Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Verovatno ste, došavši k sebi, nakon šoka koji je izazvalo stanje u Delhiju ili Mumbaju pomislili da nema ničeg goreg od svega što ste videli. Dotakli smo dno života u Varanasiju. Ne! Život je dotakao dno u Varanasiju. Možda i nije, ako se stvari posmatraju iz drugog ugla. Duhovno preobraženje koje se ostvaruje spaljivanjem tela i odlaganja ostataka u reku Gang nekome može da deluje kao prirodan čin, a nekome kao ludilo.

Osećao sam se jako neprijatno u Varanasiju, ali kada čovek previdi te ovozemaljske poglede i stavi neke druge, duhovno obojene naočare, zakorači u jedan drugi svet. Luka u taj drugi svet je Varanasi. Hiljadama godina unazad se tela spaljuju kraj reke. Tako se oslobađa duh koji izlazi iz reke i prelazi u božanstvo.

Noć u spavaćim kolima na relaciji Delhi - Varanasi

Poslednjeg dana boravka u Delhiju smo, u hotelu doplatom u iznosu od 200 rupija, produžili boravak do večernjeg polaska voza za Varanasi. To nam je omogućilo da ceo dan provedemo u obilasku glavnog grada Indije i neposredno pred polazak voza se istuširamo, i tako osveženi se pripremimo za put dug 700 kilometara do Varanasija, jednog od najvećih gradova države Utar Pradeš.

Za petnaestak minuta smo stigli do perona sa koga je polazio voz. Smestili smo se u AC3 vagon. U svakom boksu je po šest kreveta, tri u nizu, kao u klasičnim šestokrevetnim kupeima. Bočno, duž celog vagona stoje po dva kreveta u nizu. Nekako smo stavili kofere ispod sedišta i vezali ih lancem. To su učinili i ostali saputnici. Na svakom krevetu je bilo ćebe i jastuk, a u kesi čista posteljina i jastučnica.

Kasnije je prošao kondukter koji je podelio i besplatnu vodu. Odmah smo počeli da pričamo sa "cimerima". Jedan od njih je išao kući, na kratak odmor. Radi u Delhiju već nekoliko godina kao IT stručnjak. Svi prisutni su odlično govorili engleski. Pričali smo o raznim temama do 21h, kada su svi otišli na spavanje. Ventilatori su bili prilično bučni pa smo koristili sunđere za uši (air plugs). Nekako smo uspeli da spavamo. Iako je voz krenuo na vreme uspeo je da ostvari zakašnjenje od jednog sata do Varanasija.

Namestili smo krevete kada su se svi probudili i nastavili smo da pričamo sa novim poznanicima. Kroz prozore smo videli nepregledne njive, pirinčana polja, ali i gazdinstva. Đubreta uz prugu je bilo svuda. To nisu bili papirići ili boce plastičnih flaša koje je neko bacio iz voza, već velika đubrišta. Gomile su bile sve veće kako smo se približavali Varanasiju.

Sa železničke stanice u Varanasiju do Shindia ghata

I kada smo konačno stigli na stanicu, doživeli smo isto što i u Agri. Istovremeno kreketanje stotinak rikšista koji nisu mogli da priđu pruzi već su sa daljine kreketali "rikša, rikša, rikša". Sada smo imali kofere sa sobom pa nismo mogli tako lako da im uteknemo, ali smo ih uspešno ignorisali. Na parkingu, tačnije smetlištu, ispred prelepe zgrade železničke stanice smo ugledali pult za rikše. Prišao nam je jedan čovek koji je rekao da on tu radi i zatražio nam je 150 rupija da nas odveze do Shindia gata. Nisam mu poverovao i sačekao sam da se pojavi pravi radnik. Njemu smo platili 70 rupija vožnju i smestili se u rikšu ovoga koji nam je prvi nudio vožnju za "samo" 150.

Do obale reke Gang ima oko šest kilometara. Putovali smo 25 minuta. Nije bilo većih zagušenja na prašnjavim i razrovanim ulicama. Motorna vozila ne mogu da stignu do same obale pa smo bili prinuđeni da pešačimo petnaestak minuta kroz uličice. Rikšista je ostavio svoje vozilo, maltene na sred ulice, i sam se pozvao da nam pokaže put. Mi smo ga u stopu pratili. Nikada, ali nikada, ne bismo uspeli sami da ovako lako i brzo nađemo put do našeg hotela.

Koračali smo kroz prolaze između poluraspalih zgrada, preko izmeta i kanala kanalizacije. Potrebno je puno veštine izbeći sve te tečnosti i mase koje se nalaze na pločnicima. Tu su prodavnice suvenira, marketi, zanatske radnjice. Jedna žena je sušila kosu, druga čistila pod, a neke su samo stajale i međusobno pričale. I konačno, kada smo ugledali reku Gang, sišli smo niz stepenice, prošli improvizovanom stazom pored gomile kravlje balege i stigli do velike zgrade hotela "Shindia, guest house".

Očekivanje provizije

Vozač je sa nama ušao u hotel očekujući proviziju od vlasnika hotela. Međutim, nije znao da mi već imamo rezervaciju, te da u tom slučaju gazda ne može da podigne cenu smeštaja kako bi platio proviziju riksisti koji nas je doveo. Tako je ovaj ostao "praznih šaka". Verovantno nas ne bi vodio da smo mu to odmah rekli. Ipak, dao sam mu 20 rupija.

Na prijavnici hotela je skoro kao u vojsci, jer Varanasi važi za jedan od "najcrnjih" gradova u Indiji. Na listi prevara za turiste deli prvo mesto sa Agrom. Na zidovima su okačena razna upozorenja kako da se izbegnu pljačke i razne druge neprijatnosti. Odložili smo kofere u "kavez sobu", jer nam je recepcionar rekao da će naša soba biti spremna u 12h.

Umesto vrata su rešetke i ta prostorija služi za odlaganje stvari gostiju. Postavljene su i kamere. Osoblje je veoma ljubazno. Svi nose imena i legitimacije sve vreme na grudima kako ne bi došlo do neke prevare. To najbolje govori o tome koliko je mesto samo po sebi opasno. Dobili smo savete gde da idemo. Ispred hotela je i dalje stajao rikšista koji nas je dovezao i dalje se žučno raspravljao sa jednim od recepcionara.

Hotel Shindia guest house i okolina

Predlažem vam da hotel izaberete unapred jer je teško kretati se na licu mestu. Isto tako, nemojte da verujete rikša ili taksi vozačima da je hotel u koji želite da idete zatvoren, izgoreo, pun ili da ne postoji, jer bi vas oni odveli u hotel u kome bi imali veliku proviziju. Uvek im recite ime obližnjeg gata, a ne ime hotela.

Shindia Guest House je odličan porodični hotel. Stekli smo utisak da vode računa o svakom gostu. Imaju tridesetak soba. Mi smo izabrali jednu od najlepših, sa pogledom na reku i velikom terasom po ceni od 900 rupija (930 sa nekom taksom). Uživali smo tokom svakog trenutka provedenog u toj sobi. Pogled od 180 stepeni je divan. Mogli smo nesmetano da posmatramo ljude. Tačno ispod naše terase su žene plele korpice koje su kasnije prodavale. Deset metara vazdušne linije je brdašce na koje su meštani poređali kravlje balage da se suše na suncu. Kasnije ih koriste za loženje vatre.

Ispred stepenica koje vode do našeg hotela je jedna mala kućica u kojoj živi starica. Prekrivena je nekom plastikom. Njen dom je veoma skroman. Krevet, komoda i nešto malo stvari. I ona tokom celog dana plete korpice za cveće i razne druge namene. Na tom istom platou je preko celog dana bilo vezano mladunče majmuna koje je stalno skičalo i instistiralo da ga neko pusti. Nije baš humano vezati tako životinju i ostaviti je na jakom suncu. Nije to jedino zlostavljanje životinja. Gotovo na svakom koraku su životinje u veoma lošem stanju, izglednele ili izudarane. Isto to važi za krave.

Krave se svuda veoma slobodno kreću. Nisu mnogo živahne, već se u ritmu života na reci kreću veoma sporo. Prosto je neverovanto kako se ne smandrljaju niz stepenice. Vešto koračaju tragajući za hranom ili mestom za odmor u hladu.

Prva šetnja - tigrići za veš

Krenuli smo ka hramu Višvanat. Prošli smo pored gata Manikarnika i pored nekoliko malih hramova u kojima se odražavaju obredi za preminule. Pratili smo put i došli do jednog hrama. Sa jedne strane je bio rasprostran sveže opran veš, a sa druge je jedan čudak čučao i nekom braon tečnošću, polu go, čistio zube. Nekoliko muva je nesmetano stajalo na njegovom licu i telu.

Nastavili smo dalje, ka najpoznatijem hramu, pozdravljajući vojnike koji čuvaju hram sa jedne i bakaline koji pripremaju hranu ispred svojih radnji, sa druge strane. Gužva je bila prevelika te smo se brzo vratili. U povratku smo ušli u dvorište hrama koji ima žute pagode. Jedan Indijac je prelistavao svoj tefter kraj prosutog rasprostranjenog žita, drugi je čitao novine, a tigrići, statue od betona, su bili prekriveni mokrim majcama i džemperom. Kakav prizor.....

Vratili smo se u hotel i smestili u svoju prostranu sobu sa fantastičnim pogledom na reku. Posle kratkog predaha smo nastavili obilazak u pravcu ka železničko-drumskom mostu.
Tačno ispred hotela je Shindia gat. Danas je sačuvana jedna nakrivljena pagoda, dok je originalni gat urušen. Izgrađen 1830. godine, gat je bio toliko veličanstven, ali ujedno i prevelik, da se ubrzo urušio u reku. Danas je duž cele obale napravljeno stepenište koje znatno olakšava pristup reci. Na njemu se vernici brišu, presvlače, oblače, sunčaju, meditiraju, jedu, spavaju....

Delatnosti na reci...

Čak i krave, koze i psi se sunčaju i uživaju u lepom vremenu. Građevine koje gledaju na reku su stare nekoliko stotina godina. Uglavnom su sve oronule i prilično propale. Iz mnogih curi voda ili fekalni sadržaji. I pored toga su te zgrade prelepe, te po stilu gradnje podsećaju na kraljevsku palatu u Udaipuru.
Trgovci u Varanasiju su prilično kulturni i razumni. Za razliku od svojih kolega u drugim gradovima razumeju reč "ne" i ne navaljuju. Nudili su nam vožnju brodom, razgledanje okoline, kurseve joge, kupovinu svile.....

Na svu sreću nije bilo prevelike gužve na reci pa smo mogli da uživamo u mnogobrojnim slikama, kojih je bilo bezbroj. Gde god smo se okrenuli, ugledali smo neki događaj ili scenu koja je za pamćanje. Varanasi važi za jedan od najslikovitijih gradova Indije, te time predstavlja raj za fotografe. I ne samo za njih, mada bih slobodno i sebe mogao da ubrojim u tu grupu ljudi. Mnogi Indijci iz raznih krajeva zemlje dolaze da vide gatove i borave u svetom gradu. Boja sarija u kombinaciji sa rekom i dekoracijom koju nudi Varanasi je očaravajuća.

Na reci se tokom dana obavlja prevoz robe, najviše drva za loženje, ali i ljudi. Čamci za prevoz putnika, za razliku od autobusa, nisu pretrpani. Videli smo nekoliko čamaca u kojima se suši veš. Sa druge strane obale nema nikakvih objekata. Iz daljine se mogu nazreti ljudi koji kao da preturaju po đubretu.
Prošli smo pored nekoliko gatova i stigli do Gai (Gay) gata. Jedan starac od barem osamdeset godina je ležao na leđima i nogama imitirao vožnju bicikla. To je radio tako brzo, kao da ima dvadeset godina. Verovatno ga je mrzelo da se pridruži dečurliji koja je igrala kriket pored reke.

Kupanje u Gangu

Gledajući dokumentarne emisije o reci Gang smo dobili želju da se makar jednom bućnemo. Međutim u Varanasiju je voda prezagađena i nikako nije preporučljivo kupanje. U reku se izliva kanalizacija na nekoliko mesta, ali to mnogobrojne meštane ne ometa da peru veš ili da se kupaju.

Voda se smatra tehnički ispravnom (za kupanje) ukoliko na 100ml ima do 500 fekalnih bakterija. Sve preko toga se smatra rizičnim i štetnim po zdravlje ljudi. U Gangu na 100ml vode ima oko milion i po fekalnih bakterija. Svakodnevno se preko 50 000 ljudi okupa. Retko ko se otisne od obale radi plivanja. Većina se samo "umoči" i tako ispuni ritual.
Mogu se videti i turisti, ali zaista reko, kako se bojažljivo bućkaju u reci. Verovatno su svesni rizika, ali je njihova želja jača od savesti.

Reka Gang je u hinduizmu označena kao sveta reka. Veruje se da se kupanjem vernici "čiste" od grehova koje su počinili na zemlji. Isto tako se veruje da se mrtve duše spaljivanjem oslobađaju i nastavljaju svoj duhovni, nebeski život.

Kako izgleda običaj spaljivanja

U Varanasiju postoji osamdesetak gatova, od kojih se i danas za spaljivanje ljudi koristi samo pet. Jedan od poznatijih je Manikarnika gat. Spaljivanja se vrše bez prestanka, i noću. Sve to izgleda prilično nehumano na prvi pogled, a pogotovo dim i miris izgorelog mesa. Pre svega uslovi u kojima se to radi su veoma loši. Celo priobalje je užasno prljavo. Smisao spaljivanja je upravo pročišćenje, pa verovatno ni poslednje mesto boravka na zemlji ne mora da bude čisto.

Oko gatova su ogromne gomile cepanica koje se koriste za spaljivanje. Stalno se donose na čamcima i odlažu pod nadstrešnice, kako bi se sačuvale od kiše. Uvek je pristutno puno meštana i radnika koji upozoravaju turiste da je snimanje i slikanje procesa spaljivanja najstrože zabranjeno. Moram da priznam da nisam imao želju da snimam, jer sam bio šokiran gledajući kako ljudsko telo gori.

Prvo se održi ceremonija, slična našem opelu u hramu iznad gata, koji više liči na štalu nego na sveto mesto. Lice pokojnika je našminkano, a telo prekriveno cvećem i laticama. Nakon završetka obreda se telo na nosilima, najčešće zamotano, prenese, munjevitom brzinom, do gata. Prvo se potopi u reku pa tek onda stavi na gomilu cepanica. Vrsta i količina cepanica se dodatno plaća. Najskuplja je sandalovina. Članovi porodice, kao i mnogobrojni prolaznici, posmatraju čin spaljivanja. Istovremeno se vrši nekoliko takvih procesa. Plamenovi dostižu visinu od dva metra. Telo relativno brzo gori. Ostaci se najčešće bace u reku, a samo petnaest metara dalje se vernici kupaju, peru veš ili još gore, piju tu vodu.

Veče kraj reke Gang

Nije preporučljivo šetati se uz reku ili po uličicama kada padne mrak. Kao što sam na početku ovog putopisa napisao, ima puno kriminalaca i treba biti obazriv. Ipak, veče je možda najlepši deo dana uz reku. Zalazak sunca je bio zanimljiv, nekako čudan, jer nisam mogao da ne primećujem oblake dima koje je pravila vatra.

Broj kupača, i uopšte lokalaca pored reke, nije se smanjivao kao što je to slučaj u ostatku zemlje. Obala reke nije svuda osvetljena, već samo na nekim mestim, a ispred glavnih gatova su postavljeni veliki reflektori.

Tek kada je potpuno pao mrak, mogli smo da vidimo hiljade korpica sa svećama koje su vernici bacali u reku. Prizor je bio nestvaran, bajkovit. Međutim, nismo mogli dugo da ostanemo na terasi zbog majmuna. Vlasnik nas je upozorio da zaključavamo vrata od terase i da ništa ne ostavljamo napolju.

Uveče se sakupio čitav čopor agresivnih majmuna koji su rušili i uništavali sve pred sobom. Jedan je bio toliko hrabar i smeo da je počeo da lupa u naša vrata od terase. Snažno ih je tresao ali nije uspeo da ih razvali. Ništa nije moglo da ih uplaši.
Hotel ima i vegetarijanski restoran koji radi u jutarnjim i večernjim satima. Čekali smo sat vremena da se hrana spremi, ali je bilo vredno čekanja. Jeli smo pirinač i vegetarijanske ćuftice u sosu.

Jutro na reci

Tokom zime (decembar - februar) su na čitavom severu Indije jutarnje magle česta pojava. Da smo poslušali recepcionara i uzeli turu koja počinje u 06h izjutra, pogrešili bi, jer se magla razišla tek oko 09h. Vidljivost je jedva 30 metara. To je davalo reci nekakvu mističnost. Na krevetu, ispred hotela, je berberin brijao svoju mušteriju. Da li je pravi berberin? Nisam siguran. Deca su se uveliko igrala. Bilo je i kupača - ranoranilaca. I mladunče majmuna, koje je i predhodnog dana bilo vezano, se oglasilo i mahalo nam.

Krenuli smo nizvodno da se šetamo. Prošli smo pored stepenastog bazena. Na dnu je blatnjava voda. Da stvar bude još gora, neko se u njoj kupao. Par metera dalje su velike gomile cepanica za vatru. Kratko smo posmatrali čin spaljivanja i nastavili da se šetamo. Odbili smo ponudu od nekog čoveka da spaljivanje posmatramo sa kule.Znali smo da će posle tražiti veliku donaciju za njegovu porodicu.

Pranje veša u reci Gang

Odmah iza ugla, pored tanka za vodu, petnaest metara od gata, je mesto na kome se kupaju lokalci. Jedan čikica je čučnuo i mokrio, pred svim prolaznicima dok je, verovatno, tata, metar dalje sa svojom decom prao veš. Snažno je udarao košulje i majce o čamac i tako ga cedio.

Deca nisu bila napadna u prosjačenju kao što je to bio slučaj u Džodpuru. Tamo nisam mogao da se krećem koliko su me spopadali da im dam novac. U Varanasiju je situacija drugačija. Deca pristaju na slikanje, ali se može pročitati između redova da očekuju neku naknadu za to.

Sa druge strane mnogi stariji vernici ne vole da budu slikani, te tada do izražaja dolaze kvalitetni i veliki zumovi na vašim fotoaparatima. Morate biti vešti i brzi. Scena je milion. Najbolje i najlakše je slikati ljude kada sede na stepenicama. Tako je i jedna evropljanka učila da svira neki tradicionalni instrument koji ima sličan oblik i način sviranja kao frula. Momak koji joj je pokazivao je super svirao pa smo zastali da ga slušamo.

Restoran Ganga Fuji, bajata hrana

Uživali smo šetajući se uz reku nekoliko sati. Došli smo do Asi gata koji je jedan od poslednjih. U povratku smo ponovo prošli pored Dandi, Kodar, Rana, Lalita i mnogih drugih gatova.

Po povratku u hotel, odjavili smo se iz sobe, i ostavili kofere na čuvanje u "sigurnu sobu". Recepcionar nas je savetovao da ručamo u restoranu Ganga Fudži (Ganga Fuji). Nalazi se blizu Višvanat hrama. Tokom celog dana je gužva pred hramom, jer su kontrole ljudi veoma detaljne. Zabranjeno je unošenje mobilnih telefona, pa se svi detaljno pretresaju. U suterenu restorana je desetak stolova. Na zidovima su preporuke turista iz celog sveta. Brzo smo naručili hranu, ali smo čekali čitav sat.

Konačno kada je konobar doneo ono što smo naručili, shvatili smo da je meso, chicken tikka, bajata i da to nije pileće meso. Zaključili smo da je Ganga Fuji još jedan restoran koga je slava stečena zahvaljujući preporuci u Lonely Planet-u iskvarila. Inače izbor iole pristojnih restorana u Varanasiju je, ili loš, ili mi nismo imali sreće da nalatimo na neki dobar.

Žel stanica i put ka Kalkuti

Do same reke motornim vozilima nije dozvoljen pristup. Ulice, tačnije prolazi između zgrada, su suviše uski. Nikada do sada mi niko nije nosio kofere, pa čak ni u hotelima. Bukvalno bi se i Irina i ja iskilavili da smo sami nosili stvari, te smo platili 100 rupija za rikšu do železničke stanice i 50 za nosače kofera i tako pogazili neke naše principe. Rikšista i nosači su došli u zakazano vreme u hotel i uzeli naše stvari. Pozdravili smo se vlasnikom hotela i krenuli ka rikši.

Nije bilo većih zastoja na ulicama. Stigli smo do železničke stanice za dvadeset minuta. Brzo smo u holu stanice zaključili da ne postoji veliki elektronski zid sa obaveštenjem o odlascima i polascima vozova, već mali LCD televizor dijagonale od 42 inča. Ni on nije radio, ali smo našli tablu, poput one u školskim učionicama, na kojoj radnik neprestano upisivao i brisao obaveštenja o dolascima i odlascima vozova. Morao sam da se probijem kroz masu ljudi kako bih uspeo da saznam šta se dešava sa našim polaskom.

Voz iz Amritsara do Kalkute, preko Delhija i Varanasija, je kasnio samo pola sata. U ćošku hola, sa desne strana kada prilazite sa perona, je "ćošak za strance". Pridružili smo se grupici od oko dvadesetak ljudi. Sve vreme je stajalo nekoliko uniformisanih radnika železnice koji su nas bukvalno branili od raznih prosjaka i "dobronamernih ljudi". Svakome su pomogli da stigne na željeni voz.

Čavrljanje u vozu

Na kraju, sa sat vremena zakašnjenja, smo se ukrcali u voz, u AC3 vagon (pogledajte tekst o vozovima) i upoznali deo jedne, sasvim prosečne indijske porodice. Naime, zet je pratio snaju do Kalkute, koja se sa ćerkicom vraćala u Singapur. U kvartu "Little India" živi sa suprugom.

Naše upoznavanje je prekinulo dete koje je puzalo stazom, manevrišući između sedišta i kofera putnika. Rukama je skupljao đubre koje su ostavili predhodni putnici za sobom i odlagao ga u vreću. Očekivao je napojnicu, ali niko nije obraćao pažnju na njega, kao ni na ostale prosjake, sa i bez invaliditeta.

Irina i ja smo nastavili razgovor sa novim prijateljima. Ponudili su nas hranom koju su poneli od kuće. Pričali smo o raznim temama, uglavnom o Indiji. Niriš je profesor na jednom on najvećih univerziteta u Varansiju. Kaže da godišnje ima 180 neradnih dana zbog raznih praznika i običaja. Iako je ušao u četvrtu deceniju života još uvek živi sa roditeljima i celom, velikom, porodicom. U nekim sredinama je još uvek normalno da deca, čak i kada se venčaju, ostaju da žive kod roditelja.

Na fotografijama i video snimcima sve u Varanasiju izgleda savršeno i čisto, ali u stvarnosti je znatno drugačije. Ostaje nam da se nadamo da će vlast posvetiti makar 30 posto pažnje, kao što se to čini u Džaipuru, Udaipuru i Mumbaju, i dovesti u red makar priobalje i uži centar grada na svetoj reci Gang.

Pogledajte fotopis Varanasija