Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Po nepisanom pravilu najveći gradovi u Sjedinjenim Državama nisu prestonice  u matičnim državama. Sem što je najveći, Boston je i glavni grad države Masačusets i cele regije Nova Engleska (New England). Brojne bitke i ratovi su se vodili krajem XVIII i početkom XIX veka. Danas Boston godišnje posećuje čak 16 miliona turista iz svih krajeva sveta koji uživaju u retko skladnom spoju nespojivih pravaca arhitekture.

Put iz Njujorka do Bostona autobusom

Najjeftiniji način da se iz putuje iz Njujorka do Bostona je autobus. Nacionalni autobuski prevoznik Greyhound naplaćuje kartu oko 30, Amtrak (voz) 35., a kineski autoprevoznik Fung Wah 15$. Izabrao sam najjeftiniji. Polazi is Kineske četvrti. Autobusi su kvalitetni i skoro uvek tačni. Početna stanica im je u ulici Kenl (Canal Street 17).

Putuje se četiri sata ali uvek ima nekih zastoja ili radova na putu pa se to otegne na pet. Autobuska stanica u Bostonu, poput iste u Njujorku, ima nekoliko spratova. U neposrednoj blizini su železnička i metro stanica, a i početna stanica autobuske linije za Internacionalni aerodrom Logan.

Smeštaj preko Couchsurfing-a, kod Jassie-a

Džesi je rođeni brat osnivača CouchSurfing-a. Pitao sam ga za smeštaj dva meseca unapred. Odmah mi je odgovorio pozitivno. Živi sa devojkom u iznajmljenom velikom stanu već nekoliko godina u mirnoj ulici blizu Harvarda. Ugostili su stotinak putnika iz celog sveta. Kod njih sam bio tri dana. Ponudili su mi da spavam na kauču ali su me upozorili da nije udoban.

Iskoristio sam svoj krevet, turbo maximus i spavao na podu narednih tri dana. Bilo mi je fenomenalno sa domaćinima. Dali su mi nekoliko knjiga-vodiča o Bostonu na korišćenje. To je bilo do velike pomoći iako sam sve imao pripremljeno. Nekoliko puta smo izašli u lokalne kafiće. Jedno popodne sam se upoznao sa njegovim komšijom čija je devojka čehinja. Zajedno su bili u Beogradu početkom 2007. godine. Oduševljeni su Srbijom!

Harvard i Kembridž

Uputio sam se u Harvard, čuveni univerzitet prava, udaljen svega nekoliko stotina metara od kuće mog domaćina. Na žalost, u julu je raspust tako da nisam video puno studenata. Nikada nisam bio u Engleskoj ali sada, kada ovo pišem, imam osećaj da jesam.

Kembridž, deo Bostona nedvosmisleno podseća na Britaniju zbog toga što su upravo Britanci među prvima naselili ovu teritoriju.
Mostom Longfelou (Longfellow) sam prešao preko Čarlsove reke (Charles River). Centar grada nije teško prepešačiti. Na Bikon hilu (Beacon hill) je prelepa zgrada, sedište Masačusetske vlade. Izgrađena je na placu Džona Henkoka, prvog guvernera države Masačusets. Zgradu je dizajnirao Čarls Bulfič. Kupola je prekrivena slojem dvadesettro-karatnog zlata. Poseta je moguća ali je zdanje bilo zatvoreno za posetioce zbog odražavanja neke manifestacije.

Centar Bostona

Prošetao sam se pešačkom ulicom Winter te ulicom Džordža Vašingtona došao do stare zgrade Masašusetske vlade. Izgrađena je davne 1713. God. Danas je u njoj bostonski istorijski Muzej. Preko puta nje je velika knjižara (Old Corner Bookstore). Sa druge strane parkića je Old South meeting House. Isped zgrade gradske skupštine bila je manifestacija „Dani Masačusetsa“. Na štandovima su se delili sokovi i biskviti.

Jedan od najživopisnijih delova je Fanil Hol (Faneuil Hall). Godine 1742. bogati trgovac Peter Faneuil sagradio je trgovačku dvoranu kao poklon gradu. Svoje proizvode su prodavali razni trgovci, ribolovci, mesari i drugi. Početkom 19. veka je proširen i na Quincy Market.

Danas je Fanil Hol mesto na kome se može kupiti raznovrstna brza hrana, divni suveniri, razglednice, slatkiši. Muzičari i akrobate zabavljaju mnogobrojnu publiku. U nastavku je kej (Long Wharf), odlično i mirno mesto za sabiranje utisaka. Posmatrao sam luksuzne brodiće i putničke avione koji poleću sa obližnjeg aerodroma Logan. Pored ovog keja je Gradski akvarijum i Imax bioskop.

Odlučio sam da se šetam gradom bez korišćenja mape. Kineska četvrt nije toliko pretrpana radnjama i ljudima kao njujorška. Stigao sam Čarlsovom ulicom do parka sa divnim jezerom kojim posetioce prevoze brodići u obliku labuda. Vožnja je oko tri dolara. Potom sam u Komonvelt aveniji razgledao velike i skupe kuće. Predpostavljam da u njima žive bogati i imućni građani Bostona.

Šper ploča

U ulici Klarendon je najviša zgrada pod nazivom John Hancock Tower. Ova šesdesetospratna zgrada je otvorena 1976. godine iako je bila završena pet godina ranije. Razlog odlaganja su loši stakleni panelli koji su tokom jedne jake oluje otpadali sa zgrade.

Policija je momentalno zatvorila sve okolne ulice i naredila da se sve staklene površine na zgradi promene. U jednom trenutku je zgrada bila bez ijednog prozora pa je dobila nadimak „Kula od šper ploče“ (Spywood Tower). Ali to nije bio jedini problem koji su vetrovi stvarali. Naime zgrada se toliko njihala na vetru da su morali da ugrade specijalne amortizere. Troškovi su narasli sa predviđenih 75 na 175 miliona dolara.

Triniti crkva

Tik uz "Šper ploču" na Kopli skveru (Copley Square) je Crkva svetog trojstva (Trinity Church) iz 1877.god. To je jedna od najlepših crkava u Bostonu. Kraj crkve je penušava fontana. Eh sreće da je to pena od piva. Preko puta je gradska biblioteka.

Uveče sam sa Džesijem i njegovom devojkom otišao u odličan meksički restoran. Kasnije smo u jednom kafiću gledali bejzbol meč izmedju klubova Red Sox iz Bostona i Finiksa (zaboravio sam imena).

Muzej Džona Kenedija

Muzej Džona Kenedija je udaljen od centra grada nekoliko kilometara. Crvenom metro linijom sišao sam na stanici JFK. Besplatan autobus prevozi posetioce do potpuno nove zgrade muzeja. Ulaz za studente je 8, a za odrasle 10$. Video sam pregršt dokumenata, slika, odevnih predmeta. Napravljene su sobe, verne kopije ambijenta u kome je Kenedi radio.

Muzej umetnosti

Muzej lepih umetnosti nudi bogat sadržaj. U prizemlju su postavke Američke, Egipatske, Grčke, Indijske, Japanske umetnosti i muzičkih instrumenata. Na prvom spratu je značajan prostor posvećen remek delima impresionista kao što su Degas, Mone, Pisaro, Renoar, Sisli i drugi.

Osim ove, prikazano je nekoliko kolekcija od tekstila, drveta kao i na desetine slika Rubensa, El Greka, Rembrandta i drugih. Ostatak dana sam proveo šetajući se. Jedan od atraktivnih načina da razgledate grad je amfibija, brod - kamion, koji podjednako brzo jezdi i ulicama i rekom.

Poslednje veče u Bostonu sam proveo sa domaćinima kod kuće jer sam sutradan imao jutarnji let. Naručili smo picu, uživali gledajući tv i komentarisali smo razne serije i filmove koji su podjednako popularni i u našoj zemlji.

Let Boston - Čikago (Midway)

Avio karta na relaciji Boston – Čikago je skuplja oko 30$ od autobuske. Košta 103$. Avionom se putuje 3, a autobusom 23 sata. Prilikom planiranja sam zaključio da je bolje da sa čikaškog aerodroma direktno odem u Milvoki, provedem tamo tri dana, potom se vratim u Čikago, ostanem četiri i petog odletim do Sietla. Izabrao sam avio kompaniju AirTran jer koristi bostonski Internacionalni aerodrom Logan, a ne neki lokalni koji udaljen 50 kilometara od centra.

Morao sam veoma rano da ustanem jer je let bio zakazan za 6:55h. Domaćin mi je ponudio da me odveze na aerodrom ali nisam želeo da ga maltretiram. Preko interneta sam našao red vožnje bostonskog metroa pa sam izračunao da mogu da stignem na let. Tako je i bilo. Crvenom metro linijom stigao sam do South stanice. Put do aerodroma sam nastavio besplatnim autobusom (proverite, možda se sada vožnja naplaćuje) koji saobraća na svakih deset minuta. Na terminalu nije bilo gužve. Let je trajao oko tri sata.

Bus iz Čikaga do Milvokija

Pri sletanju sam naslutio da je grad ogroman. Na putanji do aerodroma jasno su se razlikovali kvartovi po ceni nekretnine, od kamp prikolica, preko trošnih drvenih kuća sve do kuća sa bazenom. Prtljag sam čekao samo 10 minuta. Linijom sabveja sam stigao da autobuske stanice. Obavezno je čekiranje prtljaga i provera težine istog. Dozvoljena težina je 23,5kg. Bila je velika gužva na peronu za Milvoki. Prevoznik Greyhound je odlučio da pusti vanredni polazak jer je sledeći tek za tri sata.

Za tih sat vremena čekanja sam video toliko neobičnih ljudi i čuo nekoliko neverovatnih priča. Ljudi, tako, stanu pored vas i počnu da pričaju. Možete sa se uključiti u razgovor, a i ne morate. Oni će svakako pričati. U prvih deset minuta sam bio šokiran činjenicom da retko ko od putnika ima kofer. Većina njih nose svoje stvari u čaršavima a jastuk posebno. Osetio sam se kao da me je neko ubacio u snimanje nekog filma. Ubrzo sam se privikao toj situaciji i slušao njihove neverovatne životne priče.

Pogledajte fotopis Bostona