Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Primorsko mesto Lagos sam koristio kao bazu za obilazak regije Algarve. Po preporuci cimera iz hostela sam se uputio do rta Svetog Vinsenta poznatog kao najjugozapadnija kopnena tačka Evrope. Nalazi se oko šest kilometara od Sagreša.

Vožnja busom do rta

Busevi iz Lagosa do rta saobraćaju samo nekoliko nekoliko puta dnevno, u razmaku od najmanje tri sata, dok iz Sagresa ka Lagosu polaze na svakih sat. Jedna od mogućnosti je da se prepešači deonica od rta do Sagreša kako bi se uštedelo vreme. Druga je da se u Sagrešu iznjami bicikl pa da se za nekoliko sati relativno brzo obiđe ceo kraj.

Iz nekog razloga je direktan autobus iz Lagosa za rt kasnio dvadeset minuta. Regionalni autobusi su dosta stari i pohabani. Vožnja je ipak bila udobna i brzo je prošla. Samo kilometar od hostela je nekoliko hipermarketa. Put dug trideset kilometara vodi i uz more pa se mogu videti mnogobrojne plaže. Kupača je bilo ali u smanjenom broj zbog završetka sezone. 

Na ulasku u Sagreš je kružni tok nakon koga se ka rtu skreće desno. Bus je skrenuo levo kako bi neke putnike odvezao do autobuske stanice te je nakon pet minuta pauze nastavljena vožnja ka rtu.

Obratio sam pažnju na put kojim ide bus jer sam znao da sledeći ide tek za tri sata a da na samom rtu nemam šta da tražim sve vreme. Deonica jeste duga ali nije prenaporna.

Rt svetog Vinsenta

Na kraju asvlatiranog puta je parking koji je bio ispunjen automobilima sa registracijama iz mnogih evropskih zemalja. Bilo je jedva dovoljno prostora kako bi se okrenuo autobus. Tu se put završava.... Oko parkinga su tezge na kojima se prodaju suveniri po relativno niskim cenama. Razne figurice od školjki, magneti, šolje i razglednice. Starije poljakinje su pokušavale da spuste cene jer su prodavci tražili čak pet eura za mali magnet. Na kraju se upornost isplatila.

Šljunkovit put vodi do svetionika koji je ograđen. Nastao je 1846. godine na ruševinama manastira iz XVI veka. Preostale, oštećene statue svetog Vinsenta i svetog Fransis Ksavijera (St. Francis Xaviar) su premeštene u obližnju crkvu. Iako je star više od 150 godina svetionik je i dalje u funckiji.

Pored svetionika je objekat u kome se nalaze restoran i prodavnica suvenira. U toaletu, na zidu svake kabine je animacija koja edukuje korisnike kako da koriste wc šolju. Verovatno je postavljeno sa velikim razlogom. Po izlasku iz ograđenog prostora svetionika, sa jedne i druge strane puta počinju pešačke staue. Prvo sam bio na levoj strani. Podloga je stenovita. Iz šupljjina viri, uglavnom, bodljikavo rastinje. Potrebna je velika opreznost prilikom hodanja jer noga može lako da se zaglavi u šupljinama. Postoje stazice koje vode do mora ali njih koriste samo mladi i ludi i ljudi. Rado bih se spustio do mora ali je jak vetar mogao mene i bilo koga drugog, znatno većeg da, učini nestabilnim na tim stenama.

Otišao sam i na suprotnu stranu i gledao ribara kako sa visine od preko sedamdeset metara lovi ribu. Nećete verovati ali je on za pet minuta izvadio dve ribe od oko 25-30 cm dužine samo sa dva štapa. Sa ove visine on ni ne vidi vodu jer su stene ispupčene. Jedino može da oseti trzaj kada se nešto uhvati.

Trebalo mi je oko 45 minuta da vidim sve zanimljivosti rta. Rastinje je veoma nisko i prepuno je oštrih stena pa sam se na jednu posekao nožne prste. Lako sam zaustavio krvarenje i brzo nastavio pešačenje ka Sagrešu.

Pešačenje do Sagreša

Put je ravan i pregledan. Mogao sam da stopiram. Sigurno bi neko stao ali mi pešačenje nije predstavljalo problem, naprotiv. Uživao sam u blagom vetru koji je nanosio miris mora na mene. Posle prvog kilometra je mali parking sa koga peščana staza vodi do ivice. Pogled na okean i okolne stene je neopisiv. Posle dodatna dva ili tri kilometra je velika plaža na kojoj su većinom bili surferi.

S obzirom da su svi imali odela za surfing može da se zaključi da je voda bila veoma hladna iako je temperatura vazduha bila preko 30. Posle petnaestak minuta pauze sam nastavio da pešačim. Zaobilazili su me biciklsti i vozači čopera. Na prvom kružnom toku put vodi do velike tvrđave.

Za desetak minuta sam bio na stanici na kojoj je autobus za Sagres primao putnike. Ovaj je bio lokalni pa je svratio u svako usputno selo. To je bila prilika da vidim kako ljudi žive, makar na brzinu. Kuće i imanja su dosta skromni, ljudi prijatni, iako ne govore Engleski. Prošli smo pored nekoliko prelepih dugačkih plaža te posle osamdesetak minuta klackanja u pretoplom busu smo stigli u Lagos. Nije bilo potrebne da idem do krajnje stanice već sam sišao u blizini hostela. Odmah sam pohitao na plažu Donja Ana.

Sigurno bi mi bilo mnogo lakše da sam iznajmio motor ili automobil. Ima toliko lepih i interesantnih mesta do kojih gradski prevoz saobraća retko. Bez obzira na to uspeo sam da vidim Portima, Karveiro, Silveš i mnoga druga mesta u pokrajni Algarv.