Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Krenuli smo na put u devet sati izjutra. Do Zlatibora nismo želeli da idemo Ibarskom magistralom već magistralnim putem uz Drinu do Bajine Bašte, pa dalje preko Tare do cilja.

Sa polupraznog autoputa Beograd - Šid smo se isključili kod skretanja za Šabac. Putarina je 120 dinara. Magistralnim putem smo za 25 minuta stigli do Šapca i preko obilaznice nastavili put ka Loznici. Nakon skretanja za republiku Srpsku put nas je vodio uz Drinu. Deo puta između Loznice i Ljubovije je veoma loš, pun rupa. To nas je i navelo da nekoliko puta stanemo kako bi slikali idilične predele oko Drine. Reka je bila neverovatno mirna, poput jezera, te su se šume, crkve i zgrade oslikavale u vodi. Vozila retko prolaze ovim putem te smo uživali u neverovatnoj tišini. Teško je reći koja je strana Drine lepša. Mali Zvornik je toliko narastao da više nikako nije mali.

Drina	Okolina Ljubovije

Od Bajine Bašte sam očekivao mnogo više. Mislio sam da grad leži na Drini i da postoji neko šetalište uz reku i brojni restorani, ali sam se prevario. Po savetu prolaznika smo otišli do jednog restorana ali činjenica da nije bilo gostiju niti je ambient bio poseban nas je navela da nastavimo put ka Tari. Radnik pumpe nam je dao detaljno uputstvo kako da stignemo do naše poznate planine. Skrenulio smo levo, prošli pored škole i počeli da se penjemo.

Planina Tara

Krivine su oštre ali pregledne. Zastali smo da bi slikali prelep prizor. Došavši do raskrsnice koja odvaja put ka Zlatiboru i hotelu Tara zastali smo da se odmorimo i ručamo u restoranu „ Kod Kurte“, međutim svi stolovi su bili zauzeti ili rezervisani. Vratili smo se u auto i odlučili da odemo do hotela Tara. Parking je bio pun. Međutim hotel je izgledao prazno. Verovatno je sazidan početkom osamdesetih godina prošloga veka. Ne vidi se kraj sali za ručavanje ali isto tako se ne vidi ni jedan jedini gost.

Uspon na Taru

Izađosmo iz hotela i krenusmo putem staze za rekreaciju koja je nedavno napravljena zahvaljujući stranim donacijama. Staza je posuta piljevinom a na svakih stotinak metara su sprave za razgibavanje. Vazduh je čist i trebalo je malo vremena dati plućima da se naviknu. U povratku, videli smo kuće koje su karakteristične za Taru te smo ih slikali i zvirnuli u njihovu unutrašnjost. Na jednoj su razvaljeni prozori i isrcrtani stupidni grafiti dok se druga koristi kao štala. Šteta...

Tara

Tarabići

Nastavili smo put i došli do raskrsnice. Desno se ide ka Mokroj Gori a levo ka Čajetini. Zastali smo ispred neobične drvene statue posvećene Tarabićima. Ispred svake kuće je stajao natpis da je zabranjeno zaustavljanje i slikanje. Ko zna, možda su Tarabići predvideli da će neko od turista da im prenese grip H1N1 fotografisanjem pa su rešili da se tako zaštite. Ovo je Srbija pa s tim u vezi nisam poštovao to njihovo pravilo. Slikao sam predivne obronke Tare ali i te njihove „zaštićene“ kuće koje se ni po čemu ne razlikuju od ostalih.

Spomen Tarabićima	Obronci Tare

 Put ka Čajetini je odličan. Vozi se veoma brzo, najviše zbog činjenice da nema mnogo vozila. Predeli su idilični. To je lepa Srbija! Nakon dvadesetak kilometara i uključenja na Ibarsku magistralu naišli smo na malu kolonu koja se kretala pristojnom brzinom. Međutim, vozači koji su se kretali iz suprotnog smera nisu imali sreće jer je kamion sa prikolicom milio nizbrdo. Nađe se po neka budala da pretiče preko duple linije ali je tu policijska patrola da porazgovara sa hrabrim kamikazama. Stigli smo na Zlatibor oko 17h.