Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Istanbul je jedina metropola na svetu čija teritorija zahvata dva kontinenta, Evropu manjim i Aziju nekoliko puta većim delom. Može da stane rame uz rame sa Parizom, Londonom i Moskvom. Velike avenije, hiljade naselja, brojni spomenici burne i bogate istorije čine Istanbul veoma posebnim i neodoljivim.

Treba imati u vidu da je od Beograda, po broju stanovnika a i teritoriji, veći deset puta. Ko zna koliko ima pešačkih zona, trgova, prelepih kvartova ali i onih u kojima nije baš pametno se šetkati kao turista. Spoj istoka i zapada u kulturi, hrani i ljudima daje jedan poseban pečat Istanbulu koji ga stavlja u sam vrh svetskih metropola.

Istanbul je lak za snalaženje. Imena ulica su jasno obeležana, a postavljeni su i brojni putokazi ka znamenitostima grada. Ljudi su veoma ljubazni i uvek spremni da pomognu. Nekoliko puta, dok sam tražio neku džamiju ili ulicu, se desilo da za pomoć pitam prolaznike koji ne govore Engleski. Odmah su potražili nekog sugrađanina koji mi je pomogao.

Još uvek se kod nas može čuti rečenica " Ruka ruci, nismo Turci". I nismo, al' oni se približiše Evropi mnogi više nego što ćemo mi učiniti u narednih deset godina. Putujući po većem delu zemlje sam video odlično uređenu putnu infrastrukturu. Ekonomija raste kao i politički uticaj u svetu.

U Istanbulu sam bio nekoliko puta samo u prolazi, uvek na dan ili dva te ovaj putopis predstavlja zbir svih šetnji po ovom dinamičnom i velikom gradu.

Sletanje na aerodrom Ataturk

Prilikom sletanja na aerodrom Ataturk sam mogao da naslutim koliko je grad prostran. Naime, poslednjih petnaest minuta leta je avion preletao zapadne i centralne delove Istanbula te smo napravili polukružno skretanje iznad Taksim skvera. Primetio sam da je ceo potez do same piste naseljen i izgrađen. Saobraćaj na autoputu je bio u potpunosti obustavljen zbog velike gužve.

Nakon sletanja sam brzo kupio vizu (od oktobra 2010. godine za građane Srbije nije potrebna viza za turistički / posetilačkii boravak) i prošao kroz pasošku i carinsku kontrolu. U velikom holu za dolaske je stotine ljudi čekalo svoje rođake i prijatelje. Na vidnom mestu je info pult te sam dobio mapu grada. U blizini je nekoliko menjačnica u kojima je kurs sličan. Za svaki slučaj uvek treba pitati koliko se dobija novca za željeni iznos jer se dešava da menjači objave iznos za transakije od 1000 i više eura dok je za manje iznose kurs lošiji. To shvatite tek po izvršenoj transakciji.

Put do metro stanice nije vidno obeležen pa sam malo lutao. Presreli su me taksisti i vozači minibuseva koji su mi nudii "najjeftiniji" prevoz. Za vožnju kombijem do centra se traži od 10 do 15€ a u suprotnom pravcu, sa Sultanahmeta do aerodroma vožnja iznosi samo 4 lire odnosno 2€. Liftom sam se spustio na donji nivo i lako našao stanicu metroa. Kartu sam kupio na šalteru i platio je 1,4 lira.

Metroom do centra Akšaraja

Brzo je došla kompozicija te sam se nekako smestio na jedno od bezbroj praznih narandžastih sedišta. Iznad vrata, kao i obično je mapa metro linija na turskom i engleskom jeziku. U svakom slučaju sam išao do poslednje pa mi je bilo sve jedno. Kako su stanice odmicale tako je bilo sve više ljudi u vozu. Nije bilo cike, vike već su svi bili veoma tihi. Gužva je nastala na stanici Zeytinburnu blizu koje je buvljak. Mnogi su sišli na stanici Otogar kraj koje je glavna autobuska stanica.

Prošli smo pored mnogih poznatih hipermarketa ali i velikih stambenih blokova. Konačno, posle pola sata klackanja sam stigao na stanicu Aksaray. Uz pomoć nekoliko prolaznika i policajca sam našao put do stanice na Ataturk bulevaru sa koje busevi voze do Taksim skvera. Gužva je bila ogromna. Na stotine ljudi je stajalo na ulici ili nekud žurilo. Miris kebapa i raznih drugih specijaliteta je parao moj prazan stomak. Dođoh do velikog bulevara, te pasarelom pređoh na drugu stranu. Uz savet jednog momka sam ušao u bus 35C koji me je ekspresno, za desetak minuta dovezao do Taksima.

Hostel u Istabulu, iHouse

Na Taksimu je bilo hiljade ljudi i isto toliko ulica koje vode na sve strane. Nekako sam uspeo da nađem Ištiklal ulicu koja je najveća pešačka zona u gradu. Posle sto metara sam skrenuo desno u Zambak sokak i lako našao zgradu iHouse hostela.  Brzo sam se čekirao i smestio. Četvorokrevetna soba je bila dovoljno velika da svi mogu da nesmetano da se kreću po sobi. Kupatila su čista i vidi se da se tokom dana nekoliko puta održavaju.

Kuhinja je povezana sa velikom trpezarijom u kojoj sam se družio sa drugim gostima. Osoblje je veoma ljubazno i spremno da pomogne. Pozicija hostela je odlična. Jedino se mnogi gosti žale na veliku buku koja dolazi noću sa ulice. Zaista, prve noći (subota) je napolju bilo ludo. Zato su neophodni tamponi za uši. U celom hostelu je dostupan signal za bežični internet.

Od Taksima do Tunela

Taksim je jedan od najvećih trgova u Istanbulu. Oko spomenika Nezavisnosti je tramvajska okretnice linije duge 1,6 kilometara koja spaja taksim sa tunelom. Šine su postavljene sredinom Ištiklal avenije, a saobraćaju samo dva stara tramvaja brzinom do 10 kilometara na sat.

Sa Taksima se može videti Vaseljenska partrijaršija (Rum ortodox Patrikhanesi). Ona je jedna od 14 autokefalnih crkava. U neposrednoj blizini je Francuski kulturni centar, konzulat Holandije, a tu je i veliki raskošni posed, Galatasay Lisesi u kome je prestižna istambulska srednja škola osnovana 1481. godine. Malko dalje, suprotno od Taksima je prolaz sa desne strane koji vodi do vidikovca sa koga se vidi kraj rukavca Zlatni rog kao i nepregledna prostranstva prekrivena kućama i stambenim zgradama.

Sve poprečne i paralelne ulice duž Ištiklala su pune stolova kafića i restorana. Cene obroka su uglavnom 7-15€ sa raznim izuzecima. U ponudi su kebapi u raznim varijantama kao i riba i plodovi mora. U večernjim satima je teško naći slobodan sto. Mnoge sporedne ulice vode nizbrdo ka bulevaru Tarlabasi pa se pruža pogled na severni deo Istanbula.

U većim lokalima su radnje poznatih brendova dok su u manjim restorani, suvenirnice, banke i razne druge radnje. Tu su i predstavništva mobilnih operatora pa se veoma povoljno mogu kupiti i pri pejd brojevi. U Ištiklalu je uvek mirno ali stalno prolaze patrole policije.

Nisam mogao da odolim pred stotinama vrsta domaće čokolade. Jedan stariji prodavac mi je čak i dao komadić da probam. Za 100 grama domaće odlične čokolade sa lešniciama sam platio 3 lire. Isred susedne poslastičarnice radnik, obučen u tradicionalnu nošnju, je na poseban način baratao sladoledom. Uz pomoć dve velike kašike razvlačio je smesu u vazduhu poput testa za hleb.

Galata kula

Na kraju Ištiklal avenije je stanica uspinjače kao i veoma strma uličica koja vodi do mora. Uspinjača je puštena u rad 1875. godine. Tunel je dug 554 metara, a visinska razlika između dveju stanica je 61 metar. Spustio sam se sporednom, veoma strmom ulicom do prelepe kule Galata, simbola Carigrada.

Justinijan I je izgradio 528. godine ali je srušena tokom četvrtog krstaškog pohoda. Obnovljena je 1348. godine i nosila je naziv Hristov toranj. Sporedne ulice su sređene i veoma prijatne za šetnju. Sputstio sam se do rukavca koji nosi naziv Zlatni rog (Halic). Zadržao sam se na kratko u luci u kojoj je pristao veliki prekookeaski brod.

Galata most je dvospratan. Na gornjem nivou su šine i nekoliko traka za motorna vozila. Pešaci mogu koristiti oba nivoa za prelaz s tim što su na donjem restorani i kafići sa ležaljkama za uživanje, a na gornjem su mnogobrojni ribari koji pecaju tokom celog dana.

Na drugoj strani je bila velika gužva. Tu je stanica za brodiće koji voze Bosforom i tramvajska stanica. U podzemnom prolazu je stotine radnji sa jeftinim tekstilom. Košulje se mogu kupiti za 5 lira, a farmerke za 10. Stotinak metara dalje je velika železnička stanica sa koje polaze vozovi ka Grčkoj, Bugarskoj i Srbiji.

Od Galata mosta postoje uličice kojima se uzbrdo za desetak minuta može stići do Grand bazaara. I tu je na stotine radnji sa raznim džidža-bidžama. Obišao sam i market u kome se prodaju samo začini. Ovaj put sam izabrao zaobilaznu putanju kojom se kreće tramavaj. Ušao sam u nekoliko poslastičarnica i u svakoj kupio po neki slatkiš.

Put uzbrdo vodi pored velikog Gilane parka (Gulhane) u kome su davno, sultani lovili divljač. Porodice su se igrale i uživale na velikim travnatim površinama. Bilo je i studenata koji su kuckali na svoji računarima. Tačno iznad parka je Topkapi palata.

Sultanahmet

Nekadašnje središte Carigrada danas nosi naziv Sultanahmet. Na nekoliko kvadratnih kilometara su skoncentrisane sve značajne građevine od Svete Sofije, Plave Džamije, Cisterne, Hipodroma do Topkapi palate. Ceo kraj je podređen turizmu te se u mnogim zgradama nalaze hoteli, hosteli, restorani, kafići i drugi sadržaji namenjeni strancima.

Aja Sofija (Sveta Sofija, Agia Sofia)

Crkva koju je izgradio Teodosije II (istočnorimski car početkom petog veka) je izgorela 532. godine, a na njenom mestu je samo pet godina kasnije izgrađena Sveta Sofija. U njoj su se krunisali vizantijski carevi. Sredinom XV veka, tačnije 1453. godine, Osmanlijsko carstvo je osvojilo Carigrad. Sultan Muhamed Drugi je naredio da se crkva pretvori u džamiju. Sklonjena su zvona i oltar, a ikone su zamalterisane.

Kasnijih godina su dodata četiri minareta. Padom osmanlijskog carstva Sveta Sofija je pretvorena u muzej pred kojim je u svako doba dana ogromna gužva. U toku su radovi skidanja maltera. Ulaz se plaća, čak, 20 lira (10€).

Plava džamija

Džamija Sultana Ahmeda je izgrađena početkom XVII veka na mestu Konstantinove palate. Kao i sve džamije iz tog vremena sadrže Medresu, grobnicu za osnivača i veliko predvorje. Danas nosi naziv Plava džamija po boji spoljne fasade. Ulaz je besplatan. Džamija se izdvaja i po tome što je jedina u Istanbulu koja ima šest minareta.

Cisterna

Preko puta Aja Sofije se nalazio hipodrom koji je izgrađen po naredbi Konstantina Velikog. Na platou ispod jednog dela hipodroma i Svete Sofije nalazila se cisterna (Yerebatan Sarayi – Potopljena palata) izgrađena za vreme Justinijana I koja je vodom snabedevala ceo grad. Duga je čak 146 metara, a široka 65. Kapacitet je bio oko osamdeset hiljada kubnih metara vode. Ulaz je 10 lira.

Topkapi palata

Jedna od najznačajnijih palata u Istanbulu je Topkapi koja je skoro četiri veka bila rezidencija osmanlijskih sultana. Kod crkve Svete Sofije stoje znakovi koji pokazuju put do palate. Carska vrata se nalaze na ulazu u kompleks. Ulaznica je 20 lira s tim što je za ulaz u harem potrebno izdvojiti još 15.

Gradnja ovog velikog kompleksa koji je pod zaštitom UNESCO-a je započeta 1459. godine po naredbi Sultana Mehmeda Drugog koji je osvojio vizantijski Konstantinopolj. Tokom godina kompleks se širio i sa brojem od 4000 stanovnika je činio mali utvrđeni grad. Tu su bile džamije, bolnica, vizantijska crkva Svete Irene. Izgradnjom palate Dolmabahče, Topkapi gubi na značaju.

Danas je posetiocima dozvoljen pristup u određen broj prostorija. Palatni kompleks se može podeliti na četiri glavna dvorišta do kojih su vodila Carska vrata (Bab-i-Humayun). Tu su kancelarije i uprava, Vrata pozdrava (Bab-us Selam) carska većnica i riznica, Vrata Čednosti (Babssaade) harem i privatna škola.

Grand Bazaar

Ulicom Divan Yolu (kojom saobraća tramvaj) sam uzbrdo (od Aja Sofije) išao ka jednom od najvećih zatvorenih bazara koji pokriva čak 58 malih ulica. Grand Bazaar - Kapali Carsi ima preko četiri hiljade prodavnica koje dnevno poseti čak pola miliona ljudi. Trguje se slatkišima, tekstilom, ćilimima, zlatom, srebrom i raznim drugim proizvodima. Cenkanje je pitanje tradicije pa se očekuje primenjivanje istog.

Malo dalje je veliki Bajazitov skver sa istoimenom džamijom iz 1506. godine. Građena je za sultana Bajazita Drugog. Na istom skveru je i velika kapija Istanbulskog univerziteta. U ovaj kompleks mogu ući samo studenti. Uličicom koja ide uz zidine univerziteta sam stigao do prelepe Sulejmanove džamije završene 1557. godine. Vratio sam se do marketa i raznim uličicama sam se spustio do Nove džamije koja se nalazi tačno ispred Galata mosta.

Palata Dolmabahče, neuspešna misija

Po zahtevu 31. sultana Abdulmesida I (Abdulmecid I) posle trinaest godina konstrukcije je 1856. godine otvorena Dolmabahče palata. U njoj  su živeli sultani sa prekidom od 22 godine do 1922. odnosno do raspada Otomanskog carstva.

Dva puta sam bio pred palatom. Prvi put je bila zatvorena zbog neradnog dana (ponedeljka), a drugi put zbog posete neke velike delegacije. Pred biletarnicom je bilo stotine turista ali niko nije znao da kaže kada će palata biti otvorena za posete. Mogao sam samo da fotografišem kulu sa satom. U blizini je podzemna žičara koja vodi do Taksima. S obzirom da je bilo lepo vreme popeo sam se peške do najvećeg istambulskog trga.

Informacije o Istanbulu

Snalaženje u Istanbulu je jednostavno. Za detaljan i kvalitetan obilazak grada nisu dovoljna ni četiri cela dana.

Turisti i dalje sa zadovoljstvom šopinguju. Cene više nisu toliko niske kao pre 20 godina. Izbor šoping molova i bazara je ogroman.

Prevoz u Istanbulu

Ukoliko ostajete više od jednog dana u Istanbulu nabavite Akbil, po ceni od 6 lira. Novac se u potpunosti refundira. Cena pojedinačne karte je 1.5 lira za autobuski prevoz odnosno 1,75 za tramvaje i metro (cena u 2010. godini). Sa Akbilom su cene znatno niže.

Sa aerodroma Ataturk saobraća metro linija do stanice Aksaray i direktna autobuska linija 73 do Taksim skvera. Verujem da je varijanta metroom znatno brža. (pogledajte odeljak ovog teksta Metroom do centra Akšaraja).

Minibus za aerodrom Sabiha Gokcen

Drugi i znatno manji od Ataturka internacionalni aerodrom je Sabiha Gokcen koji, između ostalih, koriste Wizz Air, Easy Jet, Fly Dubai i Air Arabia. Nalazi se u azijskom delu Istanbula, oko 35 kilometara od Taksima. Minibusevi broj E10 (Havas) polaze sa Taksim skvera. Stanica je blizu McDonaldsa (pitajte nekoga za tačno mesto). Preko dana busevi polaze na svakih pola sata a u večernjim satima na sat. Cena karte je 13 lira. Trajanje vožnje zavisi od doba dana. Ja sam išao polaskom u 22h. Vožnja je trajala punih sat vremena s tim što preko dana to može da iznosi i dva sata.

Hrana u Istanbulu

Restorana brze hrane ima skoro na svakom ćošku od poznatih lanaca do malih kebap hausova. U mnogim prometnim delovima grada se mogu naći restorani Burger King, Mc Donalds i Pizza Hut. Turska kuhinja je tako raznovrsna i dobra da je šteta trošiti novac na restorane koji su isti u celom svetu.

Na svakom ćošku iole prometnije ulice postoji barem jedna radnjica za prodaju kebapa. Čitavi blokovi mirišu na prženo meso. Cena po maloj porciji je od 2 do 5 lire. Mnogi takvi restorani mi na prvi pogled izgledaju sumnjivo. Vidi se da su porcije veoma male. Pre nego što se odlučite, posmatrajte u kakvim uslovima rade kuvari.

Izbor slow food restorana je ogroman. Mogu se podeliti na one koji su namenjeni turistima i na one u koje dolaze lokalci. Našao sam jedan u kome ima i jednih i drugih. Nalazi se u blizini Aja Sofije, u ulici Adliye, blizu ćoška sa Kutlugun ulicom. U fenomenalnoj atmosferi sam proveo dve večeri. Oba puta je hrana bila fenomenalna. Šiš kebap sa krompirom i nekoliko preliva. Cena porcije je oko 14 lira (7€), a pivo 3 lire.

Tulumbe, baklave i razne druge poslastice morate da probate na više mesta. Isto se odnosi i na ratluk.

Peciva su odlična, posebno đevreci. Prodaju se na kolicima na velikim trgovima po ceni od jedne lire.

Burek je posebna priča! Nema nikakve veze sa ovim našim. Nije ni približno mastan. Peče se u velikim tepsijama pa sa prodaje na meru. Najčešće je u ponudi burek sa sirom. Ukus je savšen. Ne ostaje ulje na bradi i ne dešavaju se slične posledice prevelike upotrebe ulja ili masti.

Smeštaj u Istanbulu

Izbor hostela u Istanbulu je veoma dobar. Najveći broj je skoncentrisan u Sultanahmetu. U proseku, cene su nešto niže nego u ostalim velikim gradovima Evrope pa se noćenje u četvorokrevetnoj sobi može naći za 12€. Rezervacija je poželjna u periodu od maja do oktobra.

Hotela ima skoro hiljadu. Prilikom izbora preko interneta treba biti veoma oprezan. Nisu svi krajevi isti, ne samo zbog udaljenosti od centra već i zbog bezbednosti. Sultanahmet je jedan od skupljih. Veliki izbor je u delu Arbije (Harbiye), a dobar je deo i oko Taksim skvera. Ima još puno dobrih kvartova te predlažem da uvek pre nego što rezervišete određeni hotel na više različitih mesta tj. sajtova pročitate komentare putnika.

Hostel u Istanbulu, Sultan hostel

Prilikom poslednjeg boravka u Istanbulu sam bio smešten u Sultan hostelu. Evo kako sam do njega stigao:

Na aerodrom Ataturk sam došao sa Balija, letovima preko Singapura i Dubaija. Prilikom podizanja prtljaga sam shvatio da je otpao točak sa kofera. To mi je znatno otežalo kretanje. Morao sam da sve vreme nosim kofer od 22 kilograma. Već nekoliko puta sam sa aerodroma išao do centra grada tako da nisam morao da koristim mapu. Prvo sam digao novac sa bankomata, spustio se liftom do suterena i odpešačio do metroa. Karta je 1,4 YTL. Za pola sata vožnje sam stigao do Aksaraya. Mislio sam da će drveće sredinom aprila biti puno lišća. Međutim, nije. Svi putnici i prolaznici su bili u kaputima i zimskim jaknama što mi je nakon dugog boravka u toplim krajevima bilo čudno.

Sa poslednje stranice metroa sam peške, uz puno muka, otišao do tramvajske stanice. Karta se kupuje na kiosku koji se nalazi na sredini pasarele. Vožnja u prepunom tramvaju je trajala kratko. Mislim da sam sišao na trećoj, kod Plave džamije. Već je bilo puno ljudi koji su žurili na posao ali i turista koji su škljocali aparatima i slikali Svetu Sofiju i Plavu džamiju. Ponovo sam ostao bez daha kada sam ugledao te veličanstvene građevine.

Uputio sam se ka Sultan hostelu. Nalazi se 300 metara od Aja Sofije, u jako lepom i mirnom kraju. U prizemlju zgrade je kafić, a sobe su na spratovima. Bio sam u šestokrevetnoj jer u ponudi nisu bile sobe sa manje kreveta. Sve vreme je soba bila čista. Na raspolaganju je i loker, u prizemlju, ali ga nisam koristio jer sam zaključavao kofer a isti vezivao za krevet, kao što sam to radio na Tajlandu. Cimeri su mi bili Grci, par iz Holandije i momak iz okoline Bodruma.

Pogledajte fotopis Istanbula