Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Šezdesetak kilometara severoistočno od Damaska, glavnog grada Sirije, nalazi se selo Malula (Maaloula ili Ma'loula) na 1500 metara nadmorske visine. U ovom selu, u kome danas živi oko dve hiljade ljudi, sedam puta manje nego pre pet vekova, se još uvek govori Aramejski, jezik koji je koristio Isus Hrist.

Odlazak, taksijem, iz hostela u Damasku do autobuske stanice

Recepcionar hostela u Damasku mi je na papiru napisao na arapskom jeziku ime stanice sa koje polaze mini busevi. Taj papir sam pokazao taksisti koji je pristao da me vozi sa uključenim taksimetrom.

U ruci sam držao mapu grada i pratio naše kretanje. Video sam da suviše zaobilazimo. Taksista je toliko bio bahat da mi je opisivao objekte pored kojih smo prolazili iako je video da držim mapu u krilu. Vožnja je umesto pet trajala dvadeset minuta.

Kada je zaustavio vozilo rekao sam mu da je namerno vozio zaobilaznim putem te da ne želim da platim iznos koji je pokazivao taksimetar. Počeo je da se dere. Video sam policajca i krenuo ka njemu kako bi mi pomogao. Vozač je nestao u vidu lastinog repa, a ništa mu nisam platio.....

Manastir Mar Takla

Mini busevi često kreću ka Maluli, najčešće kada se napune. Vožnja je 20 funti. Nije bilo gužve na putu pa smo brzo stigli. Selo se nalazi na planini Al Kalamon (Al Qalamoun). Prosto je neverovatno da je selo nastalo na mestu koje je stalno ugroženo mogućim odronima. Put se završava ispred predivnog manastira Mar Takla (Mar Taqla).

Sve građevine su napravljene od belog kamena koji je nedavno očišćen i restauiran. Ulaz je slobodan te se možete prošetati do samih stena i videti sve usputne prostorije i kapele. U crkvi je bila služba kojoj su prisustvovali brojni turisti. Videćete mozaike i ikone. Sveštenici su veoma srdačni i pozdravljaju svakog posetioca te su voljni da razgovaraju. Pogled na Malulu je divan.

Obilazak sela

Stotinak metara dalje je kanjon na čijem kraju je još jedan manastir, Mar Sarkis nastao 325. godine pre Nove ere. Smatra se jednim od najstarijih na svetu.

Na susednom brdu je stotinak kuća među kojima je ušuškano nekoliko crkava. Mnoge su na žalost zatvorene ali se do njih možete prošetati. U selu živi samo dve hiljade ljudi. Skoro sve kuće su male i skromne, napravljene na stenama. Iznad njih su ogromni komadi kamenja koji ne izgledaju stabilno. Ipak, stanovnici bezbrižno žive vekovima. Na krovovima štrče satelitske antene tek da nas podsete da smo u 21. veku.

Prepešaćio sam celo mesto za dva sata. Gotovo sve vreme me je pratio traktor sa prikolicom na koju su radnici rukama prebacavali đubre iz kontejnera. Smejali su se i mahali kada smo se treći put sreli. Pešačio sam do manastira Svetog Serđa (St. Sergio). Prošao sam pored voćnjaka koje je jedina zelena površina u tom delu sela zahvaljujući navodnjavanju.

Kasnije sam se vratio u Damask iz koga sam sledećeg dana otišao u Palmiru, veličanstven grad u pustinji.

Pogledajte fotopis Malule