Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U Šri Lanki, u sredini ostrva se nalazi Zlatni trougao koje čine nekadašnje prestonice Polonaruva, Sigirija i Anuradapura. Nije moguće videti sva ti grada u jednom danu. Polonaruva i Sigirija su međusobno daljeni oko 40 km.

Vožnja autobusom iz Dambule

Dambula je definitivno najbolja baza za obilazak Zlatnog Trougla. Nadam se da su već sada smeštajni kapaciteti bolji. Već u osam sati smo bili spremni za polazak! Glavnim putem smo do raskrsnice kod Clocktowera stigli rikšom za pet minuta po ceni od 80 rupija te smo na maloj stanici čekali bus za Polonaruvu. Na šoferšajbnama stoje table ispisane na lokalnom jeziku. Pitao sam nekoliko prolaznika te mi je jedan pokazao bus koji ide do naše destinacije. Nekako smo uspeli da se uguramo jer je bio pun.

Kondkukter ima elektronsku mašinu za izdavanje karata. Na njoj su i na latinici ispisani, sem cene, i nazivi polazne i dolazne stanice kao i kilometraža. Time je mogućnost prevare sveden na minimum. Tokom vožnje nas je nekoliko putnika ispitivalo odakle smo i šta radimo na Šri Lanki. Pre dolaska u ovu divnu zemlju sam dobio informacije da su putevi veoma loši. Očigledno je za samo nekoliko meseci urađeno mnogo te su glavni putevi u savršenom stanju.

Kupovina karte "Golden triangle"

Autobus je leteo glatkim asvaltom te smo stigli do Polonaruve za sat vremena. Imao sam malu mapu grada te smo sišli u blizini Arheološkog muzeja koji se nalazi blizu jezera Topa Wewa. Ugledali smo znak, a potom i prizemnu zgradu u kojoj se nalazi muzej.

Kupili smo kartu po ceni od 50$ (može da se plati i US dolarima) koja važi za Polonaruvu, Sigiriju i Anuradapuru. Taj pas se zove Cultural Triangle Pass i traje dve nedelje. Na karti je isečak za svaku destinaciju te je nemoguće u jednu ući dva puta. Pojedinačna karta košta 25$ tako da se kupovina ove karte isplati ako nameravate da obiđete sva tri grada

Polonaruva, Veličanstvena prestonica

Brojni ratovi su navodili kraljevske porodice da menjaju svoje prebivalište pa su boravkom u svakom mestu od njega stvarali prestonicu svoje kraljevine.
Polonaruva je grad star čak hiljadu godina ali je mnogo mlađi od Anuradapure iz koje se, na kraju X veka doselila južnoindijska kraljevska dinastija Khola. Razlog dolaska u Polonaruvu bio je, između ostalog, i  zbog boljeg strateškog položaja u slučaju pobune kraljevstva Ruhunu Sinhalesea.  Međutim, Sinhalski kralj Vijayabahu I je oterao dinastiju Kola 1070. godine pa je time Polonaruva postala prestonica kraljevine Sinhalesa. Pod vođstvom kralja Parakrambahu I u perodu od 1153-1186 je Polonaruva doživela procvat.

Kralj je napravio velike zgrade, parkove, hramove. Izgrađeni su brojni infrastrukturni objekti koji su omogućili razvijanje poljoprivrede i ubiranje plodova sa polja čak i tokom sušnih perioda. Napravljeno je veštačko jezero površine od 2500 hektara. To jezero je dobilo naziv Parakramsko more. Današnje jezero je tri pute veće površine od tadašnjeg.

Sledeći kralj Nissanka Malla nije uspeo da sačuva kraljevstvo od invazije indijaca pa početkom XIII veka kraljevstvo u Polonaruvi propada. Vekovima su zgrade propadale i bile pljačkane.
Danas su ostale samo ruševine te se uz pomoć maketa u Arheoločkom muzeju može steći slika nekadašnjeg izgleda Polonaruve.

Arheološki muzej u Polonaruvi

Najbolja polazna tačka za obilazak ruševina u Polonaruvi je upravo Arheološki muzej. U nekoliko velikih prostorija su izloženi razni predmeti koji su nađeni tokom iskopavanja i istraživanja. Predstavljene su makete spoljnih zidina, raznih objekata i funkcionalnosti grada.

Izloženi su predmeti od bronze kao i statue Hindu bogova. Posebna je statua bika Nandi kao i Višne i Ganeša. Prikazane su i male skulpture vladara, bogova i razni drugi interesantni predmeti kao i istorijat grada.

Obilazak ruševina

Ruševine su podeljene na nekoliko grupa: grupa oko kraljevske palate, kvadrangl (quadrangle), severnu grupu, i grupu oko jezera (rest house group).
Nedaleko od jezera Topa Wewa, a nekadašnjeg Parakramskog mora, su ostaci kraljevskog kupatila. Mogu se videti bazeni u kojima se čuvala voda kao i oni u kojima se kralj kupao. Čak postoji bazen koji je bio sličan đakuziju. Malo dalje je palata kralja Nissanke Malle, a do nje su ostaci kraljevske skupštinske dvorane (King's Coucil Chamber). Statua lava je u potpunosti sačuvana.

U celoj ovoj oblasti je velika trava „pojela“ ostatke ruševina. Tokom šetnje je potrebna opreznost kako bi se izbeo eventualni kontakt sa nekom životinjom. Kraj jedne bare, blizu Arheološkog muzeja sam ugledao stablo na kome se, gušter dug oko 1,5 metara, odmarao. Nije se pomerao samo je očima pratio naše kretanje. Mahnuli smo mu i nestali.

Kraljevska palata

Prešli smo magistralni put i ušli u pojas u kome se nalaze najveći ostaci nekadašnjeg kraljevstva. Na ovom i ostalim putevima nije bilo puno saobraćaja. Na improvizovanoj rampi su nam uniformisani ljudi zatražili karte. Pokazali su nam put koji vodi do kraljevske palate.

Sem nas je bilo možda tridesetak turista od kojih su polovinu činili nemci, a polovinu domaći. Kraljevska palata je napravljena za kralja Parakramabahua I. Bila je duga 31, a široka 13 metara sa čak sedam spratova. Palata je imala oko 50 prostorija. Danas su sačuvani samo spoljni i pregradni zidovi.
Preko puta je velika dvorana, a do nje ogroman bazen koji se koristio za kupanje.

Kvadrangl

Nastavili smo da hodamo do najveće grupacije koja nosi naziv Quadrangle (četvorougaonik). To je povrišina na kojoj se nalazi najveći broj građevina.
Sa leve strane je Tuparama dagoba koja je napravljena tokom vladavine kralja Parakrambahua I. Najvažnija je Vatadage, kružna terasa, jedan od prepoznatljivih simbola Polonaruve. Nakon stepenica, do glavne pagode vode četiri sumetrična ulaza ispred kojih su čuvari. Najznačajnija je statua na severnom ulazu. Na poslednjem nivou je dagoba oko koje su četiri statue Bude.

Preko puta nje je Hatadage izgrađena za vreme vladavine kralja Nissanka Malla za samo šezdeset dana. Odmah do nje je Gal Pota, što u prevodu znači „knjiga od kamena“ duga devet metara, a široka metar i po. Natpise koji su najduži u zemlji, je radio kralj Nissanka. Sadržaj veliča njegove kraljevske vrline. U fusnoti je napisano da je ovaj komad kamena težak od 25 tona dopreljmljen čak iz Mihintalea, mestašca nadomak Anuradapure.

U blizini je desetak malih hindu hramova posvećenih Šivi. Bilo je veoma sparno vreme pa je hodanje bilo naporno. Ugledali smo nekoliko srna u daljini. Brzo su nestale u gustoj šumi.

Rankot Vihara je najveća dagoba u Polonaruvi visoka 54 metara. Jedva smo je primetili sa glavnog puta zbog velikog drveća.

Bude u steni

Gal Vihara je grupa statua Bude isklesanih u steni koje oslikavaju umešnost Sinhalskih klesara. One čine deo manastira. U jednom komadu granita su isklesane četiri statue Bude. Stojeći Buda je visok sedam metara, ležeći čak 14. Ostale dve su Bude u sedećem položaju. Pre nekoliko godina su napravljene dve velike nadstrešnice zbog koje je malo teže napraviti dobru fotografiju.

Oko osamsto metara severno od Gal Vihare je Lotus Pond, ribnjak širine osam metara koji su koristili monasi.

'Oćeš travu?

Hteli smo da kupimo flašu vode. Kod svih prodavaca je cena 150 rupija iako je na svakoj boci ispisana cena od 30-50, u zavisnosti od proizvođača. Uspeli smo da nađemo za 80. Slatko sam ispsovao sve te „prodavce“. Mogu da razumem da zarađuju novac tako što suvenire prodaju po znatno višim cenama ali da ucenjuju narod za vodu to zaista ne mogu.

Našli smo zemljani put koji vodi do asvaltnog. Sustigao nas je rikšista koji je ponudio da nas za 100 rupija odveze do autobuske stanice (ne glavne u Polonaruvi , nego neke usputne). Pošto je put bio pun rupa morao je veoma sporo da vozi. Ponudio nam je, kako je rekao, prvoklasnu travu. Čim smo izašli na lokalni asvaltni put prošli smo kroz neko malo naselje i za tren oka bili na magistralnom putu.

Vožnja do Sigirije

Vozač nas je ostavio na stanici koja je bila opremljena sa potpuno novom nadstrešnicom i tablom. Vidi se da je put nedavno napravljen pa je time putovanje znatno kraće. Brzo je naišao bus. Nisam imao pojma šta piše na tabli ali sam uspeo da ga za zaustavim. Pravilo je da morate da mašete vozaču da stane bez obzira što stojite na stanici.
Utrčali smo u autobus u pokretu. Odmah je došao kondukter da nam naplati karte. Rekao je da ide u drugom pravcu u odnosu na Sigiriju ali da možemo da presednemo u nekom mestu. Tutnuo mi je dve već odštampane karte na kojima je pisalo Kurunegala – Anuradapura i iznos od 120 rupija što je tri puta više od onog koji je trebao da bude.

Tražio sam mu da mi odštampa nove što je on odbio. Viknuo je vozaču da zaustavi. Sišli smo i za dva minuta se vratili na stanicu. Odmah je naišao drugi autobus koji je išao za Dambulu. Ubrzo je sa magistralnog skrenuo na neki lokalni put pa smo prošli kroz nekoliko sela.

I ovi putevi su bili potpuno novi pa je vožnja bila udobna iako je vozilo na prvi pogled u fazi raspadanja. Vidi se da većina stanovništva živi od poljoprivrede, najviše od ratarstva. Živi se u malim, skromnim kućama, koje, ovako, iz autobusa izgledaju sasvim pristojno. Dvorišta su čista bez ikakvih olupina starih vozila ili drugog kabastog đubreta.

Posle dvadesetak minuta smo ponovo izašli na magistralni put. Sišli smo na skretanju za Sigiriju. Kondkuter nam je pokazao mesto gde da čekamo lokalni autobus.

Vožnja rikšom

Jedan gospodin nam je rekao da autobus ide na 15-20 minuta. Brinuli su me veoma tamni oblaci. Naišao je rikšista. Ponudio je da nas vozi po ceni od 30 rupija što smo i prihvatili. Objasnio nam je da je bio u nekoj kupovini sa zetom pa su nosili neke kutije. Uspeli smo da se smestimo na zadnju klupu. Posle samo nekoliko stotina metara je počela da pada jaka kiša. Rikšista je zaustavio vozilo na trenutak i odvezao najlonske stranice i spustio ih i sa jedne i sa druge strane. Čak je i brisač radio. Klackali smo se jedno petnaestak minuta po prilično lošem putu.

Kiša je stala. Našli smo put do glavne kapije. Poništili smo karte kod osoblja ali je samo dva minuta kasnije počeo pljusak. Zaklon smo našli pod krovom javnog toaleta. Uspeli smo da nađemo kutak do kog mirisi nisu dopirali. Pridružila nam se i jedna divna, napuštena kuca te sam mu dao nekoliko slanih krekera.

(Neuspešan) obilazak Sigirije

Kiša nije prestajala više od pola sata. Konačno je stala oko 17h. Opet smo ušli u kompleks i uputili se ka stepenicama. Taman smo se slikali ispred džinovske stene ali je kiša ponovo počela da pada.

Na komadu stene visokom dvesta metara se nalazilo utvrđenje. Palate su bile građene od drveta pa su danas ostali samo temelji kao svedoci nekadašnje gradnje. S obzirom da u to vreme nije bilo cevi niti pumpi koje bi potisnule vodu na tu visinu, izgrađeno je nekoliko cisterni koje su sakupljale kišnicu.
Danas postoje dva prolaza do stene od kojih se jedan koristi za penjanje, a drugi za silaženje. Na drugom se nalaze ostaci lavljih vrata po kojima je, stena i dobila ime (Siha giri – lavlja stena).

Negde na polovini puta ka vrhu se nalaze freske devojaka. Nekada je bilo petsto crteža, a danas je sačuvano samo 22. Oko ove neobične stene se naleze vrtovi sa fontanama i simetričnim stazama.

Vrh ove magične stene je kao i ceo kraj bio u kišnom oblaku pa bi pogled sa vrha bio loš. Uputili smo se ka glavnom putu. Autobus je odmah naišao. Od kondkutera sam saznao da je poslednji i da direktno ide u Dambulu. Ovo vozilo nije imalo amortizere pa smo stalno poskakivali. Za pola sata smo stigli u centar Dambule.

Pogledajte fotopis Polonaruve