Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Koliko ljudi može da stane u jedan običan džip? Pet, deset ili više? Hmmmm.....iznenadićete se... U Indiji jednostavno ne postoje granice. Nekako je logično da grad u kome se nalazi jedno od sedam svetskih čuda bude koliko toliko sređen i prilagođen potrebama turista. Ali, u Indiji nije preporučljivo da se razmišlja logično!

Moguće je da u jednom danu stignete vozom iz Delhija do Agre oko 08:30h, vidite veličanstveni Tadž Mahal i mističnu Crvenu tvrđavu do 12:30h, potom razdrndanim busom stignete do Fatepur Sikrija (oko 14h), obiđete džamiju i palatu, vratite se u Agru (oko 18h), večerate u odličnom restoranu i brzim vozom u 20:20h se vratite u glavni grad Indije za dva sata.

Ne zaboravite da je Tadž Mahal zatvoren petkom! S obzirom da sam i u Agri i u Fatepur Sikriju bio godinu dana ranije u ovom putopisu neću detaljno opisivati namenu građevina već samo dožvljaje.

Najpouzdaniji voz u Indiji kasni dva sata

Probudili smo se oko pet sati kako bi na vreme stigli na polazak voza Bhopal Shatabdi u 06:15h. Nismo mogli da izađemo iz hotela, a da ne probudimo radnike koji su spavali na podu ispred recepcije. Na ulici nije bilo nikoga, čak ni krava. Tek se našao po neki čistač ili beskućnik koji se ranije probudio.

Glavna ulica je izgledala sablasno. Što smo se više približavali železničkoj stanici to je bilo više ljudi. Ispred zgrade je totalni haos, non-stop, zakrčenje rikši, privatnih i taksi vozila. Nemojte nikoga da slušate ili da pitate već samo uđite u glavni hol stanice. Prevaranata ima mnogo. Ušli smo u zgradu i na velikoj elektronskoj oglasnoj tabli pročitali obaveštenje da naš voz kasni čitava dva sata.

Krenuli smo ka peronu da vidimo da li ima još stranaca ali nas je na ulazu zaustavio lik koji je tražio da vidi karte. Pogledao ih je i rekao da voz kasni zbog neke nesreće i da treba da ih zamenimo za raniji polazak. Znam da ima puno prevaranata pa smo otišli na gornji sprat u kome je velika kancelarija za žalbe ali i pomoć strancima. U hodniku je bilo nekoliko skitnica koje smo preskočili.

Prevara na železničkoj stanici

Pročitali smo obaveštenje da kancelarija radi tek od osam sati ali se sada ponovo pojavio isti onaj lik. Predstavio se kao radnik železnice i pogledao je kartu. Rekao je da možemo da zamenimo karte i poveo nas je u kancelariju.

Čim smo napustili zgradu i krenuli ka glavnoj ulici shvatio sam da je to još jedan prevarant. Hteo je da nas odvede u običnu turističku agenciju za koju radi i proda nam karte po daleko višoj ceni. Samo smo se okrenuli i vratili u stanicu i zatekli nekoliko stranaca, francuza i nemaca, u čekaonici (na prvom spratu). Oni su odlučili da čekaju a mi smo se vratili u hotel i malko odspavali. Vratili smo se tačno u 08:20 i ukrcali se na voz.

Doručak u vozu

Linija Bhopal Šatabdi važi za najtačniji i najpouzdaniji voz u Indiji jer omogućava turistima da u jednom danu obiđu Agru. Kašnjenje je veoma retko. Kasnije smo saznali da je najčešći razlog magla u zimskim mesecima (decembar i januar) te da smo imali sreću što je voz kasnio samo dva odnosno pet sati u povratku.

Dok voz nije pristigao u stanicu mogli smo da "uživamo" u raznim prizorima. Od smrdljivog i usranog koloseka, do čete prosjaka koji su praktično formirali red da pitaju svakog stranca za neki novac ili hranu. Kompozicija je pristojna, vagoni klimatizovani. Prvo smo dobili novine, a potom i doručak. Svaki putnik je dobio tacnu na kojoj je bila vegetarijanska pljeskavica, tost, puter, džem, čaj i sok od manga.

Kreketanje na stanici

Poslednjih dvedeset kilometara pred dolazak u Agru smo videli đubrišta uz prugu. To nisu deponije već "spontane" gomile đubreta po kojima rovare ljudi, psi, krave, mačke i majmuni. I konačno kada je voz stigao u stanicu naleteli smo na čopor žaba. Čuli smo sa sto različitih strana meketanje "rikša, rikša“ ili “taxi taxi".

Uspeli smo da eskiviramo deo "žaba-vozača". Nikako nemojte da se pogađate za cenu do vašeg odredišta. Postoje pultovi za pre-paid plaćanje na parkingu: sa desne strane je za taksi vozila, a sa leve za rikše. Do ovog drugog nas je pratilo barem deset vozača.
Nisu hteli da nam daju da platimo, već su insistirali da pregovaramo sa njima.

Ipak, uspeo sam da nađem prodavca pre-paid karti koji se zagubio. Verovatno mu vozači plate da skloni na nekoliko minuta kako bi imali priliku da "navuku" naivnog turistu da ih unajmi po višestruko višoj ceni. Ovako je vožnja do Tadž Mahala 50 rupija, a usluga za "pre-paid" prodavca dva rupija. Nismo imali sitno pa je prišao jedan vozač, dao tih dva rupija i oterao ostale. Smestili smo se u njegovu šklopociju i krenuli.

Ulice u centru grada su na prvi pogled čiste. Drugi pogled vam ne savetujem. Trotoara nigde nema, kao ni linija, pa se istovremeno kreću po četiri vozila na mestima gde su predviđena samo dva. Rikšista je solidno govorio engleski. Vidi se da često vozi turiste.

Počeo je da nam priča o Agri i raznim mogućim prevarama. Ponekada rikšisti pristanu da voze po nižoj ceni od uobičajene (za turiste) samo da bi ih ovi ponovo unajmili kasnije. U principu im ne treba verovati jer je njihov cilj da navedu vodu na svoju vodenicu.

Tadž Mahal

Dovezao nas je do kvarta Tadž Gandž (Taj Ganj) u kome se nalazi najlepša grobnica posvećena ljubavi na svetu. Hteo je da nas sačeka i kasnije vozi dalje, ali smo to odbili. Motornim vozilima nije dozvoljeno da se približe na manje od 500 metara Tadžu, kako bi se spomenik sačuvao od štetnih izduvnih gasova. Spustili smo se do Zapadnog ulaza (West gate) ali je tada, u 11h, bila ogromna gužva. Pomerili su lokere, pa su sada udaljeni oko 500 metara od ulaza (u pravcu ka Agra Fortu). Rančevi se moraju ostaviti u tim lokerima.

Oko Tadž Mahala ima puno prevaranata i sitnih kriminalaca. "Fora i forica" je bezbroj, te se trudite da ne ulazite u bilo kakvu priču sa nekim koga ne poznajete. Cena karte je 750 rupija, te za strance postoji poseban šalter. Dobili smo flašicu vode i bele navlake za cipele, kako se ne bi izuvali. Red za ulazak u kompleks je bio dugačak barem sto metara i za muškarce i za žene.
Svi su načičkani stajali jedan uz drugog.

Još prilikom kupovine karte su nam službenici nudili da nas za 300 rupija uvedu preko reda. Nema potrebe za bacanjem para. Pored zapadnog (west gate) na koji dolazi svi, i stranci i lokalci, postoje još dva ulaza, južni i istočni. Do južnog se stiže tako što krenete uzbrdo, nekih 80-100 metara.

Kada dođete do glavnog puta, skrenite levo i hodajte stotinak metara (uvek imajte orjentaciju gde je Tadž). I tu negde treba opet da se skrene levo (pitajte nekog prodavca voća ili zanatliju za put do South gate-a). Na ovoj kapiji nije bilo nikoga. Čuvari su nas pretresli i lupili pečat na karte..

Tadž Mahal je veličanstven. Sve je vrvelo od posetilaca, kao u košnici. Ljudi su se slikali pored fontana. Mislim da je san svakog indijca da se slika ispred Tadža i da sliku drži okačenu na vidnom mestu u svom domu. Nekoliko puta smo zamoljeni da se slikamo sa porodicima.

Pokupili smo stvari, videli tuču dveju žena i lagano nastavili dalje da pešačimo do Crvene tvrđave.

Vožnja busom do Fatepur Sikrija

Stigli smo za 25 minuta. Ulaz je 250 rupija ako pokaže kartu Tadža. Inače je 300. Posle dva sata obilaženje tvrđave smo želeli da odemo busom u Fatepur Sikri. Iz prve sam našao rikšu za 30 rupija do autobuske stanice. Klackali smo se desetak minuta. Na stanici je bilo prilično mirno. Neki momci su nam pokazali bus koji ide za Fatepur Sikri. Ušli smo u vozilo. Jedva smo našli čista sedišta. Ušlo je jedno pet prodavaca koji su nudili tigrovu mast, zlatne lance, lozove i ko zna šta još.

Bus (kao i svi u Indiji) je bio u očajnom stanju, ali nije to tako strašno. Čim smo krenuli shvatili smo da staklo nije fiksirano, pa je tako na svaku nervaninu podrhtavalo. Tapancirunzi sedišta su uništeni sredinom prošlog veka, kada je verovatno i poslednji put oprana unutrašnjost vozila.

Ipak, očarali su nas ljudi koji su nam se osmesima obraćali. Put do Fatepur Sikrija je znatno bolji nego što je bio godinu dana ranije. Polovina puta je u potpunosti rekonstruisana ali su i dalje, iz njima znanih razloga, sačuvane neke rupe preko kojih se vozi prebrzo, pa smo u zadnjem delu busa bukvalno poskakivali.

Opet prevara.....

U Fatepur smo stigli oko 16h, kasnije nego što smo planirali. Autobuska stanica, tačnije parking, se nalazi blizu  Sata (Clocktower). Upitao sam konduktera kada je poslednji polazak na šta je on odgovorio "za sat vremena". To nas je malo zabrinulo ali smo ipak krenuli u obilazak. U centru ovog malog mesta je ogromna gužva, pogotovo na pijaci.

Već smo bili prilično umorni i celo mesto je delovalo prilično tmurno. Džamija i tvrđava se nalazi na brdu udaljenom stotinak metara od stanice. Našli smo neku prečicu kroz đubrište i stigli do džamije Džama (Jama Masjid). Spopao nas je neki stariji čovek koji nije prestajao da nam nudi svoje turističke usluge. Bilo je prilično neprijatno jer nas je u stopu pratio, a nije bilo mnogo ljudi u blizini da eventualno zatražimo pomoć.

Kao za inat, nismo mogli da u džamiju uđemo na glavni ulaz jer je u toku bila akcija uništavanja rojeva divljih pčela koje su se nastanile u šupljinama kapije. Sa jakim šmrkovima vode su rasturili voštane kućice ali su podivljale pčele letele svuda naokolo. Ošamućene pčele su se teturale po stepenicama i pravim čudom nas ni jedna nije napala. Ipak smo otišli na drugi ulaz.
Izuli smo se i ubacili obuću u rančeve jer se u gomili od nekoliko stotina pari cipela i sandala lako mogu "izgubiti".
Ubrzo nas je spopao drugi lik koji nam je "besplatno" objasnio funkciju kompleksa. Nikako nisam mogao da ga otkačim.

Pokazao nam je i radnike koji na litici prave suvenire od crvenog mermera. Na kraju našeg druženja je insistirao da kupimo proizvode koje njegova porodica proizvodi, što je prevara. Nudi suvenire, najčešće svećnake od mermera, po deset puta većoj ceni pravdajući je time da novac ide njegovim bolesnim rođacima.

Kraljevska palata

To smo odbili jer sam godinu dana ranije imao potpuno istu situaciju. Međutim, lukavi vodič je zaigrao na kartu "moje žene" za koju je bio siguran da bi nešto kupila. I bio je u pravu - ali se to nije desilo. Najveću drskost je pokazao svojim ponašanjem na kraju našeg druženja koje je trajalo ne više od pet minuta.
Častio sam ga sa sto rupija (koliko košta vožnja od petnaest kilometara u Delhiju rikšom). On se prosto uvredio time jer je očekivao hiljadu rupija. To je tako drsko i bezobrazno da ne mogu da opišem.

Nastavili smo dalje ka palati. Ulaznica je 300 rupija po osobi. I tu smo imali problem sa čuvarom koji je tražio da mu dodatno platim snimanje kamerom. Raspravljali smo se te smo se dogovorili da tu nadoknadu platim na izlasku. Međutim, blagajnik mi je samo odmahnuo rukom u stilu "ma nema veze"....

Džipom do Agre, formacija 4-5-9

Nazad na stanicu smo stigli oko 17:20. Autobusa nije bilo. Jedan čovek nam je rekao da više nema direktnih autobusa do Agre te da treba da odemo do glavnog puta, dva kilometara dalje i tamo potražimo prevoz. Nisam bio siguran da govori istinu, ali isto tako nismo smeli da čekamo jer bi tako gubili dragoceno vreme.

Na mestima gde je bilo trotoara su ostavljene velike gomile šuta i đubreta. Hodali smo brzo prašnjavim putem. Tu i tamo smo sretali ljude koji su ili nosili ili vukli teret. Mrak je u međuvremenu pao te se na raskrsnici ništa nije moglo videti.
Niti je bilo svetla, bandere ili bilo kakve sijalice. Ništa. Samo se čula dreka ljudi i zvuk kamiona koji su tutnjali. Upitao sam nekoga "gde je stanica". Samo mi je pokazao mesto gde treba da stojimo. Krenuli smo da prelazimo put kad smo čuli urlanje "Agra, Agra".

Jedan stariji lokalac je dozivao putnike za džip koji je već bio pun. Rekao je da je cena 30 rupija i bukvalno je isterao dvoje ljudi koji su sedeli na zadnjem sedištu da bi oslobodio mesto za nas. Vozilo nema bočna vrata već neko parče najlona koji se navlači kada pada kiša. Jurcali smo sto na sat.

U prvom momentu sam bio malko uplašen, ali je taj strah nestao tako što je naišao novi. Vozač je lud! Ali nije on jedini. Posle par kilometara smo stali da uđe još ljudi. Na zadnjoj klupi smo se šćućurili Irina i ja i još dva momka, pozadi njih nekoliko, a napred dvojca plus vozač. Ovaj je ustao i pustio da na njegovo mesto sedne novi putnik, a vozač je seo na preostali deo klupe pa je tako sa pola tela virio van okvira vozila.

Vozaču se stavlja do znanja da neko izlazi tako što se lupa o krov ili bilo šta drugo što pravi buku. Jedan je izašao, a još petoro je nasrnulo da uđu... Pa gde će više upitasmo se.... u zadnjem delu, tzv. gepeku su bile dve bočne klupe na kojima se zbilo po troje ljudi a još troje je sedelo u među prostoru.

Tako nas je u jednom trenutku ukupno bilo osamnaestoro u formaciji 4-5-9. S vremena na vreme bi po neki lakat završio u mojoj glavi.

Pitate se gde je kondukter? Da ga nismo zaboravili negde? Naravno da nismo! On je, mukica, kada je ponestalo mesta pozadi, sa leve strane džipa gurnuo polovinu tela ka meni i Irini. Nogice su mu virile ali ga to nije previše brinulo. Od svog tog ludila nisam ni primećivao koliko je hladno.

Ah da, nisam vam rekao...sve je bilo super dok smo vozili po novom putu. Kada smo prešli na stari, razrovani, situacija više nije bila tako ružičasta. Stalno smo se tumbali te sam mislio da ćemo se prevrnuti. No, to se, naravno, nije dogodilo.

Savršena večera u restoranu Park

Na ulasku u Agru je poslednja stanica ovog neobičnog vozila. Kondukter je bio fer pa nam je našao rikšu po razumnoj ceni. Prvi vozač nije hteo da nas odveze do Sadar Bazara za 50 rupija koliko mu je ovaj ponudio, ali je drugi pristao. Vožnja kroz užasno štrokave ulice je trajala dvadesetak minuta. Bilo je oko 18h. Bili smo srećni i pomalo iznenađeni što smo tako brzo stigli iz onog bespuća do kakve-takve civilizacije. Lako smo našli restoran Park u kome sam bio godinu dana ranije.

To je ugledan restoran u kome ručavaju i lokalci i stranci. Nismo mogli da verujemo šta smo sve videli i doživeli u tih nekoliko sati. Uživali smo fenomenalnoj hrani. Preporučujemo čiken tiku, pirinač i raznim salatama i garlik nan.

Nemoj sine, to je Prada

I tu nije bio kraj našim mukama. Nazad, u Delhi, smo se vraćali istim vozom, Bhopal Šatabdi, kojim smo i došli. Pretpostavili smo da će kasniti, to je bilo neminovno ali nismo smeli da rizikujemo da ostanemo duže u centru grada. Rikšu smo platili 30 rupija i za desetak minuta stigli do stanice Agra Cantt. Eto iznenađenja, voz ne da je kasnio dva kao u dolasku, nego tri sata. Šta smo mogli da radimo? Ništa.

Primetili smo dvoje stranaca koji su unezvereno, kao i mi, gledali u tablu sa obaveštenjima. Jedno sat vremena smo se šetali po peronima kako bi se razbudili. Seli smo u jedan indijski fast food restoran koji podseća na američke. Upoznali smo dvoje engleza, brata i sestru na pragu šezdesetih godina. On radi za neku organizaciju sličnu UNICEF-u i živu u Delhiju već nekoliko godina, a ona radi kao učiteljica u Engleskoj.

Požalio se da je morao da otpusti vozača jer je ovaj stalno kasnio na posao, pa su morali da dođu u Agru vozom, a ne kolima. Oko podneva su došli u Agru, obišli Tadž i ostatak dana proveli u nekom fensi hotelu sa pet zvezdica i potrošili neverovatnih 500 britanskih funti. Jednostavno, Erik sve radi sa stilom.

Kasnije smo saznali da je Enin prvi komšija glumac koji igra inspektora Barnabija u serijalu Midsomer Murders. Tri sata čekanja na voz za Delhi su relativno brzo prošla u razgovoru o Indiji i životu stranaca u njoj. Čuli smo veoma zanimljive i neverovatne priče.

Na svakoj železničkoj stanici u Indiji možete da vidite i doživite divne ali i strašne scene. S obzirom da veliki broj ljudi svakodnevno prolazi stanicom na njoj živi stotine beskućnika koji preživljavaju od tuđe milostinje. Najviše je invalida kojima nedostaju udovi ili im je otežano kretanje. Neki su veoma dosadni, a drugi se trude da svojim radom zasluže novac.

Tako je jedan momak dok smo čekali na peronu da pristigne voz bukvalno puzao od putnika do putnika želeći da očisti cipele. Niko nije obraćao pažnju na njega. Nekako se neprimento približio nama i počeo da čisti Erikove cipele. Ovaj se izmakao i izustio "Nemoj sine, to je Prada". Samo smo se nasmejali i sklonili se. Svaki komentar je suvišan.

I konačno, u voz smo ušli sa tri i po sata zakašnjenja, a do Delhija se kašnjenje produžilo na pet sati. Desetak dana kasnije smo upoznali devojku koja nas je utešila činjenicom da je isti voz, kada se ona vraćala, kasnio 11 sati zbog guste magle.
I pored svih neočekivanih situacija koje su nas snašle smo videli sve što smo želeli. Uspeli smo da u tome uživamo. Bilo je užasno naporno ali je definitivno vredno muke.

Pogledajte fotopis Agre