Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Na severu španske pokrajne Baskija se nalazi simpatičan i prilično skup gradić poznat po velikim talasima i uglednom filmskom festivalu. U San Sebastian (poznat i kao Donostia) dolaze turisti sa dubljim džepom jer su cene smeštaja i hrane u restoranima zaista visoke. U večernjim satima, na ulicama starog dela grada, je veoma ludo i živahno.

300 na sat....

Prvi put sam osetio prednost vožnje ultra brzim vozovima. Razdaljinu od oko 800 kilometara sam sa francuskim TGV-om prešao za pet sati sa pariške stanice Montparnas do Iruna, gradića na granici sa Španijom. Poseban je osećaj voziti se brinom od 308 kilometara na sat. Razlika se primećuje samo kada voz projuri pored autoputa. Putnici iz voza imaju utisak da ovi u automobilima mile, a ovi drugi verovatno žale što nemaju jače mašine koje bi mogle da pariraju ovoj na šinama.

U Parizu je toga dana bilo 24 stepena. Kada sam izašao iz voza koji je klimatizovan, doživeo sam šok. Bilo je užasno sparno. Ušao sam u lokalni voz koji me je za 30 minuta dovezao do San Sebastiana. Upoznao sam simpatičnu Japanku koja je putovala iz Bordoa. Rekla mi je da je predhodnog dana stigla avionom iz glavnog grada Japana.

Hostel je....zatvoren!

Predožio sam japanki, pošto nije imala rezervisan smeštaj da pođe sa mnom. Ulice u San Sebastianu su bile puste, ali samo one oko železničke stanice. Čim smo ušli u stari deo grada upali smo u gužvu. Puno ljudi je igralo uz muziku. Lako smo našli zgradu hostela. Shvatili smo da je isti preseljen. Žena, koja se tu zatekla, nas je uputila u drugi hostel. Nalazi se u srcu grada, u pešačkoj zoni. Kasnije sam shvatio da to nije pravi hostel već stan koji jedna starija žena iznajmljuje.

Ušli smo u staru zgradu i došli do lifta. Sačekala nas je domaćica, krupnija žena veoma snažnog glasa. Mislim da je probudila pola zgrade. Engleski ne zna ali je nije sprečilo da se i dalje dere na Baskijskom.

Lift je potpuno nov i pokreće se isključivo ključem (koji izgleda kao i onaj za brave). Njen stan se nalazi na petom spratu. Cena kreveta u tesnoj, petokrevetnoj sobi je bila 22€ što je zaista mnogo, ali nisam imao puno opcija u ponoć.

Pošto je u sobi bilo nepodnošljivo vrelo, odlučio sam da spavam na ogromnoj terasi, u vreći za spavanje. Legao sam na jedan kraj terase, probudio sam se na suprotnom. Pogled na Atlantski okean je bio divan, nezaboravan.

Zašto baš San Sebastian?

Nekoliko meseci, pre nego što sam krenuo na put sam gledao dokumentarnu emisiju o Španiji. Bio je prilog o Pamploni i čuvenoj runjavi uskim uličicama. Običaj je da sa jednog od trgova pustei dvadesetak razjarenih bikova. Jurcaju ulicama i često povređuju lučesnike cele te fešte koji pronalaze zadovoljstvo bežući od životinja. Posle tog je bio prilog o San Sebastianu pa sam, greškom, pomislio da se ta jurnjava održava u San Sebastianu.

Ipak, Španija je toliko lepa zemlja da ne možete da pogrešite ako odete u bilo koje “Špansko selo” a ne u grad poput San Sebastiana.

Već oko deset sati su plaže bile pune ljudi. Seo sam na jednu klupu blizu Grand Kazina. Izvadio sam iz ranca kajsije koje sam vukao iz Pariza. U jednoj ruci sam držao mali nož, a drugom sam iz kese izvadio jednu, potpuno zgnječenu i odmah je bacio. Na prstu mi je ostao deo kajsije. Odmah mi je prišla jedna starija žena sa salvetama u ruci i pitala me “ Did you cut your finger?” Zbunila me je! Pogledao sam u ruku, sklonio deo kajsije i slatko se nasmejao, a i ona zajedno sa mnom.

Kupanje i tigriranje

Otišao sam na plažu La Zurriola i seo na peškir. Mrzelo me je da se mažem kremom protiv sunca jer je bilo oblačno. Grizla me je savest pa sam posle petnaest minuta namazao samo mladeže. Sledećeg dana mi je stomak bio crven. Kremom sam namazao samo mladeže, a ostatak sa prstiju sam obrisao o ramena. Na tim mestima su ostale bele, maltene, tigraste štrafte.....

Na plaži sam bio oko tri sata. Talasi nisu bili veliki, voda je bila topla pa sam zaista uživao. Vratio sam se u centar grada ali sam prvo otišao na brdo Urgul (Monte Urgull) i video statuu Hrista. Spustio sam se ponovo do plaže Konča (Koncha) i prošetao se do samog centra. Bio sam u crkvama Svete Marije i Svetog Vićentea. Na ulicama je bilo veoma bučno.

Navijači i “zalivanje” ulica

Te večeri se igrala utakmica između Atletik Bilbao-a i Real Madrida koja je odlučivala pobednika Primere. Navijači su bili mirni i zabavni. Pevali su pesme, skakali, radovali se. Na jednoj raskrsnici je jedan navijač zaustavio automobile kako bi vozačima otpevao pesmu. Kod nas bi, verovatno, završio u urgentnom centru.....

Sve je bilo super i sjajno i bajno dok su pili pivo. Nije bilo dovoljno javnih toaleta pa su navijači počeli da mokre na sred ulice naočigled brojnih prolaznika. Nije to toliko strašno gledati koliko hodati po mokraći. No, i oni su ljudi.....

Vratio sam se u stan, uzeo ranac pa sam otišao na železničku stanicu kako bih noćnim vozom stigao do glavnog grada Španije i uživao u slavlju povodom osvajanja Primere.