Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Mesto Džordžtaun (lokalci ga zovu Tandžing) na ostrvu Pinang (Penang) je najlepše i najslikovitije u Maleziji koje sam posetio tokom tri nedelje boravaka u toj zemlji. Osnovao ga je britanac Fransis Lajt (Francis Light) 1826-godine. Bio je veoma važan trgovinski centar koji je sa Malakom i Singapurom činio Strait Sattlemants, odnosno, Uniju britanskih teritorija u Jugoistočnoj Aziji. Danas je Pinang jedna od 13 malezijskih država, a Džordžtaun glavni grad. Godine 2006. je dospeo na UNESCO-ovu listu svetske baštine.

Mislim da nema puno gradova na svetu gde su na tako malom prostoru susreću budizam, hinduizam, islam i hrišćanstvo. Daju jedan neverovatan slikovit prikaz ljudi sa različitim uverenjima, načelima koji žive zajedno i međusobno se poštuju.

Sobe bez prozora

Do luke u Dordžtaunu sam stigao brodom sa ostrva Langkavi za dva sata. Do centra nije potrebno uzimati taksi ukoliko nije neophodno. Sto metara od luke je Victoria Memorial Clocktower, kružni tok sa kulom visine 20 metara koji je milioner Če Čen Ok (Che Cheon Eok) 1897. godine poklonio gradu povodom Dijamantskog jubileja (Diamond Jubilee)Kraljice Viktorije.

Skrenuo sam desno u ulicu Light. Sa leve strane je niz predivnih zgrada; Imigraciono odeljenje, sedište državne skupštine (State Assembley Building), Fo Tin Si zamak (Foo Tye Sin) u kome je Hong Leong banka. Na ćošku sa ulicom Pinang (Lebuh Penang) je zgrada Chinese Chamber of Commerce kod koje sam skrenuo levo i sa desne strane ugledao Friendship motel.

Adresu motela sam našao na Wikitravelu. Cena jednokrevetne klimatizovane sobe bez kupatila je 28RM. Problem je što u sobi nema prozora ali zajedničko kupatilo je čisto i ceo motel izgleda veoma pristojno. Recepcionari su bili veoma ljubazni i spremni da pomognu. U cenu noćenja je uključeno i besplatno korišćenje interneta.

Šetnja magičnim ulicama Džordžtauna

Dobio sam malu mapu grada i uputio se odmah u obilazak. Ulice i ljudi su me odmah očarali. Motel se nalazi na između kolonijalnog kvarta i male Indije. Jedan od načina da se vidi grad je tricikl. Ima ih svuda po gradu. Mogu dve osobe da se smeste na prednju klupu.

Posle samo nekoliko koraka od motela sam bio u živopisnom kvartu Mala Indija (Little Indija). Prelepi ljudi i žene sa šljaštećim sarijima daju sjaj pomalo prljavim ulicama. Na raskrsnici ulica Pasar i Pinang je bilo malo takmičenje između prodavaca muzičkih diskova u tome ko će pustiti jaču muziku.

Različiti kvartovi

Ceo kvart je brujao ali to nikome nije smetalo. Na ulicama je bilo puno ljudi. Neki su stajali i diskutovali, neki sedeli na podu i jeli, a neki pevali. Neverovatno pozitivna atmosfera. Toliko se stvari dešava na ulici, da nisam mogao da verujem. Skoro se u svakoj nalazi po neki hram ili interesantna zgrada.

U sred indijske četvrti se nalazi prelepa džamija Kitan Keling sa jednim minaretom. Preko puta u lokalima su pravili buku restauratori nameštaja koji su nešto prepravljali. Ostavili su komade nameštaja na trotoaru ali je bilo dovoljno mesta da se prođe. Zašao sam u Kineski kvart (China town) i divio se malim kućama sa autentičnim vratima i prozorima. Farba je davno propala.

Ispred svake kuće su saksije sa cvećem ili klupice na kojima se odmaraju stariji građani. Na minaretu džamije Melayu je niklo drvo iako se vidi da je ceo objekat nedavno renoviran. To nikome ne smeta. Desetine muškaraca, muslimana, su hodali ka džamiji na večernju molitvu. Neki su bili obučeni "normalno" (košulja i pantalone), a neki tradicionalno.

Ipak, iako sam se u Džordžtaunu osećao savršeno bezbedno, potrebno je biti oprezan jer ima sitnih kriminalaca koji prate turiste te koriste trenutak nepažnje da projure motorom i strgnu ranac ili tašnu sa leđa.

Kineska četvrt

Bio sam u neobičnoj zgradi koja se povremeno koristi kao hram, a povremeno kao mesto za okupljanje kineskog stanovništva. Ko Kongsi (Khoo Kongsi) je nastala 1906.godine. Ulaz se plaća 5RM. Zaista vredi videti ovu građevinu.

Posle kraće šetnje ulicama kineske četvrti sam se vratio u indijsku jer je počeo da pada mrak. U ulici Pit je jedan hinduistički, a malo dalje budistički hram. Bili su zatvoreni ali su zato menjačnice sa ogromnom kolekcijom novčanica iz svih zemalja sveta, okačenih na zidovima, otvorene. Ugledeao sam nekoliko novčanica iz doba stare Jugoslavije.

Little India

Nastavio sam dalje ka motelu. Bilo je još više ljudi na ulicama. Nemoguće je izbeći pozive prodavaca u ulici China da se vidi njihova "najbolja, najkvalitetnija i, naravno, najjeftinija" roba. U ulici King je jedan mali hindu hram, Mahamariamman. Toliko mi je bilo lepo i prijatno da vidim sve te divne ljude da sam poželeo da ponovo odem u Indiju.

Brojne prodavnice sarija, košulja i mnogih drugih odevnih predmeta nude veoma jeftine proizvode. Večerao sam u restoranu indijske kuhinje Kassim Mustafa po preporuci recepcionara hostela. Gužva je velika ali je konobar bio veoma ljubazan. Cene su veoma povoljne.

Do motela sam se vratio ulicom Pantai u kojoj se nalazi desetak zgrada u kojima su danas smeštene banke i sedišta raznih kompanija, a izgrađene su za potrebe britanaca.
Iako je pao mrak prošetao sam se do kolonijalne četvrti koju su izgradili Britanci za vreme svoje vladavine. Mnoge zgrade su dekorativno osvetljene.

"Jat misli na vas"

Te večeri sam surfujući netom video vest na sajtu dnevnih novina Blic da je Jat sa zimskog, prešao na letnji red letenja. Iz čiste radoznalosti sam hteo da vidim da li se promenila cena za moj let, Istanbul - Beograd. Kad, iznenađenje. Nema mog leta!

Izbacili su let na pomenutoj relaciji ponedeljkom. Odmah sam preko Skajpa nazvao Jatov call centar. Prvo sam rekao sigurnosni broj moje karte a onda mi je muški glas polu-drskim tonom rekao da sistem šalje obaveštenje tri dana pred planiran let. Dao mi je mogućnost da promenim datum, zamislite, bez nadoknade.

Cela ova promena je značila da moram, neplanirano, da ostanem dan duže u Istanbulu. O nadoknadi troškova od strane Jata nisam ni razmišljao. Ta promena nije nikako uticala na ostatak putovanja ali bih imao veliki problem da to nisam saznao na vreme. Nisam jedini kome je let pomeren. Tri dana pred let ne bi bilo mesta na narednom pa bih morao još više para da potrošim. Zato, oprez kada letite sa Jat-om jer je Jat definitivno (ba)Jat!

Kolonijalna četvrt

Drugi i poslednji dan obilaska Džordžtauna sam počeo upravo od kolonijalne četvrti. Već pomenuta zgrada Kineske trgovačke komore je zarasla zelenilom te su radnici baš u tom trenutku sa fasade i terasa čupali mlado drveće. Prekoputa je zelena površina Padang esplenejd (Padang Esplenade), a oko nje Viktorija Kloktauer (Victoria CLocktower), Tvrđava Kornvolis (Fort Cornwallis), City Hall i Town Hall. Malo dalje je zgrada Vrhovnog suda (Suppreme Court).

Većina zgrada je završena krajem XIX veka za potrebe britanske administracije. Sve fasade su skoro renovirane. Crkva Usvajanja (Church of Assumption) je bila zatvorena. Veliki zamak Čeong Fatce (Cheong Fatt Tze) je napravljen 1880.godine za uspešnog kineskog trgovca.

Pinang muzej (Penang museum) je zatvoren petkom pa nisam mogao da ga posetim ali sam saznao da je to jedan od najznačajnijih muzeja u Maleziji. Anglikanska crkva Svetog Đorđa (St. George's Anglican) je, pak, bila otvorena. Na trotoarima je puno uličnih prodavaca koji na kartonskim kutijama ili pokretnim tezgama prodaju cveće, suvenire, hranu. Mnogi su komunikativni i radoznali te sam pričao kratko sa jednom ženom i simptačnim prodavcem cveća.

Nedaleko je najstariji budistički hram na ostrvu Kun Jin Teng (Kuan Yin Teng). Celo pre podne je bila ceremonija povodom kineskog praznika. Vernici su puštali ptice iz kaveza kao simbol slobode i prospariteta (ako sam dobro zapamtio) napolju, a unutar hrama su se skoro indentično molili sa zapaljenim štapićima u rukuma.
Nekako sam se provukao i stao sa strane i posmatrao ceremoniju.
Dugo sam se šetao kineskom četvrti. Mislim da sam prošao većinom ulica. Muzej Islama je bio zatvoren ali zato hram Čea Konsi (Cheah Kongsi) nije. Zavirio sam u još jedan hram u ulici Čulia (Chulia) ali ne znam kako se zove.

Negde oko podneva sam stigao do Komtara. U prizemlju je velika autobuska stanica kroz koju prolaze mnoge gradske linije, a na pet spratova  iznad je ogroman tržni centar. Na četvrtom je desetak radnji sa kompjuterskom opremom.

Odlazak na aerodrom

Internacionalni aerodrom Bayan Lepas je udaljen dvadesetak kilometara od centra Džordžtauna. Najjeftiniji način da stignete do njega je autobuskom linijom broj 401 ili 410 (obavezno proverite). Mislio sam da ću tih 20km preći za pola sata.

Međutim gužve na putevima su bile velike kao i broj stanica i naselja kroz koje bus prolazi. Uz more su sazidani veliki stambeni blokovi, ogromni šoping molovi i mnoge druge građevine. Autobus je bio pun pa sam jedva izašao sa koferom. Stanica je ispred samog terminala. Isto važi i za pravac ka gradu.

Zbivanja na aerodromu

Aerodrom je prilično velik i nedavno je medernizovan. Brzo sam se čekirao ali me je predhodno jedna simpatična starija žena zamolila da na svoje ime čekiram neku kartonsku kutiju jer je ona prešla limit. Ponudila mi je i novac. Naravno, odbio sam jer u kutiji može da bude svašta, a i ništa. Ipak, nisam želeo da rizikujem pa sam je odbio.

U čekaonici je bila jako velika gužva jer je nekoliko aviona kasnilo. Pogrešno sam razumeo da moj let kasni sat vremena te sam se distancirao od gužve. U tom delu zvučnici za razglas nisu dovoljno glasni, a ja sam slušao muziku i surfovao internetom. Kada mi je to dosadilo, prošetao sam se i iz čiste radoznalosti pitao ljude koji su stajali na kraju reda pred čekiranje za Singapur.

U tom trenutku sam preko zvučnika čuo rečenicu "poslednji poziv za let Air Asia-e za Džakartu". Poslednji???
Ušao sam među poslednjima u avion. Većinu putnika su činili indonežani. Negde na polovini leta je jedan od putnika primetio da mu nema neke dragocene olovke pa je pomislio da je pala na pod te prilikom poletanja skliznula u zadnji deo aviona. Sat vremena je tražio olovku, digao puno ljudi i našao je tek nakon sletanja. Ipak je uspeo!

Džordžtaun je grad koji predstavlja primer da veliki broj ljudi različitih nacija i veroispovesti mogu da žive ravnopravno koliko je to moguće. Verovatno je sličnim tonom pisano i o Sarajevu pre trideset godina kada niko nije mogao ni da nasluti da će doći do krvoprolića. Ipak, čini se da svi u Pinangu zaista žive u miru i bez zahteva za bilo kakvim radikalnim promenama.

Za 19 dana provedenih u Maleziji sam video mnogo. Oduševio sam se orangutanima u Sepiloku, rajskim ostrvom Mabul, magičnim šoping džinom Kuala Lumpurom i na kraju jedinstvenim Pinangom.

Pogledajte fotopis Džordžtauna