Tekst: Miroslav Golubović

Autobusi

Mislim da su retki gradovi sveta u kojima nema autobusa kao glavnog oslonca javnog saobraćaja. Izuzetak je Venecija. Ima bezbroj modela i vozila i načina naplate karte i komunikacije putnika sa vozačem. Negde je dovoljno da pritisnete dugme, negde da povučete konopac sa zvoncetom, negde da se derete, a negde da snažno lutape u krov. Bitno je samo da autobus ima kočnice, sve ostalo je manje važno. Neki umesto stakala nemaju ništa, a neki samo plastiku koja se navlači tokom kišnih dana. Neki imaju automatske rampe za putnike sa invaliditetom, neki nosače za bicikle, neki GPS, a neki nemaju sedišta. Na Tajlandu se koriste modeli kojima je motor na sred putničke kabine. Cela ta kućica izgleda ka mrtvacki sanduk.

Tramvaji

Treba videti tramvaje u Kalkuti pa se tek onda žaliti na ove naše. U Aleksandriji postoje tramvaji na sprat, a u Budimpešti su najduži na svetu. Lokalni političari su toliko bili odušveljeni idejom da nabave tako posebne tramvaje da su izgubili iz vida da ni jedna postojeća stanica nije dovoljno velika da primi tu grdosiju.

U San Francisku tramvaji predstavljaju turističku atrakciju, kao i u Lisabonu. U Amstedamu, Drezdenu i Atini su nečujni i neverovatno udobni.

Trolejbusi

Trole se baš retko mogu videti na ulicama velikih evropskih gradova. Ima ih, između ostalih, i u Sietlu, Ženevi, Cirihu i naravno u Beogradu.

Metro

Velikim širenjem gradova i povećanjem broja putnika nastao je problem koji je još krajem XIX veka rešen kopanjem tunela za kompozicije na šinama u Londonu, Moskvi i Parizu. Ubrzo se pokazalo da je sistem veoma isplativ te su retki gradovi razvijenih zemalja koji nemaju makar jednu liniju.

Metro stanice su davno prestale da se prave kao obična mesta na kojima putnici čekaju da im dođe prevoz. Moskovski metro "krije" na desetine prelepih stanica, isto se može reći i za lisabonski i pekinški. U mnogim stanicama njujorškog metroa, sem putnika, možete da vidite i pacove, dok stanice u centru Atine predstavljaju male muzeje. Pariški je spor, briselski efikasan, a uživanje je voziti se u barselonskim i madridskim kompozicijama. U gradovima Istočne Azije poput Singapura, Bangkoka, Kuala Lumpura i Šangaja su napravljeni potpuno novi, savremeni sistemi.

Gradska železnica

Jedan od gradova u kome se dobar deo saobraćaja oslanja na gradsku železnicu je Mumbaj. Vožnja kompozicijama je pravi doživljaj. Vrata se ne zatvaraju. Voz stoji na stanici tridesetak sekundi i kreće. Ko je ušao, ušao je.

U Berlinu i u mnogim drugim gradovima Nemačke kompozicije gradske železnice dovoze i odvoze građane sa periferije gradova. U Portugaliji postoji savršen sistem u Lisabonu i Portu.

Taksi

Mislim daj je Srbija jedna od retkih zemalja u kojima taksisti koriste sopstvena vozila za taksi prevoz. Svuda su taksisti samo zaposleni vozači koji se trude da na razne načine zarade novac.

Problemi sa taksistima, čini se, postoje svuda. Negde vas bespotrebno vozakaju okolo naokolo da bi napravili što veći račun, negde se trude da vam budu vodiči, negde, kao u Beogradu, zamišljaju da su psihijatri, itd.

Taksi prevoz je veoma jeftin u Aziji s tim što je potrebno cenkanje kako bi se postigla što realnija cena. Najbitnije je da prvo ugovorite cenu pa tek onda da sednete u vozilo! U mnogim gradovima je moguće dogovoriti se sa taksistom da vas vozi ceo dan po gradu za samo nekoliko eura.

Rikša (tuk tuk)

Ovi trotočkaši se mogu videti u azijskim zemljama poput Indije, Kine, Šri Lanke, Tajlanda i mnogih drugih. Trebalo bi da služe isključivo za prevoz ljudi ali najčešće se u njima prevozi razna roba; od džakova pirinča, teladi, oluka, bicikala, zapravo, sve što možete da zamislite. Nigde nećete moći da angažujete rikšistu, a da ovaj ne pokuša da vam naplatim makar duplo više od regularne cene. U nekim gradovima Indije imaju i rikšimetre ali ih retko koriste.