Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Krabi je glavni grad istoimene provincije na jugu Tajlanda čije obale zapljuskuje Andamansko more. Udaljen je od glavnog grada oko 800 kilometara. Povezan je autobuskim i redovnim avionskim linijama sa Bangkokom ali i drugim gradovima u regiji. Na prvi pogled nema puno toga da ponudi turistima.

Linijski taksi iz Ao Nanga

Iz Ao Nanga sam stigao taksi kamionetom u koji staje desetak ljudi. Vožnja je 50 bata i traje oko pola sata. Zvanična stanica ne postoji. Prijatno je šetati se ulicama ali nema puno toga da se vidi osim prodavnica i šoping molova. Cipele, sandale u Bati su jako jeftine. Naleteh na pijacu i kupih dosta voća.

Šetnja ulicama

Ljudi su jako prijatni. Trgovci su kao i svuda dosadni, uporni i namazani svim bojama. Ni mi baš nismo naivni. Svi su mi nekako lepi i srećni. Ne izgledaju mi previše nasilno iako se s vremena na vreme desi neki veliki incident u Bangkoku ili Puketu.

Centar grada se može prešetati za pet minuta. Obala reke Krabi je prlično dobro sređena. Napravljeni su muzej i trg posvećeni žrtvama cunamija koji je ovoj regiji naneo ogromne gubitke. Hiljade je ljudi izgubilo živote, a mnogi su ostali bez domova.

Vratio sam se do glavne ulice. Ugledah novi hram. Nisam uspeo da nađem bilo kakve informacije o njemu. Skoro je završen ali je zatvoren. Do njega vodi stotinak stepenica. Na ogradi su postavljeni zmajevi napravljeni od bakra. Sve izgleda kao u nekoj bajci. Upoznao sam dve šveđanke od kojih je jedna nastavnica, a druga policajka. Međusobno smo se slikali i dogovorili da zajedno odemo do Pećine tigrova (Tham Suea), koja se nalazi 9 km od centra.

Pećina tigrova, hram Tam Suea

Našli smo jednog simpatičnog taksistu i dogovorili se za cenu od 300 bata, odnosno 100 po osobi, za vožnju do pećine i nazad i čekanje od tri sata. Sa taksistom je napred sedela žena koju smo odvezli do neke škole u pravcu mora i onda se vratili u centar i nastali put ka severu. Čim smo izašli iz centra nestale su one divno sređene ulice. Trotoara nema. Ljudi žive u veoma teškim uslovima. Te udžerice liče na nešto po lepom vremenu ali u kišnoj sezoni je verovatno teško živeti u njima.

Brzo smo stigli do cilja. U pećini više nema tigrova i sama po sebi i nije toliko interesantna koliko hram koji je napravljen na samom brdu, na visini od preko 350 metara. Do hrama vodi 1237 stepenika. Ta brojka izgleda prilično lako savladivo ali moram reći da nije. Zaboravio sam da kupim vodu u podnožju pa sam imao samo jednu litru. U 14h po najvećem suncu, na temperaturi od 34C je to strašno malo.

Do vrha ima samo 1237 stepenika....

Stepenice nisu iste veličine što prestavlja problem. Neke su uske, neke visoke, neke kratke. Stepenik po stepenik i tako hiljadudvestatridesetsedam puta. Pravio sam pauze posle svakih 300 stepenika. Za nekoliko minuta koliko sam sedeo na stepeništu se ispod moje glave pravila barica od znoja.

Ovaj poduhvat definitivno nije za starije od 50 godina osim ako nisu u odličnoj fizičkoj kondiciji. U suprotnom mogu imati ozbiljnih problema. Na svakom pedesetom stepeniku je numeracija pa odprilike možete znati gde ste jer se vrh ni u jednom trenutku ni sa podnožja ni sa stepenica ne vidi. Negde na pola puta je wc i česma sa vodom.

I tako mic po mic, uspeh da se popnem za 50 minuta. Dušu sam ispustio ali sam uspeo!

Hram Tam Suea

Lepotu hrama Tham Suea (Wat Tham Suea) i čitavog pogleda na celu regiju narušavaju antene i predajnici. U okolini je još nekoliko brda pa baš nisu morali ovo da uzurpiraju. Sedeći Buda je visok desetak metara. Oko njega je nekoliko mitoloških bića.

Na vrhu sam upoznao tajlanđanina koji je profesionalni fotograf. Rekao mi je da postoji verovanje da je u pećinama koje se nalazi u ovom brdu/planini bio sakriven smaragdni Buda (Emerald Bhuda) koji je danas izložen u Velikoj Palati, u Bangkoku. Pogled na okolinu je kao iz aviona. Vetar na ovoj visini neprestano duva.

Pola sata je bilo potrebno da dođem do daha. Silaženje niz 1237 stepenika nije mnogo lakše od penjanja. Noge su na polovini počele da se tresu, a na kraju ih nisam ni osećao. U podnožju je još jedan hram i nekoliko kapela.

Tačno na vreme smo stigli do taksija i vratili se u grad Krabi. Stali smo da bi slikali reku i neobične stene. U Krabiju sam samo promenio taksi, pozdravio se sa šveđankama i sa slatkim studentkinjama se vozio do Ao Nanga.

Sve u svemu, dugo ću pamtiti ovo pentranje ali i predivnu prirodu provincije Krabi.