Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Pre dolaska na Šri Lanku sam pročitao desetine raznih opisa i putopisa. Shvatio sam da je neophodna dobra priprema. Nemoguće je posetiti baš sve lokacije u samo tri nedelje.

Treba imati u vidu da, kao i drugim zemljama Azije, lokalci vide strance kao veeelike džakove dolara koji će baš njih preplaviti istim. Skoro uvek su neophodna cenjkanja i prepiranja kako biste postigli realnu cenu noćenja i vožnje taksijem ili rikšom. Kod javnog prevoza, pre svega autobuskog, situacija je mnogo bolja jer su kondukteri dužni da svakome izdaju račun na kome jasno piše razdaljina i cena karte. Vozovi su spori, ali preporučljivi za obilazak brdsko–planinskog dela zemlja.

Dolazak na Šri Lanku

Zbog čestih štrajkova avio kompanija i mogućnosti odlaganja letova zbog loših vremenskih uslova (u decembru i januaru) sam odlučio da kupim vezane letove iz Beograda do Šri Lanke. Leteli smo Jat-om do Rima, pa Sri Lankan-om do Kolomba i nakon nekoliko sati pauze smo nastavili dalje do Delhija. Posle četiri nedelje boravka u Indiji smo letom Sri Lankan-a iz Trivandruma stigli ponovo do Kolomba i time otpočeli tronedeljni obilazak Šri Lanke. Pri sletanju na pistu smo primetili rovove u kojima su bili naoružani vojnici sa ogromnim mitraljezima. Oni su prisutni, verovatno, iz predostrožnosti.

Nismo znali šta da očekujemo od Šri Lanke. Pre manje od godinu dana (u trenutku našeg boravka) je bio okončan dvadesetpetogodišnji građanski rat. Tamilski tigrovi su se borili za nezavisnost severnog dela ostrva. Teroristički napadi su bili česti, što je doprinelo veoma maloj poseti turista. U maju 2009. godine, porazom pobunenjenika, stavljena je tačka na sve sukobe.

Bez obzira na tu činjenicu, imao sam informacije da je sada potpuno bezbedno samostalno putovati. Istražujući preko interneta razne lokacije sam shvatio da Šri Lanka mnogo toga nudi, pa sam napravio plan kojim smo videli gotovo sva bitna mesta i lokacije.

Pasoška kontola i promena novca

Na novom, modernom aerodromu smo se veoma lako snašli. Popunili smo formular za ulazak u zemlju i predali ga na šalteru zajedno sa pasošem. Viza za građane Srbije nije potrebna za boravak do trideset dana.

Čim smo prošli kraj desetak velikih lokala u free-shop zoni, zašli smo u veliku halu u kojoj se nalaze menjačnice, taksi pultevi i razne informacije za hotele.

Radnici u menjačnicama su se bukvalno drali kako bi privukli našu pažnju. Na brzinu sam proverio kurseve kod svih i shvatio da su razlike veoma male. Razmenili smo 600€ (po kursu 1€ = 159 rupija) i dobili potpuno nove novčanice u apoenima od 2000 rupija. Na novoj od 1000 rupija je lik aktuelnog predsednika Mahinda Radžapakse.

Biranje taksija do Negomba

Našao sam “info pult” na kome sam dobio mapu i savete da obavezno rezervišem prevoz i smeštaj u nekoj od turističkih agencija koje nekoliko metara dalje imaju svoje štandove.

Do Negomba, sa aerodroma, nema direktne autobuske linije, pa smo morali da uzmemo taksi po ceni od 1300 rupija. Na drugima su mi tražili 1400 i 1500. Dobio sam kupon, koji je prodavac prethodno popunio i lako sam našao taksistu. Bio je veoma simpatičan i ljubazan. Ubacio je kofere u gepek neke novije Toyote.

Vožnja do Dambule preko Kurunegale

Stotinak metara od aerodromske zgrade je vojni punkt, te su nas vojnici na brzinu samo pogledali i mahnuli taksisti da nastavi. Posle pet kilometara vožnje smo došli do raskrsnice na kojoj se levo skreće ka Kolombu, a desno ka Negombu. Brzo smo shvatili da priče o katastrofalnim putevima nisu istinite. Posle samo deset kilometara i isto toliko minuta vožnje, stigli smo do neke lokalne stanice, tačnije parkinga. Taksista je izašao iz vozila i svojski se potrudio da nam nađe bus koji ide do Kurunegale.

Našao je klimatizovani minibus. Strahovao sam da će nam karte naplatiti skuplje, ali se to nije desilo ni tada, ali ni kasnije. Morali smo da platimo treću kartu (125 rupija) za kofere, jer vozilo nema poseban prostor za prtljag, pa smo ih stavili na posebno sedište. Pozdravili smo se sa taksistom i smestili se u već popunjen bus. Dečko koji prodaje karte je brzinom svetlosti izgovarao na sav glas Kurunegala, Kurunegala, Kurunegala....gutajući pola slova.

Kurungala

Nismo dugo čekali da se i poslednje sedište popuni. Vozač je odvrnuo muziku i krenuo. Na putevima nije bilo nikakve gužve. Podsećam da se na Šri Lanci, kao i u Indiji, vozi levom stranom. Tu i tamo se izvede neko vratolomno preticanje, ali je bolje gledati kroz prozor u te predivne predele, nego razmišljati o potencijalnim sudarima. Često se na putevima sreću pešaci koji nose velike terete na glavi, leđima ili nekom improvizovanom vozilu.

Zelena boja pirinčanih polja, ali i ostale vegetacije je magična, slobodan sam da kažem i unikatna. Ubrzo nam je postalo jasno da se u minibus ne primaju putnici samo dok ima slobodnih mesta za sedenje, nego i za stajanje. Ušlo je desetak muškaraca koji su se nagurali kao sardine. Išli su samo desetak kilometara....

Dolazak u Kurunegalu i nastavak puta ka Dambuli

Posle dva sata vožnje smo stigli u Kurunegalu, na veliku autobusku stanicu. Peron sa koga polaze autobusi ka Dambuli je bio na suprotnoj strani pa smo uz pomoć prolaznika i nekoliko vozača uspeli da ga nađemo. Kondukteri su ubrzano izgovarali imena gradova u koje njihovi autobusi idu. Jedan prepun bas je upravo kretao. Kondukter nas je pozvao da uđemo, ali nam je neko viknuo da je sledeći za dvadeset minuta. U tom trenutku smo bili jedini stranci u tom delu stanice, pa su mnogi lokalci širom otvorenih očiju blejali u nas.

Bus nije imao standardne prozore, već samo klizajuća stakla koja su stalno truckala pod svakom rupom. Samo smo se nadali da se neće raspasti od starosti i upotrebe. Kondukter mi je prvo rekao da je cena karte 500 rupija. To mi je zvučalo preskupo za lokalnu vožnju, pa sam upitao ženu koja je do nas sedela za pravu cenu. Ispostavilo se da se mladić samo šalio i da je prava cena karte 35 rupija.

Posle dva i po sata vožnje smo bili totalno ugruvani i izmoreni, kao da smo ceo dan žnjeli pirinač. Izašli smo iz busa u centru Dambule. Po mapi iz Lonely Planet-a koju sam imao, guesthausovi su udaljeni nekoliko stotina metara od stanice. Ispostavilo se da baš i nije tako.....

Ubrzo smo shvatili da je ponuda hotela u Dambuli nikakava, a da su guest house-ovi izgubili sjaj koji su imali pre nekoliko godina kada je pisan vodič Lonley Planet-a. Posle jednog sata traganja za iole pristojnom sobom, uspeli smo da nađemo jednu za koju se kasnije ispostavilo da se nalazi na magistralnom putu velike kolonije mrava. Nismo ih dirali – nisu nas dirali.

Putovanje po Šri Lanki ukratko: Sa aerodroma smo (moja devojka i ja) preko Kurunegale stigli do Dambule, mesta, koja nam je bila baza za posetu Polonaruve, Sigirije, Mihintalea i Anuradapure. Tri dana smo proveli u Kandiju i Pinaveli, centru za slonove. Osamdesetak kilometara jugoistočno je Nuvara Elija mestašce na visini od 1920 m nadmorske visine poznato po plantažama čaja. Spustili smo se na jug, tačnije plažu na Unavatuna. To predivno mestašce smo koristili kao bazu za posetu Kogale, Gola i Hikaduve. Poslednja dva dana smo proveli u Kolombu. Osmo putovanje po Indiji i Šri Lanki pomoglo je osiguranje Wiener Stadtische. Opširnije