Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Sa aerodroma Bandaranaike smo prvo taksijem prešli put od desetak kilometara do autobuske stanice u Negombu. Minibusem smo za sat vremena stigli u Kurunegalu i na velikoj stanici preseli u autobus za Dambulu. Posle skoro dva sata klackanja u razdrndanom busu smo stigli do Dambule i sišli na raskrsnici kod Clocktowera.

Lutanje za smeštajem

Po mapi koju sam imao u vodiču Lonely Planeta, zaključio sam da od Clocktowera do gesthausova nema više od pet stotina metara. Išli smo putem koji spaja Dambulu sa Kandijem. Trotoara je bilo samo na prvih sto metara ali su i na njemu bila parkirana razna vozila. Staza za pešake je bila blatnjava i puna rupa pa smo se lakše i brže kretali glavnim putem.

Uspeli smo nekako da se dogegamo do Heli turist Ina (Healey Tourist Inn). Ispred kuće nije bilo nikoga. Zatekao sam ženu koja tu radi i zatražio da vidim sobe. Bile su užasno prljave i prašnjave kao da mesecima nisu čišćene. Nastavili smo dalje. Ušli smo u M Guest house. U jednom delu kuće je restoran, a u drugom sobe. I ove su bile veoma loše.

Po ceni i preporuci smo očekivali da će Dambula Rest house biti skuplja, a samim tim i bolja. Sobe su bile prostrane, ali takođe prljave. Cena je bila 2000 rupija što je bilo previše. Sve sobe su bile prazne. Nastavili smo dalje i stigli do ulaza u pećine.

I dalje....

Posle još pet stotina metara smo naleteli na rikšistu koji nam je ponudio smeštaj za 800 rupija. Odvezao nas je do nekog guest house kome sam zaboravio ime. U prednjem delu kuće je prodavnica, a u zadnjem sobe. I ove su bile loše. Zapravo, same po sebi su bile čiste ali mi se celo to okruženje nije svidelo.

Rikšista je insistirao da nas vozi u Sena Tourist Inn, mesto koje je pozitivno ocenjeno u Lonely Planetu. I tu su sobe bile veoma loše. Nigde mi se do sada nije desilo da naletim na toliko loših mesta u nizu. Insistirao sam da nas rikšista odveze u Chamara Guest House. To je bila poslednja opcija.

Chamara Guest house

Ušli smo u uređeno dvorište u kome je nekoliko zgrada sa sobama za goste. Dočekao nas je simpatičan lik koji nam je pokazao sobu. Ova nije bila mnogo bolja od predhodnih ali je celo okruženje bilo znatno pozitivnije i lepše. Primetio sam da nas vozač rikše i dalje prati iako sam mu platio vožnju. Čim mi je za sobu traženo 1500 rupija shvatio sam o čemu se radi.

Vozač je gazdi rekao da smo došli na njegovu preporuku pa je zato cena uvećena. Umešao sam se u razgovor (iako nisam mogao da razumem šta tačno pričaju) i rekao da nije bilo tako. Cena nam je spuštena na 1000 rupija. I da ne zaboravim, tople vode u Dambuli nema, barem ne u guest house-ovima.... U principu je prihvatljivo tuširanje hladnom vodom ali samo do zalaska sunca. Posle je voda znatno hladnija.

Soba je na prvi pogled izgledala pristojno ali smo kasnije shvatili da je ubedljivo najlošija u kojoj smo bili, na celom putovanju, uključujući i Indiju. Sobe održava momak koji ceo dan sve radi; od zalivanja, kuvanja, pranja posteljine do čišćenja soba. Zato je i razumljivo zašto su sobe prljave.

Priča sa vlasnikom

Upoznali smo se sa, na prvi pogled simpatičnim, vlasnikom, starim oko 50 godina. Živi sa suprugom i malom ćerkom na prvom spratu kuće. Naglasio je da sam dobro uradio što sam pred vozačem rekao da nas nije od dovezao već da smo sami to tražili.

Pričao nam je da je bio u Indiji (u Delhiju) sa suprugom pre nekoliko godina i shvatio da su priče koje su aktuelne na Šri Lanki netačne. Rekao je „jedva sam čekao da se vratim u moju Šri Lanku, u moju rajsku baštu“ kada je osetio ludilo na ulicama Mumbaja i Delhija. Govorio je i o građanskom ratu koji je trajao punih 25 godina. Presrećan je zbog toga što sada može slobodno da putuje celom zemljom i ne mora da strepi za svoju sigurnost. Tamilski tigrovi su često podmetali bombe pod autobuse ili koristili kamione za dizanje u vazduh određenih lokacija, autobuskih stanica, bolnica ili hramova. U Dambuli je bilo nekoliko incidenata, a samo na autobuskoj stanici je poginulo, u jednom napadu, oko pedesetoro ljudi, uglavnom dece.

U blizini kuće u kojoj smo bili smešteni je nekoliko malih kiosk-prodavnica u kojima smo kupovali vodu i sokove. Cene su bile pristupačne ali smo shvatili da je hladna voda skuplja od nerashlađene. Postoji solidan izbor slatkiša ali obavezno treba obratiti pažnju na rok trajanja.

Boravak u Dambuli

Dambula je mestašce koje se nalazi u provinciji Matale, 150 kilometara severoistočno od Kolomba. Nedaleko od Clock towera je velika autobuska stanica, a kraj nje pijaca. U okolini je desetine lokala u kojima su zanatlije i trgovci. Supermarketa nema već se hrana prodaje u malim radnjicama - kioscima.

Izbor hrane i pića je prilično ograničen. Sa restoranima je situacija ista kao i sa gesthausovima. Svi su nekako zapušteni i neugledni. Očigledno je da turisti samo svraćaju da vide pećine i brzinom svetlosti nastavljaju dalje ka Anuradapuri ili Kandiju. U Dambuli smo proveli tri dana. Prvog dana smo pre podne bili u Polonaruvi, popodne u Sigiriji a drugog u Mihintaleu i Anuradpuri. Trećeg smo izjutra bili u pećinama i oko podneva krenuli put Kandija.

Poseta pećina

Poslednjeg dana smo otišli do pećine. Ulaznica je 2000 rupija i ona nije uključena u komplet GOLDEN PASS. Kupuje se na šalteru koji se nalazi sa desne strane u odnosu na veliku statuu Bude. Ulaznicu morate tu da kupite jer će vas, u suprotnom sa samog ulaza u pećine, vratiti nazad.

Budistički manastir u Dambuli je prepoznatljiv po najvećem kompleksu pećina-hramova u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Pećine predstavljaju jedan od najvažnijih centara budističkog hodačašća na Šri Lanki.

Do glavnog platoa vodi oko pet stotina stepenika. Jedan deo se može zaobići jer postoji parking negde na polovini puta. Ipak penjanje i nije tako strašno. Pogled sa visine od 120 metara na okolna prostranstva je lep i smirujuć nakon pentranja uz stepenike, po jakom suncu Pred ulazom je tezga na kojoj se mora ostaviti obuća. Nakon prolaska kontrole karata smo ušli u kompleks pećina koji na prvi pogled nije velik.
Za posetioce je otvoreno pet pećina - hramova koje čine samo mali deo ogromne stene.

U ove pećine je kralj Valagamba sto godina pre nove ere pobegao iz Anuradapure. Kada je povratio svoju vlast naredio je uređenje svih pet pećina te su ih i njegovi naslednici, poput Nissanka Malla, još više ukrasili. Od tada se pećine zovu Zlatne pećine (Ran Giri). Oslikano je oko 150 slika Bude. Većina je oslikana tokom XIX veka. Freske su u dobroj meri očuvane. Svaki pedalj na zidovima i plafonima je oslikan. Predlažem vam da kupite knjigu o Dambuli ili o kulturnom trijanglu u izdanju Uneskoa.

Zlatne pećine

Prva pećina nosi naziv Devaradža Viharaja (Devaraja Viharaya). Ona je i istovremeno hram (Temple of the King of Gods) u kome se nalazi petnaest metara duga statua ležećeg Bude. Tu je i statua Višne ali je taj deo bio zatvoren.

U sledećoj pećini, Maharadža Viharaja (Maharaja Viharaya) je hram Velikog kralja (Temple of the Great King). Široka je čak 52, a duga 23 metra. Najviši deo iznosi sedam metara. Najvažnija je statua Bude koja je bila prekrivena zlatnim listovima. Nalazi se pod svodom (makara torana). Ukrašena je i sa Hindu božanstvima. Voda konstantno kaplje sa plafona čak i tokom suše te se koristi za praznike i rituale. Na zidovima su oslikane scene uspostavljanja budizma na Šri Lanki.

Treća pećina Mahut Vala Viharaya je služila kao neka vrsta ostave do XVIII veka. Preuredio ju je kandijski kralj Kirti Sri Rajasinghe, jedan od poslednjih vladara tog kraljevstva. I u ovoj pećini se nalazi statua ležećeg Bude, a od predhodne pećine je razdvaja samo pregradni, naknadno dograđeni, zid.

Četvrta pećina, Pachima Viharaya,  nosi naziv Zapadna pećina iako je peta zapadnija. U ovoj maloj prostoriji se nalazi statua sedećeg Bude ispod svoda (makara torana) sa položajem ruku u fazi meditacije.

U poslednjoj i najmanjoj pećini (Devana Alut Viharaya) se nalazi statua ležećeg Bude. Na zidovima su oslikana i Hindu božanstva sa Kataragamom i Višnom.

Odlazak u Kendi

Na predlog gazde gesthausa smo samo izašli na glavni put i mahnuli prvom autobusu koji je naišao u pravcu juga. Bio je prepun ljudi ali smo nekako, na insistiranje konduktera uspeli da se uguramo. Stavili smo kofere na poklopac motora koji se nalazi pored vozača i otišli u zadnji deo autobusa. Karte su koštale 70 rupija po osobi.

Vozač je vozio veoma brzo. Pun autobus, star barem pedeset godina, opušteno je gario do stotke. Putevi su odlični ali često se na njima mogu videti razna vozila kojima tu jednostavno nije mesto. O preticanju neću da pričam. Svaki put sam okretao glavu u stranu kada sam predpostavio da je u pitanju kritična situacija. Tako sam uživao u lepoti nepreglednih pirinčanih polja.

U Kandiju, smo izašli iz autobusa blizu jezera te smo se počeli da tražimo hotelu.

Pogledajte fotopis Dambule