Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Unavatuna je divno primorsko mestašce koje se nalazi na jugu Šri Lanke, blizu Gaula. Plažu ali i celo mesto je bukvalno zbrisao veliki talas - cunami krajem 2004. godine. Uz pomoć donacija iz celog sveta Unavatuna je pet godina kasnije ponovo izgrađena. Peskovite plaže nisu pretrpane turistima. Nema žurki ili bilo kakvog divljanja. Unavatuna je pravo mesto za odmor i uživanje.

Spuštanje iz Nuvara Elije

Poranili smo jer autobus iz Nuvara Elije, planinskog gradića, put Gaula kreće u 07h. Doduše, moguće je do Gola stići i busom koji u 08h ide do Matare pa lokalnim nastaviti put do željenog mesta. Naš autobus, broj 31 je bio postavljen na vreme. Turistički radnik nas je posevetovao da dođemo pola sata ranije jer se brzo popune sedišta. Bio je u pravu. Nešto pre sedam su skoro sva sedišta bila zauzeta u vremešnom busu. Na šoferšajbni i svuda oko vozača su bile zalepljene slike starog-novog predsednika Mahinde Radžapakse. Njegov zarazni osmeh je virio iz svakog budžaka mada smo primetili da su mnogi plakati završavali na podu.

I konačno, u sedam sati je mršavi vozač seo za volan i pokrenuo “paklenu” mašinu. Čim smo izašli iz mesta počeli smo da se spuštamo niz strme ali kvalitetnim asvaltom presvučene puteve. Preticanja i nagla uletanja, preletanja i saletanja su se smenjivala svake sekunde. Kondukter je još na stanici svima podelio karte ali i plastične kese. Na sedištu, ispred nas, je bilo dvoje lokalaca sa dečkićem. Dobar deo puta je stajao, posmatrao nas i smešio se.

Deco, jel volite brzu vožnju? Aaaaaaaa!

Posle samo dvadeset minuta vožnje po krivudavim putevima su putnici počeli da povraćaju u kese. Bilo je interesantno gledati kako nepažljivo bacaju te iste, sad već napunjene kese, kroz prozor na stranu puta kojom se kreću vozila u suprotnom smeru. Kakva bomba za šofer šajbnu! U tom trenutku smo prolazili pored nekih radnika koji su vešto uspeli da izbegnu leteće kese. Jedna žena nije stigla da spremi kesu pa se nagla kroz prozor. Vozač je to video ali nije usporio. Naprotiv. Samo se video njegov osmeh u velikom, unutrašnjem, retrovizoru.

I posle trosatnog tumbanja po planinskim putevima smo se konačno spustili u ravnicu. Razmišljali smo da siđemo u Tisi kako bi sledećeg dana otišli na safari u nacionalni park Yala ali smo odustali zbog previsoke cene ulaznice i iznajmljivanja džipa.

Vozač je vozio kao munja savršeno ravnim putevima. Zastao je kod jedne kuće kako bi istovario desetak velikih posuda za mleko i sir. Od mesta Ambantota (Hambantota) je put išao uz more. Naredna tri sata su se smenjivala mesta koja su stradala u cunamiju 2004. godine. Čitava sela su i dalje napuštena jer nema ko da sanira katastrofalne posledice velikog talasa.

Matara je industrijski gradić na južnoj obali. Ovako, iz autobusa izgleda pristojno, ali nismo videli ništa interesantno što bi nas navelo da ga posetimo. Na kratko smo zastali na autobuskoj stanici i ubrzo nastavili ka Gaulu. Bili smo u nedoumici, da li da izađemo u Mirisi koja je mirno mesto za odmor, u Unavatuni ili da produžimo ka Ikaduvi (Hikaduwa).

Dolazak u Unavatunu

Mirisa nas se nije svidela iz autobusa te smo sišli na ulasku u Unawatunu, tačno ispred hotela Sun 'n Sea. Mrzovoljni čikica je rekao da je soba 5000 rupija (1€=158 rupija). Samo dvadeset metara dalje je manji hotel takođe smešten na samoj obali. Recepcionar koji je ujedno i konobar me je pozvao da vidim sobe. Pokazao mi je jednu koja je na samoj plaži bez klime, sa kupatilom po ceni od 2500 rupija. Sobe na spratu su bile isto skromne ali po ceni 2500. Nisam bio oduševljen.

Primetio sam da u nastavku plaže ima nekoliko jeftinijih hotela. Takođe, na brdu je nekoliko gest hauseva. Odlučili smo da se vratimo na glavni put pa potražimo ulicu koja je ucrtana na mapi a koja delimično ide uz obalu.

Rajdi Vila

Nastavili smo dalje da hodamo magistralnim putem. Posle samo dvadesetak metara ugledah Rajdi Vilu (Ridee villa) koja je izgledala skupo. Na prkingu je bio parkiran samo jedan old tajmer. Iz čiste radoznalosti sam želeo da vidim sobe i čujem cenu. Dobrodošlicu nam je poželela prelepa lokalka. Rekla mi je da se cene soba kreću od 5500 (40€) pa naviše. Pokazala mi je predivnu sobu.

Odvela me je do druge, malo manje, skromnije ali i dalje odlične. Rekla je da može da mi da po ceni od 4000 rupija. Malko smo se cenkali i kada je čula da ćemo ostati šest dana, uz konstataciju sa vlasnikom je rekla da može da nam da po 3000. Jedina mana sobe je što nema pogled na more ali ima kvalitetan nameštaj, klimu, divno kupatilo i dovoljno prostora.

Kasnije smo saznali da je ona supruga vlasnika i da zajedno vode posao. Gazda je simpatičan tridesetpetogodišnjak. Ispričao nam je da je posle cunamija bio prinuđen da na mestu nekadašnje fabrike za obradu dragog kamenja koja je u potpunosti uništena sazida vilu. Sve je sam projektovao.

Odmah smo se prošetali do plaže koja je udaljena 60 metara. Plaža u Unavatuni je duga nekoliko kilometara. Ovo predivno mestašce je udaljeno 5 kilometara od Gaula.

Glavna sezona je od decembra do marta. Tada je umereno toplo, a more mirno. U periodu od maja do septembra je zabranjeno kupanje, visoka je vlažnost vazduha i česta je oblačnost. Sezona kiša je nepredvidiva.

Plaža u Unavatuni

Bili smo sretni kada smo zakoračili na plažu i skočili u čistu vodu. Ležaljke imaju svi kafići. Najam se ne plaća ali se podrazumeva konzumacija pića. Cene su dva do tri puta niže nego kod nas. Naredna dva dana smo uživali i odmarali se od napornih obilazaka. Restoran Peackok je odličan i veoma jeftin. Hrana je ukusna a konobari kao da su došli sa Jamajke.

Peščana plaža u Unavatuni je duga oko dva kilometara i u svim delovima je kvalitet peska isti. Mogli smo da primetimo da se blizu hrama odmaraju i kupaju domaći turisti i lokalci. Uz samu plažu je posle cunamija, verovatno na istim mestima izgrađeno desetine hotela i restorana.

U pesku je nemoguće naći đubre ili pikavce. Svakodnevno se čisti i vodi računa o svemu. Voda je svetlo plava te tokom prepodneva na pojedinim mestima dobija zelenkastu boju.

Po slobodnoj proceni ispunjenost kapaciteta je verovatno bila negde na trećini što zbog svetske krize što zbog predsedničkih izbora. Mogli smo da uživamo u svakom trenutku bez previše dosadnih prodavaca koji su ipak diskretno nudili masažu, voće ili suvenire.

Prilikom kupovine suvenira predlažem vam da jedan ceo dan samo razgledate radnje i raspitujete se za cene. Obratite pažnju i na kvalitet materijala i izrade, najčešće drveta. Suveniri su generalno veoma jeftini. Uz magistralan put, daleko od obale ima nekoliko radnji ali cene nisu ništa niže od onih u samom centru. Mi smo našli jednu radnjicu u kojoj smo kupili dve statue Bude visoke oko 25 cm i teške po kiloram po ceni od 6€ po komadu.

Deset malih slonova je koštalo tri evra dok je na drugim mestima cena bila dvostruko viša. U ponudi su pantalone, haljine, bižuterija koja je zaista jeftina.

Večerali smo Rock kafeu. U večernjim satima je gužva pa se dugo čeka hrana. Odlična je i jeftina. Pa čak i skuplji restorani koji nude specijalitete evropskih kuhinja glavne obroke naplaćuju od 3 do 6€.

Slovenci

Vlasnica hotela nam je rekla da su sobu iznajmili momci iz Slovenije. Baš su u tom trenutku naišli pa smo se upoznali. Upravo su se bili vratili iz obilaska regije pa su nam dali preporuke da odem do plaže Kogal. Iznajmili su motor i preporučili to i nama ali su kao najveću opasnost na putu naveli vozače autobusa. Voze ko manijaci.

Naši novi prijatelji često putuju svetom. Bili su šest meseci u Južnoj Americi ali su se neplanirano vratili ranije jer su u Brazilu bankrotirali za novu godinnu. Cene smeštaja su bile preko 100€ pa su odlučili da se ranije vrate. Oduševljeni su Šri Lankom kao i mi.

Plaža Kogal

Kroz Unavatunu prolazi magistralni put Kolombo – Matere pa autobusi veoma često prolaze. Zaustavili smo prvi koji je naišao i uputili se u mesto Kogal.

Seli smo na sedišta pored vozača i gledali šta se dešava na putu. Ta preticanja i sve kritične situacije nisu opisive. Vozač je lud pomislih nekoliko puta. I zaista jeste ali smo nekako stigli do našeg odredišta.

Mesto Kogal je samo po sebi veoma malo. Uz more je ne nekoliko velikih hotela i bungalova. Nastavili smo da hodamo putem i za deset minuta smo stigli do jedne male, potpuno izolovane plaže. Izgledala je savršeno. Na plažama nema turista. Nađe se po neki lokalni ribar. U večernjim satima blizu velikog hotela ribari pecaju sedeći na tradicionalnim štapovima. Strpljivo čekaju plen a istovremeno nisu mokri.

Zalazak sunca

Čim smo se vratili iz Kogale nastavili smo do stena kako bi posmatrali zalazak sunca. Peščanom plažom smo stigli do hrama i stepenicama se popeli na stene, do pagode. Uočili smo puteljak i spustili se do stena. Desetine stranaca je sedelo ili ležalo i posmatralo sunce koje je počelo da zalazi.

Brojne formacije oblaka su zalazak učinile nezaboravnim. Stvorila se nekakva svetlosna lepeza koju sam viđao na fotografijama vrhunskih umetnika. Sada je jedan takav prizor bio pred mojim očima. Oblaci su izgledali kao u bajci. Među poslednjima smo se vratili na plažu. Samo trideset metara od hrama je restoran, blizu kanala.

Kao i u svim restoranima, dugo se čeka na porudžbinu. Radila je samo je jedna žena ali se zaista trudila da što pre spremi obroke. Konobar je po potrebi motorom odlazio do neke lokalne radnje kako bi nabavio potrebno povrće. Hrana je bila fantastična i veoma jeftina.

Posledice cunamija

Unavatuna je tokom cunamija 2004. godine bukvalno zbrisana. Nekoliko hiljada ljudi je poginulo a sačuvane su kuće samo one koje su bile na brdima. Još uvek se može videti po neka napuštena ruševina za koju niko nije pokazao interes da je preuredi i od nje napravi neki hotelčić ili restoran.
Interesantno je da je na plaži ponovo izgrađeno desetine gest hausova, restorana i radnji za iznajmljivanje opreme za surfovanje. One bi ponovo bile uništene kada bi duplo manji talas udario u obalu.

Danas je Unavatuna mesto u kome može da se uživa u letovanju. Postoje brojni hoteli svih kategorija, restorani i ostali sadržaji koji mogu da obezbede miran odmor svakom turisti.

Predsednički izbori na Šri Lanki 2010.

Primetili smo brojne plakate na svim mogućim i nemogućim mestima sa kandidatima. Najveću šansu ima postojeći predsednik Mahinda Radžapaksa a glavni protiv kandidat je bivši general, Sarat Fonseka. Godinu dana ranije su bili prijatelji a sada ljuti neprijatelji.

Koliko smo mogli da primetimo narod je podeljen na dva tabora. Zapravo Mahinda Radžapaksa se smatra najzaslužnijim za istorijsku pobedu nad tamiliskim pobunjenica kojom je u maju 2009.godine okončan dvadesetpetogodišnji građanski rat. Genaral koji je predvodio vojsku je upravo Fonseka. Njihove pristalice su se pobrinule da svaka bandera, znak ili bilo kakva ravna površina budu iskorišćeni za postavljanje plakata. Međutim, ljudi iz suprotnog tabora su imali i svoje skidače plakata pa smo primećivali i te delatnosti veoma često.

Na svim državnim institucijama su bili oblepljeni plakati predsednika nekoliko dana pre izbora. U razgovoru sa lokalcima, mogli smo da zaključimo da su mu oni zaista zahvalni ali da ne misle da su njegove i delatnosti njegovih saradnika u potpunosti čiste. Sam je raspisao prevremene predsedničke izbore kako bi iskoristio trenutak slave i velike zahvalnosti naroda. Šest meseci kasnije, sredinom 2010. godine su održani i parlamentarni izbori.

U medijima se mogla osetiti velika tenzija pred same izbore. Mnogi turistički operatori nisu dovodili turiste na Šri Lanku. Sam dan izbora je bio neradan zbog eventualnih sukoba. Mi smo taj dan bili u Gaulu i na plaži u Unavatuni te nismo primetili nikakve demonstracije. Ulice su bule potpuno prazne.

Sledećeg dana smo čuli da je ubedljivo pobedio stari novi predsednik te da je naredio da se njegov protiv kandidat stavi u kućni pritvor. Narednih nekoliko dana su bili veliki prostesti u Kolombu ali bez većih incidenata.

U Unavatuni smo ostali dan duže nego što smo planirali. Gazda hotela nam je obezbedio rikšu sa kojom smo za deset minuta bili u Gaulu. Rikšistin zadatak je bio i da nas smesti u dobar kombi što je on i učinio. Za tri sata smo stigli u Kolombo.

Unavatuna je savršeno mesto i preporučljivo za sve.

Pogledajte fotopis Unavatune