Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Glavni grad Indije ne bi mogao da ponese epitet glavnog ludila jer ih po celoj zemlji toliko ima da bi se veoma teško moglo oceniti gde je najluđe. U jednom delu savršen metro, moderni šoping molovi, a u ostalim skromne stambene zgrade, udžerice i ulice, doduše asvaltirane, pretrpane hiljadama vozila i ljudi. Bilo kako bilo, potrebni su vam čelični živci i dobra psihička priprema pred dolazak u Delhi, a i u Indiju uopšte, kako bi sprečili neplanirano prevremeno vraćanje kući.

Dolazak u Delhi, na aerodrom

Zbog prevelike gužve u vazduhu avion Sri Lankan-a iz Kolomba je kasnio oko sat i po. Sletanje na Internacionalni aerodrom Indira Gandi u Delhiju je više ličilo na sletanje u zatvorski kompleks nego na civilnu pistu. Oko piste je velika ozidana ograda opasana bodljikavom žicom. U daljini su se mogli nazreti tzv.slamovi, tj. nehigijenska naselja.

Vidljivost je bila veoma mala usled sumaglice. Imali smo sreće da nije bilo guste magle jer bi u suprotnom kasnili nekoliko sati. Čim smo napustili avion osetili smo prilično veliku hladnoću jer je napolju bilo 5 stepeni. Prošli smo sve kontrole bez ikakvih problema i zamenili novac u menjačnici.

Ugovorenim taksijem do hotela

Na izlazu iz aerodromske zgrade nas je čekao taksista koga sam rezervisao preko hotela Rak International. Cena je 600 rupija (1€=65.5 Rs), a u suprotnom pravcu (iz centra Delhija do aerodroma) je od 250 do 450Rs. Bolje je i platiti malo više nego pasti u ruke nekom ludom taksisti koji će tražiti hiljadu ili dve....

Bojažljivo smo pratili taksistu prolazeći kroz prljavi tunel i improvizovani parking. Prišla su nam dva momka ali su se udaljili kada im je taksta viknuo nešto. Stavili smo kofere na zadnje sedište i nekako se smestili u vozilo kompanije Tata, koje podseća na Fiat Punto. Auto je izlupan sa svih strana, a retrovizori  su davno iščupani.

Mrak je odavno pao, a spustila se i magla, te su ljudi, najverovatnije beskućnici, hodali umotani u ćebiće. Njih smo viđali na svakom koraku. Uglavnom su bili stariji muškarci. Tokom decembra i januara je u Delhiju i tom delu Indije zima, pa su noćne temperature oko 5 stepeni, a dnevne do 20. Na ulicama Delhija živi na stotine hiljada ljudi, te im tokom hladnih noći preti opasnost od smrzavanja. Oni "bogatiji" uspeju da tokom dana nađu neki komad drveta koji će ih tokom noći makar malo zagrejati.

Tri trake, a pet kolona

Taksista je platio parking deset rupija (taksisti često kažu turistima da je parkiranje 200 rupija pa im kasnije to dodatno naplate) na kiosku, te smo se brzo uključili u saobraćaj. Odmah smo uleteli u gužvu i shvatili da, iako na drumu ima tri obeležene trake, kreće se pet automobila u jednom redu, odnosno pet kolona. Tu se ne zna ni ko ima prednost, ni ko u kom pravcu ide.

Svi jedni drugima trube, iako znaju da ti potezi nemaju nikakv efekat. Aerodrom je udaljen oko 30 kilometara od kvarta Pahargandž u kome je smešten hotel Rak International, a u kome sam bio godinu i po dana ranije.

Vozač je bio pričljiv te nam je objašnjavao i opisivao kvartove kroz koje smo prolazili. Tako smo prošli i pored dela grada u kome su smeštena diplomatska predstavništva i videli veliku zgradu ambasade Srbije. Spomenuo je da je vozio nekog našeg sugrađanina u ambasadu jer je imao neki problem sa vizom.

Nadao sam se da neću imati sličnih "avantura" jer je ambasada u Delhiju jedino diplomatsko predstavništvo za Indiju i Šri Lanku.
Čim smo ušli u naseljene kvartove videli smo velike plamenove vatre oko koje su se okupljali beskučnici jer je bilo veoma hladno. Mnogi su bili umotani u ćebad te su im samo nosevi virili. Što smo se više približavali centru grada, to je gužva bila veća.

Irina nije zborila ni reč. Ovo je za mene bio šok, a tek mogu zamišljati kako je njoj bilo. Ulice su bile raskopane, pa smo morali da pešačimo pedesetak metara do hotela. Svaki metar je bio kao kilometar jer sam morao da nosim kofere u rukama preko rupa i gomila šuta i peska.

Hotel u Delhiju, sobe i osoblje

U Delhiju postoji na stotine hotela. Turisti sa malim budžetom najčešće odsedaju u kvartu Pahargandž, koji se nalazi oko dva kilometara od Konaut plejsa (glavnog trga). U hotelu RAK International sam proveo pet dana tokom prvog putovanja po Indiji. Kvart je tada bio prihvatljivo štrokav, pa smo odlučili da ponovo budemo smešteni tu. Međutim za godinu dana se mnogo toga promenilo.

Cika, vriska, dreka, sirene, krave i ko zna šta još. Ne možete da zimislite tu gužvu i buku. Tlo je toliko bilo raskopano da nismo mogli ni kofere da vučemo. I konačno kada smo stigli u hotel, recepcionar me je prepoznao, ali nije našao rezervaciju koju sam napravio tri nedelje ranije. Rekao je samo da je hotel pun i da imaju neku skupu sobu. Eto malera i velikog problema.

Pozvao je svog menadžera koji mu je rekao da nas prebaci u drugi hotel. Uzeli smo kofere te smo u drugi, susedni, hotel ušli preko gajbica Pepsi kole (jer je ceo plato raskopan zbog popločavanja, pa su stepenice bile uklonjene). Prepoznao sam momke sa kojima sam pričao i družio se tokom prethodnog boravka u hotelu RAK Internacional. Bili su veoma ljubazni. Rekli su mi da trenutno imaju trokreventnu sobu (po ceni od 450Rs), a da sutra možemo da pređemo u drugu, dvokrevetnu. Sobe su istog nivoa kao i u susednom hotelu, pre svega - čiste i pristojne.

Pssst, hoćeš pivo, a?

Nismo imali kopije pasoša pa je jedan od momaka koji radi u hotelu uzeo naše pasoše i otišao da napravi kopije. Kako biste izbegli takve neizvesne situacije, ponesite nekoliko fotokopija prve strane pasoša i indijske vize ili idite da sami napravite kopije. Brzo smo dobili kopije, popunili formulare, te smo otišli do sobe koja je bila prilično prostrana i sa solidnim kupatilom. Pored ulaznih vrata je komodica sa televizorom. Najviše smo gledali HBO, ali i lokalne kanale sa vestima.
Sledećeg dana smo prešli u manju, dvokrevetnu sobu koja je takođe bila komforna.

U sklopu hotela je i restoran na poslednjem spratu, te je moguća dostava hrane po sobama. Hrana je dobra. Svaki put kada bi nas sreli, momci koji rade u hotelu su nam nudili pivo. Ono je praktično ilegalno, ali se može relativno lako naći.

Svi radnici su ljubazni i predusetljivi. Ni u jednom trenutku nismo imali bilo kakve zamerke. Bilo nam je žao jer svi oni spavaju ili u holu hotela tokom zime ili na terasi tokom leta. Presrećni su jer imaju, kakav - takav krov nad glavom i platu, te novac šalju svojim porodicama kako nam je jedan od njih, Saib, objasnio. Teško im je da nađu iole pristojan i plaćen posao, pa su ovim prezadovoljni.

Pahargandž, Bagdad usred Delhija

Kvart Pahagandž (Paharganj) se nalazi odmah pored glavne železničke stanice. I na prvi i na drugi i na stoti pogled izgleda ružno i ni malo obećavajuće. Ipak tu je barem trideset niskobudžetnih hotela te uvek ima dosta turista u kraju. U blizinu su dve stanice metroa, New Delhi (narandžasta linija, ulaz je pored železničke stanice, ali sa suprotne strane u odnosu na Pahargandž, pa je potrebno da pređete jednu od dve pasarele preko pruge da bi stigli u kraj) i Ramakrišna (plava linija).

Tek kada smo se popeli na krov hotela (terasu) shvatili smo u kakvom se haosu nalazimo. Irina je zanemela, ali je počela da se smeje posle par minuta. Na svakoj susednoj terasi su ogromni burići za vodu.

Pored njih se negde suši veš, negde tek obojen tekstil, negde je prava deponija smeća a negde je niklo drveće iz betona. To je verovatno praćenje trenda za ozelenjavanje grada. Tu i tamo se pojavi po neki majmun da svojim kretanjem skine prašinu sa lišća. Posebna priča su zidovi kuća koji su u potpunosti propali. Samo je pitanje vremena kada će se neki zid srušiti na prolaznike.

Krave kao inspektori

Plato ispred hotela je bio raskopan zbog popločavanja. Sve gomile šuta su i dalje stajale tu, s tim što su krave i mnogobrojni ljudi imali zadatak da se nekako provlače. Neki su gurali tezge sa pomorandžama, limunom ili povrćem za prodaju, neki su prolazili na motorima ili biciklima, a neki turisti su gledali da prođu bez lomova ruku i nogu.

Spustili smo se u prizemlje i sami uskočili u masu. Stali smo na put jednoj stelnoj kravi pa smo se makli na drugu stranu. Sprečili smo momka koji pravi sok od pomorandži da prođe sa tezgom kako bi omogućio dosadnom motociklisti, koji svom snagom skače po sireni, da prođe jer mu je na put stala krava. Procenila je da nema potrebe da se pomera. Pet metara dalje je brica namestio polu-raspalu stolicu za svoje mušterije. Nekako je uglavio ogledalce i to je to.....samo je još on tu falio....

Sve nas je posmatrao jedan stariji čovek koji se tek probudio. Sedeo je na jednoj gomili zemlje i tako nadgledao radove i protok saobraćaja. Kako smo se bližili glavnoj ulici Main Bazar tako je buka od sirena bila sve veća. Najveću galamu prave vozači motorcikala koji voze kao ludi. Ništa bolji nisu ni rikšisti koji su nas smarali na svakom koraku: "Where are you going, sir?!" i slično....

Detektor metara, bzzzzz

Lokali su natrpani suvenirima, sarijima i raznim drugim odevnim predmetima. Ima tu i fast food restorana za lokalce, takozvanih dabasa koji nikako nisu za preporuku, iako hrana na prvi pogled izgleda primamljivo. Uslovi u kojima se priprema su katastrofalni, pa turistima nije preporučljivo da kupuju hranu na ulici. Obavezno obratite pažnju na svoje stvari jer ovde ima zaista mnogo raznih prevaranata i džeparoša koji mogu da vam zagorčaju život krađom pasoša.....

U glavnoj ali i sporednim ulicama ćete naći menjačnice (daju bolji kurs od banaka, ali postoji rizik da dobijete falsifikovane novčanice), internet centre (cena je od 20 do 50 rupija po satu) i mnogobrojne trgovine. Ne zaboravite da se cenkate jer su početne cene za turiste barem duplo više.

Na početku ali i pri kraju ulice je detektor metala kraj koga po nekada stoje policajci. Mislim da je nemoguće kontrolisati tako ceo kvart jer ima još barem stotinu prolaza uz pomoć kojih se može stići do sredine ulice. Dvojica australijanca su čačkali aparat i nekako ga uključili. Nekim čudom je radio.

Železnička stanica (New Delhi train station)

Skoro svi vozovi polaze/dolaze sa stanice New Delhi (NDTS).
Ukoliko dolazite u Delhi i želite da odsednete u Pahargandžu, popnite se na pasarelu i idite ka manjim brojevima koloseka. Nikakav prevoz vam nije potreban. Kada izađete iz zgrade idite ulevo, prođite parking (oglušite se na pozive takstista i rikšista) i sa njega izađite kroz ulaz za vozila. Samo pređite ulicu i nastavite pravo (Main Bazar)

Ukoliko želite da idete negde taksijem na tom istom parkingu imate pulteve za pre-paid (unapred plaćanje po fiksnoj ceni formiranoj na osnovu udaljenosti). Nikako nemojte da dajete račun vozaču pre nego što stignete do željenog mesta. Isto tako, na parkingu, na stanici, nemojte da poverujete vozačima da je pult zatvoren ili da ne postoji ili bilo šta slično (pult je sa desne strane). Cene, direktno kod vozača su barem pet puta više.
Ukoliko želite da idete metroom negde pratite sledeće uputstvo. Kada izađete iz voza i popnete se na pasarelu idite ka većim brojevima perona. Siđite sa pasarele i nađite ulaz u metro ali znajte da je zabranjeno unošenje kofera i velikih torbi u kompozicije tako da je bolje da odmah odete na parking i koristite uslugu pre-paid pult. I sa ove druge strane je veliki parking ali mislim da tu nema mogućnosti plaćanja prevoza unapred.

Jednom na dnu, uvek na dnu

Momci, koji po ceo dan rade u hotelu, spavaju na podu i tu provode slobodno vreme, su nam pričali o svojim životima. Oni nisu imali šansu da se obrazuju jer su njihovi roditelji siromašni. U takvim uslovima su prinuđeni da počnu da zarađuju sa 10 godina i da se osamostaljuju prerano. Knjige zamenjuju kamenom za oštrenje, čekićem i raznim drugim oruđem, ili se bave trgovinom.

Vidi se po njima da su dobri i vredni ljudi, ali jednostavno nemaju svoju šansu iako su oni, barem tako kažu, zadovoljni poslom koji imaju. Tek kada vidite šta su njihovi sugrađani prisiljeni da rade da bi zaradili neki rupi, dovoljan da kupe šaku pirinča i kašiku karija, onda shvatite koliko su, ovi što rade u hotelu srećni.

Dovoljno je da samo provučete glavu kroz prozor i posmatrate dešavanja na ulici. Ma samo bacite pogled na banderu. Na njoj je stotine isprepletenih žica. Neke se koriste, a neke nema ko da skloni jer nisu u upotrebi. I najmanji vetar izazove kurlšlus i pomračenje celog kraja.

Retko se može videti žena da hoda, a da ne nosi nešto ili u rukama ili na glavi, dok muškarci koji sa njima hodaju nemaju ništa u rukama. Nose se posude sa zemljom, šljunkom, povrćem, voćem, tekstilom i ko zna sa čim sve. Oni, sretnici koji imaju nekakva kolica ne moraju da se kilave po ceo dan. Mada, i oni ih često preopterete pa jedva guraju teret.

U Delhiju živi oko 16 miliona stanovnika. Barem polovina jedva sklapa kraj sa krajem, ali ne kao što to mi radimo, u toplim, kakvim - takvim domovima, već u užasnim uslovima, na ulici bez posla i krova nad glavom.

Pogledajte fotopis Pahargandža