, Šarganski tunel (1825 metara). U pravcu ka stanici Vitasi se voz ne zadržava u stanicama. Vožnja je uzbudljiva jer se stalno prolazi kroz tunele čiji krajevi donose nove panoramske poglede na celu oblast.

Ručak u restoranu Jatare

Vožnja je trajala oko 40 minuta od Mokre Gore do stanice Vitasi. Napravljena je pauza od 30 minuta te smo sa novom lokomotivom krenuli nazad. Bilo je vremena za slikanje i kupovonu sladoleda. U povratku, voz se nekoliko puta zaustavljao na pojedinim stajalištima kako bi putnici slikali prelepu prirodu ali i prugu koja se videla sa visine. Na stanici Jatare je bilo zadržavanje od 20, a četiri puta kraće je stajao voz kod “ludog kamena”. Nakon povratka na početnu stanicu Mokra Gora, uputili smo se kolima ka restoranu napravljenom na stanici Jatare zbog koje je srušen deo brda. Iz voza nam se učinio interesantnim. Udaljen je svega dva kilometra od Mokre Gore.

Sada na stanici nije bilo nikoga. Sunce je bilo znatno blaže nego sat vremena ranije pa su boje stena bile nestvarne. Osoblje restorana je taman selo da se odmori pa su kuvarice prevrnule očima kada su nas videle. Teleća čorba je bila odlična ali ćevape ne bih ponovo naručivao. Cene jela su niske, a pića, prosečne. Ipak, ambijent je taj koji preporučuje ovaj restoran!

Vožnja Šarganskom osmicom je pun pogodak u svakom pogledu. Cela regija izgleda tako dobro kao da ne pripada Srbiji. Nema divljih deponija, auto otpada i sličnih mana koje se mogu videti u svim delovima zemlje.

Pogledajte fotopis Šarganske osmice