Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Južna portugalska oblast Algarv obuhvata oko 200 kilometara obale Atlantskog okena. Osim popularnih mesta poput Albufeire, Lagosa i Portimaoa u kojima najčešće borave turisti ima i na desetine malih ribarskih mesta. Jedno od njih je Oljao (Olhao).

Vožnja vozom iz Lagosa

Menadžera hostela u kome sam odseo mi je predložio da posetim Oljiao jer je na putu za Taviru. Iz Lagosa do Faroa se putuje oko 90 minuta starom dizel kompozicijom. Nema klimu niti bilo kakav komfor kao lokalni vozovi u drugim delovima Portugalije ali je tačan u minut jer je pruga nedavno obnovljena. Prešao sam u drugu kompoziciju koja saobraća na relaciji Faro – Tavira. Prva stanica je Oljao.

Pitao sam prvog prolaznika za pravac u kome se nalazi centar grada. Saznao sam da samo treba da skrenem desno u aveniju Republika (Avenida Republica) i da idem pravo. Za par minuta sam bio središtu u kome nema puno automobila. Sredinom glavne ulice je pešačka zona. Na svim klupama su sedeli stariji građani koji su se verovatno vraćali sa pijace. I sa leve i sa desne strane se može videti nekoliko starih, po malo zapuštenih kuća u nizu pa onda nekoliko novih ružnih stambenih zgrada i onda ponovo kuće.

Šetnja pustim ulicama Oljaoa

Na ulasku u staro gradsko jezgro je nedavno obnovljena kapela Senjor dos Aflitos (Senhor dos Aflitos), a iza nje je glavna crkva Nosa Senjora do Rosario (Nossa Senhora Do Rosario). Izgrađena je 1698. godine i predstavlja prvi objekat u Oljaou izgrađen od čvrstog materijala. Do tada su ribari koji su naselili mesto krajem XIV veka živeli u skromnim kućicama pravljenim od drveta, trske i slame. Godine 1679. je izgrađeno utvrđenje Sao Lorenco čija je namena bila da odbrani mesto od napada pirata. Tek u XIX veku je Oljao dobio status grada. Nedaleko od već pomenute crkve je i kapela Nosa Senjora de Soledade (Nossa Senhora de Soledade) koja je napravljena još u XVII veku.

Ugledao sam znak za turistički centar koji se nalazi preko puta male zgrade skupštine grada (Camara Municipal).

Ljubazna službenica mi je na besplatnoj karti obeležila značajne kuće i mesta koja treba da obiđem narednih sat vremena koliko je rekla da je dovoljno za obilazak. Ubrzo sam shvatio sam da mapa i nije potrebna. Dovoljno je upamtiti poziciju železničke stanice sa jedne i mora sa druge strane i to je to.

Pločice i na fasadama....

Teško je reći koja je ulica lepša i u kojoj se nalaze interesantnije kuće. Na prvi pogled se čini da niko ne živi u njima. Na savršeno popločanim trotoarima su parkirani automobili. Ulicama vozila retko prolaze pa je šetnja sredinom moguća i bezbedna, a i neophodna kako bi se kuće bolje videle.

Pločice se na nekim kućama nalaze samo oko prozora a na nekim na celoj fasadi. Mnoge su otpale pa su zamenjene novim ni malo sličnim. Prolazio sam kroz pasaže između napuštenih i zapuštenih kuća. Na pločnicima su gomile đubreta. U tim ruševinama verovatno žive beskućnici.

Deo oko marine nije lep i zanimljiv kao stari deo grada. Naprotiv. Turisti koji dolaze iz nekog okolnog mesta brodićem mogu da steknu pogrešan utisak. Avenija 5. Oktobra (Avenida 5 de Outubro) se prostire duž obale. U dvema crvenim zgradama napravljenim uz samo more su marketi u kojima se prodaje sveža riba i razni morski plodovi i voće i povrće. Na velikom platou su kafići u kojima se odmaraju turisti ali i lokalci umorni od šopinga. Prošetao sam do marine. Ribari su pripremali mreže za sledeći lov.

Portugalsko pecivo, mmm......

U povratku, u stari deo grada nisam išao istim putem kojim sam došao već sam uleteo u čitav lavirint uskih ulica. Od velikog broja prolaznika su skrivene neke zapuštene i potpuno propale zgrade ali i mnoge nedavno obnovljene. Naleteo sam na pekaru ispred koje je bio red. Kupci moraju na automatu da uzmu redni broj i da sačekaju svoj red. Tako se sprečavaju svađe mada je jedan lokalac bez broja hteo pre mene da kupi nešto ali ga je mlada prodavačica u tome sprečila.

Bilo mi je teško da odlučim šta da probam. Mnoga slana peciva podsećaju na samose. Pržene su u ulju, a filovane su piletinom, povrćem ili ribom. Cena po komadu je oko jednog eura, a gladnima je potrebno barem tri komada. Probao sam i pašteiš, korpicu napravljenu od specijalnih kora filovanu sa posebnim prelivom koji se u svakoj pekari ili poslastičarnici razlikuje. Najčešće se služi sa cimetom.

Posle kratke pauze sam nastavio sam da lutam sporednim ulicama. Polako sam se vratio sam se na stanicu nekoliko minuta pre polaska voza za Taviru, daleko veći i poznatiji grad od Oljao koji se nalazi samo dvadesetak kilometara od granice sa Španijom.

Pogledajte fotopis Oljaoa