Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Džaisalmer je grad u pustinji sa svega 60 000 stanovnika koji se nalazi sedamdeset kilometara od granice sa Pakistanom, u državi Radžastan. Na ulicama je primetan veliki broj vojnika koji su spremni da u svakom trenutku odreaguju na bilo kakav problem. Poslednjih godina nije bilo većih incidenata pa je poseta ovom pustinjskom gradu preporučljiva. Sve kuće i zgrade su prekrivene ravnim krovovima jer kiša retko pada. Turisti često idu na safari u pustinju ali zbog velike vrućine je bilo iracionalno da se upuštam u takvu avanturu. Dnevna temperatura je bila oko 46 stepeni.

Dolazak iz Džodpura i potraga za smeštajem

Putovao sam noćnim vozom iz Džodpura. Opet se nisam sam probudio već su me, umesto konduktera, probudili dosadni ponuđači smeštaja. Koja noćna mora. Zamislite tri štrokava indijca kako vas drmaju..... Užasno su me iznervirali jer nisam mogao da izađem iz vagona zbog njih.

Petra, nemica sa kojom sam se upoznao u Džodpuru, je našla jednog koji mi je bio sumnjiv ali sam ipak hteo da mu dam šansu. Ipak u pet sati izjutra nisam spreman za sumnjičanje i cenkanje. Rekao je da može da nam pokaže njegov hotel bez ikakve obaveze. Prvo što sam primetio na ulicama Džaisalmera je da su ulice čiste i okolina sređena. U predhodnim gradovima su se takvi prizori mogli videti samo u rezidencijalnim kvartovima. Verovatno sam zbog toga momentalno zavoleo grad.

Sumnjiv hotel

Odvezao nas je odličnim 4x4 džipom do hotela. Hotel je na prvi pogled izgledao korektno. Još tokom vožnje nam je napomenuo da organizuje safari. Dan je koštao 600 rupija a tri, sa dva noćenja, 2000. S obzirom da je u gradu tokom dana bilo 46 stepeni odustao sam od safarija. U svakom slučaju cena od 600 rupija je previsoka.

Tokom boravka u hotelu vlasnik je stalno insistirao na safariju. Cenim da nam je zbog toga dao niže cene smeštaja. Sobe su koštale 120 rupija sa ventilatorima, a sa klimom 300 ali je je ta soba bila bez prozora i hladan vazduh je duvao direktno na krevet. Druga soba je gledala na ulicu ali nije bilo toliko bučno koliko vruće zbog sunčane strane. Radila su dva ventilatora, jedan plafonski i drugi bočni. Kupatilo je bilo pristojno.

Brzo sam se osvežio i pohitao u grad. Već je bilo užasno toplo. Na vrućinu sam kao i na vlagu koja je bila užasno visoka u Goi i u Mumbaju, gledao na savršene tretmane za gubljenje viška kilograma. Po ceo dan sam pio vodu, jeo mango i ostalo voće i tako za dva meseca putovanja izgubio čak 13 kilograma. Nikakve sprave, tretmani ne mogu da postignu takve rezultate!

Ulice Džaisalmera

Na samo nekoliko metara od hotela u kome sam odseo je Patva ki Haveli. Ova neverovatna građevina je pravljena u periodu od 1800. do 1860.godine. Naručioci su bili petorica braće koji su trgovali svilom i draguljima. Danas je ulaz 50 rupija. Izloženo je oružje, odeća ali i novac koji se koristio u to vreme.

U hladu ove neverovatno ukrašene rezidencije su se odmarale krave, njih desetak. Neke su me pratile duž uličica širokih svega metar. Vrata svih domova su širom otvorena. Nisam mogao da izdržim, a da ne provirim u neki. Na mnogim ulazima je oslikan Ganeša, hinduistički bog, polu-slon polu-čovek i iznad njega krst koji mi zovemo kukasti, a u Hindu svetu znači prosperitet, sreća....

Tvrđava u Džaisalmeru

Izmet na pločnicima i konstantno izlivanje tečnosti iz kanalizacijonih kanala, zbog ubačenih plastičnih flaša i ostalog đubreta, teraju posetioca da stalno bude na oprezu. Nekako sam dospeo u jednu od glavnih ulica koja vodi do tvrđave. Vika, dreka, sirene motora, automobila su mi stavili do znanja da sam ipak i dalje u Indiji bez obzira što ovaj grad ima desetostruko manje stanovnika nego predhodni. Kamile se koriste ne samo za safari nego i za prenos robe. Ta stvorenja su prelepa i žao mi je bilo svaki put da ih gledam kako se muče.

Ulaz u tvrđavu je potpuno slobodan. Veoma strm put vodi kroz Suri kapiju do same tvrđave ali nije ni upola naporno popeti se kao u džodpursku palatu. Ima na desetine prodavnica tepiha, odeće, obuće, suvenira. Tvrđava je nastala 1156.godine po želji Džaisale. Unutar nje je sem Maharadžine palate na stotine manjih havelija (rezidencija), hramova, zapravo čitav mali grad.

Palata u tvrđavi

Oduševio sam se. Ima nekoliko hotela pa se i u njima može odsesti. Presrelo me je nekoliko vodiča koji su nudili svoje usluge za posetu Maharadžine palate. Dovoljan je audio vodič koji se dobija kupovinom karte od 150 rupija. Na prvi pogled mi se činilo da je to promašena investicija ali sam se prevario.

Bilo je uzbudljivo slušati priče i dogodovštine vladara koji su živeli u palati. Može se zaključiti da su imali puno ljubavnih problema. Teško je opisati sve te detalje na zidovima i fasadama. Mislim da je bilo potrebno nekoliko godina izraditi ih. Posle dva sata uživanja u razgledanju palate uputio sam se u šetnju uličicama tvrđave.

Unutar tvrđave ima prodavnica knjiga, skromnih kafića, restorana, internet centara. Svuda se cena može spusti i dogovoriti. Veliku opasnost tvrđavi čine vlasnici rezidencija jer samovoljno vrše prepravke i doziđivanja. Nekoliko puta je dolazilo do urušavanja, a svake godine se čitav pojas sleže.

Hramovi u tvrđavi

Posetio sam hinduistički hram Laksminat (Laxminath). Nekoliko je vernika spavalo u hramu i oko njega. Desetak metara dalje su deca igrala kriket na malom trgu na kome je još jedan hinduistički hram. Nekoliko puta im je loptica upala u kanalizaciju. Odmah su nastavili igru bez pranja iste. Tako se svakim udarcem loptice raspršivalo đubre po fasadama obližnjih kuća ali i po svakome ko se tu u tom trenutku našao. Tako boja kuća dobija prilično upečatljivu žutu nijansu.

Kuće su divne, bez obzira na svo đubre i izmete krava. Na mnogima je propala fasada ali to ne umanjuje njihovu lepotu i vrednost. Našao sam mesto sa koga se vidi ceo grad. Tu je i jedna juvelirnica te sam popričao sa prodavcem koji je imao "specijalnu ponudu" za mene. Rekao mi je da postoji veliki problem sa vodom. Uzima se voda iz obližnjeg jezera ali to nije dovoljno.

Već servirana hrana

Spustivši se u grad sa tvrđave, ugledao sam jednog živahnog ali užasno prljavog psa. Pomislio sam da je nehotice upao u jedan od kanalizacionih kanala kojih ima u svakoj ulici. Zapravo je jadničku bilo toliko vruće pa je kanalizaciona voda bila jedina opcija za rashlađivanje. Možete mislitii koliki je to očaj. Temperatura je bila neverovatnih 47 stepeni ali je bilo izdržljivo.

Većina malo boljih restorana je zatvorena van sezone pa sam se namučio dok sam našao jedan iole pristojan. Zove se Amritras. Razočarao sam se ali i ne previše iznenadio jer sam tražeći jedno od nacionalnih jela dobio pirinač koji je već korišćen. Mogao sam to i ranije da očekujem. Zapravo, hranu koja se ne pojede ne bacaju već je serviraju sledećoj mušteriji. Izgubio sam apetit ali sam zato našao dobre kolače.

Nezvani cimer na krevetu

Kada sam se vratio u hotel, u sobi na krevetu, sam ugledao neke kuglice. Pošto sam znao da nisam ništa jeo predpostavio sam da su te kuglice izmet nekog uljeza. Pozvao sam vlasnika i on je rekao da to nije izmet i da nema miševa u hotelu. Kada sam ušao u kupatilo ugledao sam miša u kanti za vodu. Verovatno je upao preko prozora.

Stavio sam čaršav preko kofe i odneo novog cimera da ga pokažem gazdi. Panično je pozvao radnika koji je izneo miša i bacio ga u kanal od kanalizacije. Praktično ga je vratio u svoje prebivalište jer je miš mogao da uđe u sobu samo kroz rupu u slivniku. Zapušio sam je hotelskim čaršavom te nisam imao više problema niti tragova da imam nezvane goste. Zamenjena je posteljina i posle tog događaja me gazda više nije smarao sa ponudama za safari.

Potraga za restoranom

Uveče sam se šetao centralnim ulicama grada koje su bile puno ljudi. Povrće i voće se prodaje do 10h uveče. Ponuda povrća je velika iako se Džaisalmer nalazi u pustinji. Čak su i cene iste kao u većini gradova. Bilo je dosta turista te sam sa jednim novozelanđaninom seo u jedan kvalitetniji restoran pun stranaca. Džon je bio u Indiji pre trideset godina. Imao je veliku želju da kada ode u penziju ponovo poseti ovu mnogoljudnu zemlju. Kaže da se mnogo toga promenilo i da je zemlja znatno napredovala.

Pridružile su nam se i četiri britanke. Rekle su nam da je svaka u toku samo jednog dana dobijala po trideset bračnih ponuda.  U početku su bile besne zbog toga ali su kasnije, posle dve flaše piva, komentarisale i analizirale udvarače. Proveli smo prijatno veče uz muziku svirača koji nisu imali više od 15 godina. Oko stolova su se stalno muvala deca od pet, šest godina koja su prosila. Jedan bračni par iz Italije je ponudio detetu večeru, što je ovaj odbio i rekao "money, money"!

Ponovo na tvrđavi

U sklopu tvrđave postoji nekoliko veoma lepih džainističkih hramova. Čandraprabu (Chandraprabhu) je prvi u nizu. Slede hramovi Rikabdev (Rikhabdev), Parasnat (Parasnath), Šitalnat (Shitalnath). Svi su za turiste otvoreni oko podneva. Ulaznice se prodaju na rasklopivom stolu u hladu, preko puta hrama. Zabranjeno je unošenje fotoaparate te se isti mora ostaviti ispred.

Upoznao jednog indijca koji radi kao turistički vodič. I on se žalio da trenutno nema puno posla. Pitao me je šta mi se ne sviđa u njegovoj zemlji. Skrenuo sam mu pažnju na čistoću i na dvostruke cene. Rekao je da situaciju može da se popravi u slučaju da to država želi. Uzeo je za primer moju autobusku kartu koju sam prethodno kupio za relaciju Džaisalmer – Bikaner. U svim agencijama je koštala 150 rupija. To je cena za strance.

Naduvane cene za strance

Na autobuskoj karti nigde ne piše iznos već samo vreme polaska. Lokalac mi je rekao da za lokalce ta karta košta 90 rupija. Naveo je da čak i flaširanu vodu, na kojoj piše cena od 12 rupija, plaća 9. Prilično me je razačorala činjenica da većina indijski trgovaca smatra strance "glupim ljudima" jer bez cenkanja plaćaju višestruko višu cenu.

Indijska vlada je ta koja radi istu stvar pa zašto ne bi to koristili i njeni građani. Recimo, ulaz u Tadž Mahal za strance košta 750 rupija, a za indijce 25. Čuo sam objašnjenje da vlada to radi, navodno, zbog toga što indijci plaćaju istu cenu kada odu u Pariz ili Njujork za ulaznice za Luvr ili Metropoliten muzej.

Taj izgovor baš i nije logičan jer ovaj novac narod indije ne dobija, a i ne putuje u toj meri da bi se to osetilo. I postavlja se pitanje da li turisti iz Rumunije, Tajlanda ili Ukrajne koji nemaju visoka primanja poput britanaca ili nemaca trebaju da plaćaju iste cene karata.

Posle ovog razgovora sam drugačije gledao na trgovce i bio sam znatno oštriji u cenkanju. Borio sam se za svaki rupi jer "namazani" trgovci često zaborave da vrate kusur ili pogrešno izračunaju, naravno u njihovu korist. O kasama ne treba ni govoriti jer ih skori nigde nema.

Mala oaza

Do gradskog jezera ima deset minuta laganog hoda. Ulice su pune zanatskih radnji. Skoro svaki prodavac me je pozvao da vidim njegovu "najpovoljniju" ponudu. Na hiljade ćupova je odloženo na zemlji. Samo nekoliko metara dalje je za volanom parkiranog traktora Ferguson dečaćić simulirao vožnju.

Prodavci voća i povrća su želeli da se slikaju bez ikakve novčane nadoknade. U jednom trenutku je počela da se niz ulicu sliva nekakva prljava voda koja se sjurila baš na zemlju na kojoj su bile te tezge. Pošto ne postoje trotoari, zemlja se brzo natopila i još brže smekšala.

Iznenađenjima nikad kraja...

Nastavio sam pešašenje ka jezeru. Okolina je dobro uređena samo je šteta što nema dovoljno vode zbog konstante suše. Kiša u najboljem sučaju padne jednom godišnje. Meštani i to malo dragocene tešnosti koriste za kupanje. Ipak, higijena je najvažnija, što sam mogao da zaključim još na jugu zemlje, kada sam video ljude kako se kupaju u kanalima i rekama!

Nisam prestajao da se iščuđavam neverovatnim događajima koji si se stalno smenjivali na ulicama. Otkačila su se kola koja je kamila vukla. Ista su krenula nazad ali je nekoliko muškaraca pridržalo to vozilo pa je izbegnuta nesreća.

Mnoge tezge sa voćem su mobilne ali su stare barem pedeset godina. Ni prednja, a ni zadnja osovina nisu fleksibilne tako da ako prodavac želi da skrene negde mora da podigne deo tezge. Par puta se desilo da popada mango ili papaja pa se neka od mnogobrojnih krava obraduje ukoliko prodavcu promakne neki plod.....

Druženje u hotelu

Veče sam proveo u restoranu na krovu hotela u kome sam odseo. Upoznao sam stariju ženu, italijanku, profesionalnog turističkog vodiča, kojoj je jedan od životnih ciljeva bio da u Indiji provede šest meseci neprekidno.

Morala je da sačeka da njena deca porastu. Oduševljena je hranom pa je zajedno sa gazdom hotela spremala večeru. Zavirio sam u kuhinju koja je bila potpuno crna od prljavštine. Mislim da nikakvi Dueli i Mister Properi ne bi sprali crnilo sa sudova, tiganja i šporeta.

Sledećeg jutra sam autobusom otišao u Bikaner, grad udaljen 300 kilometara istočno od Džaisalmera. Lepo mi je bilo ova dva dana. Cimer mišonja, "koloritan" pas, predivna tvrđava i luckasti ljudi. Odlična kombinacija i preporuka za avanturiste.

Pogledajte fotopis Džaisalmera