Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Još uvek se prepričavaju preporuke koji su davane učesnicima prve trke Formule 1 davne 1986. godine. Savetovano im je da sa sobom donesu sve pa čak i toalet papir. Raspadom Sovjetskog Saveza i kapitulacijom komunističke vlasti, Mađarska je ušla u težak period tranzicije. Dok smo mi ratovali Budimpešta se obnavljala. Danas je glavni grad Mađarske jedan od najposećenijih i najlepših gradova Evrope. 

Voz do Budimpešte

Pronašao sam jeftin let Wizz-om iz Budimpešte do Barselone te sam odlučio da u glavni grad Mađarske dođem dva dana ranije. Pronašao sam hostel koji se nalazi blizu železničke stanice Nyugati sa koje polaze vozovi do aerodroma. To je bilo važno jer je avion poletao u 06h. Iz Beograda do Budimpešte je najjeftinije prevozno sredstvo voz. Karta u jednom pravcu košta 15, a povratna 26€. Voz iz Beograda je krenuo u 07:20, a stigao je osam sati kasnije. Uspeo sam da iskoristim popodne i ceo sledeći dan za obilazak Budimpešte.

Iz Beograda do Budimpešte (i Beča) dnevno saobraćaju dva voza, jutarnji i večernji. Pošto mi nije odgovaralo da u glavni grad Mađarske stignem u pet izjutra krenuo sam  jutarnjim, u 07:20h. Na železničkoj stanici je bilo veoma mirno. Bile su postavljene samo dve kompozicije.

Mrcvarenje do Subotice

Voz za je bio prazan. Doduše, u nekim vagonima je bilo više od pet putnika. Tek se na trenutke mogao čuti strani jezik. Vagon je u vlasništvu austrijske železnice pa je bio veoma čist. Tačno na vreme je krenula čelična šklopocija. I opet, kao i predhodna tri puta kada sam polazio za Evropu, voz se lagano rastezao, čitavih 30 kilometara na sat. Valjda se vozi veoma polako, iz predostrožnosti, zbog tako gustog saobraćaja na srpskim šinama. Da li je potrebno da opisujem prizore kraj kojih prolazi međunarodni voz? Verovatno možete i sami da predpostavite. Lagano smo prešli stari železnički most, i stali pred stanicom Novi Beograd. Od trenutka kada je voz napustio glavnu železničku stanicu do dolaska na novobegradsku je prošlo 20 minuta.

Mogli smo da mahnemo iznemoglim putnicima čije su glave virile iz nekoliko vagona železnica Crne Gore. Ko zna koliko su dugo tu stajali. Nastavismo da „jurimo“ brzim prugama Srbije. Čak smo morali da se zadržimo na stanici u Staroj Pazovi jer je jednom putniku pozlilo. Verovatno se čovek uplašio od veike brzine kojom se voz kretao. Medicinsko osoblje je ušlo u voz ali su se puno mučili da jadnog čoveka prenesu do ambulantnih kola. Brzo smo nastavili da jurimo prugom, čak 45 km/h. Pruga je u očajnom stanju. Šine su deformisane i zaista je nebezbedno voziti brže. U Novi Sad smo stigli sa sat vremena zakašnjenja.

U vozu sam upoznao momka koji se pohvalio da kartu „kupuje“ kod konduktera. Tutnuo mu je 400 dinara umesto 700 koliko karta do Subotice košta na šalteru. Dodao je da kod većine konduktera ta rabota prolazi. Do Subotice smo prošli pored barem deset zapuštenih velikih fabrika. One koje rade se mogu izbrojati, sa velikom mukom, na prste jedne ruke.

U Subotici je sišla većina putnika. Da budem iskren, bio sam ubeđen da će sada, kada su vize ukinute, biti mnogo više putnika ali sam se, očigledno, prevario. Voz je pomeren u carinsku zonu te su kontrolori ušli u vagone. Ovaj put se nisu dugo zadržavali. Cela procedura je završena za deset minuta. To najbolje govori koliko je putnika bilo u vozu. Čim je lokomotiva promenjena vagoni su živnuli. Za razliku od predhodnih godina, vožnja na deonici od Subotice do Budimpešte sada se znatno brže prešla. Pruga je obnovljena kao i mnoge stanice. Situacija sa napuštenim fabrikama u Mađarskoj uz prugu je ista kao i u Srbiji. Tuga!

Dolazak na stanicu Keleti

Mašinovođa je nagario lokomotivu pa smo u Budimpeštu stigli sa samo 15 minuta zakašnjenja. Na stanici Keleti je bilo kao u košnici. Hiljade ljudi. Tako treba da bude i na beogradskoj stanici. Verovatno je i bilo tako pre 25 godina. U turističkoj kancelariji sam dobio mapu grada i vešto izbegao čikicu koji svima nudi smeštaj u hostelima.

Do hostela Katerina se može stići peške za 20-25 minuta ili kombinacijom metroa i tramvaja. Sumnjam da je ova druga varijanta značajno brža.

Ulicom Fuimei sam hodao nekoliko stotina metara pa sam skrenuo levo i po principu "eci, peci, pec" sam za desetak minuta stigao do Andraševe avenije (Andrassy). Sporednim ulicama sam stigao do ulice Terez. Primetio sam da na ulici dominaju mirisi iz fast food restorana kineske i indijske kuhinje. Od gulaša ni traga ni glasa.

Hostel Caterina u Budimpešti

Za dvadesetak minuta sam stigao do hostela Caterina koji se nalazi u veoma prometnoj ulici Terez korut. Blizu je metro stanica Oktogon. Druga velika železnička stanica Nyugati je udaljena samo 300 metara. Zbunio me je interfon koji funkcioniše tako što ukucate određenu šifru. Nisam uspeo da otvorim vrata te sam zamolio momka koji radi u susednoj knjižari da mi pomogne. Brzo sam ušao u zgradu i popeo se na treći sprat.

Na poslednjem spratu me je dočekala simpatična ženica koja mi je poželela dobrodošlicu. Veći deo hostela je orjentisan ka dvorištu pa nema nikakve buke. Petokrevetna soba je prostrana. Dva kreveta su zauzele Nemice, a druga dva Poljak i Englez. Cena kreveta u ovoj sobi je bila oko 9,5€. Rezervaciju sam napravio sedam dana ranije preko sajta Hostelworld.com.

Hostel ima 45 ležaja. Osoblje se trudi da održi čistoću i mir tokom celog dana i noći. Gostima je na raspolaganju kompjuter, a onima koji imaju lap top ili neki drugi uređaj je omogućen bežičan pristup internetu. Kuhinja je mala i relativno čista dok su kupatila u boljem stanju . U cenu noćenja je uračunat i doručak; tost sa puterom i džemom kao i šolja čaja. Dobio sam uputstva o lokalnim prodavnicama i fast food restoranima. Na brzinu sam se istuširao i pohitao u grad. Hostel se nalazi na jako dobrom mestu pa nije bilo potrebe da koristim prevoz.

Šetnja do crkve svetog Ištvana

U centralnim ulicama je kao u košnici. Retko su se mogle čuti sirene automobila Iako je gužva bila velika. Čini se da su svi bili naoružani strpljenjem. U širokoj Andraševoj aveniji, na potezu od Oktogona do Elizabetinog trga su u velikim i skupim lokalima radnje ekskluzivnih svetskih marki. Oko Opere je gužva tokom celog dana. Ovo grandiozno zdanje arhitekte Miklosa Ibla (Miklos Ybl) je otvoreno 1884. godine. Na fasadi se nalaze statue dva najpoznatija mađarska kompozitora, Franca Lista i Ferenca Erkela. Ulaznice za večernju predstavu su bile rasprodate pa sam nastavio dalje ka crkvi.

Pažnju mi je privukao turistički autobus. Ovaj bus je star barem 35 godina. Dim je prekrio sve putnike koji su želeli da uđu. Primetio sam da u gradu ima nekoliko kompanija koje prevoze turiste.

Nastavio sam dalje i došao do velike raskrsnice. Ugledao sam kupolu, visoku 96 metara, bazilike Svetog Ištvana, zavšene 1905. Gradnja je trajala 54 godine. Uličicama sam došao do ulaza koga ukrašavaju statue 12 apostola. U toku je bilo venčanje pa je kretanje bilo ograničeno. Ipak je i tih pet minuta bilo dovoljno da vidim  bogato ukrašenu unutrašnjost crkve.

Zgrada mađarskog parlamenta

Nastavio sam da se šetam ka Parlamentu. Na kraju ulice 6. Oktobar se nalazi  park Szabadsag ter oko koga je nekoliko velikih važnih građevina. U njima su smeštena ministarstva i razne druge važne institucije. U samom parku je napravljeno nekoliko fontana kao i spomenik posvećen Sovjetskim oslobodicima.

Uz malu pomoć vojnika sam pronašao uličicu koja me je dovela do Parlamenta, jedne od najlepših budimpeštanskih građevina. Građena je u periodu od 1884. do 1902. godine. Visoka je 96 metara, duga 268 i ima čak 691 sobu. Fasada je urađena u neogotičkom stilu. Najveći umetnici tog vremena su bili pozvani da ukrase unutrašnjost palate.

Prešao sam ulicu Szechenyi koja je paralalna sa Dunavom i trudio se da nađem što bolji položaj za fotografisanje zdanja. Uz samu obalu je  spomenik posvećen Jevrejima  koje su mađarski nacisti, za vreme Drugog svetskog rata, bacili u Dunav. Obuća ubijenih je postavljena u nekoliko redova.

Shvatio sam da će fotke Parlamenta biti mnogo bolje ako pređem na suprotnu stranu, u Budim. Uređenom stazom sam stigao do mosta i sa desetinama turista sam fotografisao osunčane fasade Pešte.

Šetnja uz Dunav

Svaki put se oduševim Budimpeštom iako grad nije besprekorno čist. Ima milion problema i mana ali lepota mnogih zgrada i uređenje centralnog dela grada su dovoljno snažni da se turisti osećaju prijatno.

Sa Ruzveltovog trga počinje most koji je jedan od simbola grada. Za desetak minuta sam prepešačio Sečenjijev lančani most i slikao svaki detalj na njemu (Szechenyi Lanchid). Pušten je u saobraćaj 1849. godine. Morao sam malo da požurim jer je sunce počelo da zalazi. Čim sam prešao most spustio sam na pešačku stazu. Za desetak minuta sam bio tačno preko puta Parlamenta. Na svakih par minuta su prolazili brodovi puni turista. Zamolio sam jednu devojku da me slika. Beli oblici su doprineli da fotke budu veoma dobre.

Polako sam kretao nazad, ka centru. Primetio sam da u glavnim ulicama mnogi lokali između izloga imaju uvučen ulaz, metar ili dva. Upravo u tim prostorima se posle radnog vremena mogu videti beskućnici kako sklupčani spavaju. Prijatelji su mi rekli da je prezaduženost kreditima mnoge porodice oterala na ulicu sa početkom svetske krize. Vidi se po tim ljudima da nisu mentalno bolesni ili pogubljeni. Mislio sam da ih je desetak ali sam kasnije shvatio da ih samo u centru grada ima na stotine.

Pre nego što sam se vratio u hostel svratio sam do železničke stanice Nyugati. Karta do aerodroma se može kupiti dva dana ranije pa sam to i učinio po ceni od 375 florinti. Uz stanicu je novoizgrađeni šoping mol. Na svakom ćošku stoji tabla sa nazivom ulice a ispod su brojevi zgrada koji slede do sledeće raskrsnice. Posetio sam Peđu, sjajnog svetskog putnika, koji dugo živi u Budimpešti. Kratko smo čavrljali o putovanjima jer sam bio previše umoran.

U krevetu sam bio već u 22h. Cimerke su se spremale za izlazak. Stavio sam antifone u uši pa nikoga nisam čuo tokom noći.

Trg Heroja

Sledećeg jutra, već oko 8h, sam bio spreman za celodnevni obilazak Budimpešte. Uputio sam se pešice do Trga Heroja. Andraševa ulica je jedna od najlepših u gradu.  I sa jedne i sa druge strane su predratne zgrade i vile. U njima su stambeni blokovi, ekskluzivne radnje, muzeji, predstavništva stranih kompanija i ambasade. Godine 1896. godine je puštena u rad podzemna železnica čitavom dužinom Andraševe avenije. Samo je londonski metro stariji od budimpeštanskog. U dvadesetom veku je ulica nekoliko puta menjala naziv. Prvo je naziv promenjen u Staljinovu aveniju, pa je 1956. kratko nazvana Bulevar republike te je 1990. godine vraćeno prvobitno ime.

Na trgu Heroja nije bilo turista. Sa leve strane, gledano ka parku je Muzej Likovnih umetnosti, a preko puta njega, sa druge strane trga Heroja je Palata umetnosti (Mucsarnok). U središtu je Milenijumski spomenik kojim dominira stub visok 36 metara na čijem se vrhu nalazi krilati kip arhanđela Gabrijela. Sa leve i desne strane se nalaze kolonade u kojima je 14 statua kraljeva i istaknutih ličnosti. Prvi je Sveti Stefan Mađarski, a poslednji Lajoš Košut (Lajos Kossuth).

Gradski park

Iza trga Heroja je gradski park, velika zelena oaza. Ušetao sam u vrt Vajdahujiadov zamka (Vajdahunyad castle), koji je građen od 1896. do 1908. godine na obali jezera Varosliget. Paviljoni su urađeni u različitim stilovima, gotičkom, baroknom i renesansnom. Danas se u ovim mističnim zgradama nalazi muzej agrikulture.

Kiša je omela planove da se šetam po parku pa sam se vratio do trga Heroja. Utrčao sam u metro stanicu. Karta za jednu vožnju košta 320 florinti i kupuje se na automatu. Poželjno da imate sitan novac. Švercovanje više nije moguće jer su angažovani kontrolori na svakoj stanici. Brzo je došla kompozicija koja je duplo manja od tramvaja. Sišao sam na stanici Deak Ferenz, na Elizabetinom trgu (Erzsbet ter). Uputio se ka sinagogi koja je najveća u Evropi. Na žalost, bila je zatvorena za turiste. Nastavio sam ulicom Muzeum Korut, prošao pored Nacionalnog muzeja.

Vaci ulica

Pedeset metara ispred mosta Slobode (Szabadsag hid) je zgrada u kojoj se nekada nalazila železnička stanica. Danas je u njoj najveća pijaca na zatvorenom prostoru (Nagycsarnok) u gradu. Na samom ulazu stoji upozorenje da turisti moraju da paze na svoje stvari. U prizemlju su tezge sa mesom, voćem, povrćem, začinima i raznim mađarskim specijalitetima, a na spratu restorani i kiosci sa suvenirima. Preko puta pijace je Vaci ulica koja se prostire sve do trga Vorošmarti (Vorosmarty ter).

Vaci ulica je najpoznatijih pešača zona Budimpešte. U njoj i okolnim ulicama su brojni restorani, radnje, suvenirnice i kafei. U svako doba dana je velika gužva.

Kraljevska palata u Budimu

Prepešačio sam Lančani most. Podzemnim prolazom sam stigao do stepenica koje vode do Kraljevske palata.  Tu je i pult za prodaju karata za panoramsku žičaru kojom se za par minuta stiže do samog ulaza. Bio je veliki red pa sam, sve jedno, za desetak minuta stepenicama bio na vrhu.

Istorija kraljevske palate je veoma burna. Prvo zdanje je napravljeno za vreme vladavine kralja Bele IV (Bela IV), tačnije 1265. godine. Početkom XV veka je izgrađena gotička palata ali je ona vremenom renovirana te je dobila odlike renesanse. Današnji izgled je palata dobila tokom vladavine Habzburgške monarhije međutim i u tom periodu je dolazilo do uništavanja. Najveće se dogodilo 1945.godine. U ruševinama su otkriveni temelji originalne palate.

Nakon rata su sve zgrade obnovljene, a mnoge su kapije i fontante u potpunosti sačuvane. Najlepša je Matijina fontana (Matyasova) koja prikazuje kralja Matiju Korvina u lovu na jelene. Danas su u Kraljevskoj palati smešteni Nacionalna biblioteka Szechenyi sa kolekcijom od preko pet miliona knjiga, Mađarska nacionalna galerija, Muzej istorije Budimpešte kao i Muzej savremene istorije i kolekcije Ludvig. Prvo sam posetio Muzej istorije, a potom Nacionalu galeriju.

Srce Budima

Stari deo grada se nalazi nekoliko stotina metara od Kraljevske palate. Danas su mnoge fasade obnovljene, a ulice nisu asvaltirane već su i dalje pokrivene kaldrmom. Ulični svirači su prekidali tišinu kao i povorka jedne od mnogobrojnih svadbi.

Najlepša i najznačajnijih crkva u Budimu je crkva Svetog Matije. Deo fasade i unutrašnjosti se obnavlja. Crkva je izgrađena u XII veku ali je pod opsadom Turaka uništena bogata kolekcija freski. Ulaz se se plaća 700 florinti. Ispred crkve na platou koji vodi do Ribarskih bedema (Halaszbastya) je bio festival hrane pa se mogla kupiti porcija gulaša za 400 florinti. Ribarski bedem je građen od 1895. do 1902. godine u neo-gotičkom stilu. Pogled na Dunav i Peštu je lepši nego sa platoa Kraljevske palate.

Nastavio sam da uživam u šetnji ulicama Budima pa sam ih nasumično birao i neminovno stigao do Dunava, tačnije do Batiani trga (Batthyany ter). U više navrata sam kod mnogobrojnih turista čuo Srpski jezik ali i jezike iz bivše Jugoslavije. Polako sam se vraćao ka hostelu kako je počeo da pada mrak.

Servisne infomacije

Gradski prevoz odlično funkcioniše. Imajte na umu da su brojevi linija promenjene. Cene karata nisu više jeftine kao ranije. Pojedinačna karta je 320 florinti na automatu, a 400 kod vozača. Deset karata je 2800 florinti. Mogu se kupiti jednodnevne, trodnevne i sedmodnevne karte po ceni od 1550, 3850 odnosno 4600.

Budimpešta je grad za turiste i sa dubokim i plitkim džepom. Izbor restorana brze i spore hrane kao i svih vrsta smeštaja je ogroman.

Cene smeštaja

Izbor hostela u Budimpešti je velik. Ima ih preko pedeset i uvek možete da birate kraj u kome želite da odsednete. Najviše hostela je skoncentrisano u blizini železničkih stanica Kelety i Nyugati i Vaci ulice. Generalno, cene su znatno niže nego u beogradskim hostelima i kreću se od 8 do 20€ za krevet u četvorokrevetnim sobama. Ukoliko planirate da boravite u Budimpešti za vreme održavanja nekih velikih manifestacija predlažem da rezervaciju hostela ili hotela obavite barem mesec dana ranije.

Cene hrane:

Izbor brze hrane je veoma dobar. Restorani su skoncentrisani u bulevaru Terez Korut i okolnim ulicama. Ima ih i u samom gradskom jezgru ali su cene duplo više. Ima svega; pica, kebapa, kineske hrane, indiijske pa čak i tajlandske. Cene azijske hrane su mnogo niže nego kod nas. Za samo 350 florinti se može dobiti povrće sa piletinom. Kebapi su od 300 do 500 a parče pice od 200 do 400 florinti.

Odlazak na Budimpeštanski aerodrom Franc List (ex Feryhegi)

Vozovi ka aerodromu, sa železničke stanice Nygati, polaze preko dana na pola sata a noću na sat vremena. Jeftin let za Barselonu sa Wizz Air-om je bio u 06h. Predpostavio sam da nema potrebe da idem vozom u tri nego u četiri sata. Legao sam uveče oko 20h. Probudio sam se u pola četiri i za pet minuta sam bio na stanici. Na ulicama je bilo veoma živo.

Pošto sam dan ranije kupio kartu po ceni od 375 florinti nisam morao da stojim u redu već sam otišao pravo na peron. Deo stanice sa koga je polazio voz bio je potpuno neosvetljen. Lako sam našao kompoziciju i ušao u vagon u kome je bilo nekoliko ljudi. Posle dvadesetak minuta klackanja sam stigao do aerodroma.

Čekiranje za Wizzair

Niskobudžetne avio kompanije koriste prvi terminal koji se nalazi tik uz železničku stanicu. U holu je bila ogromna gužva jer u isto vreme poleće pet aviona od kojih su četiri Wizzova. Za svaki let su dva službenika radila na čekiranju pa je sve išlo veoma sporo. Video sam na vreme da se otvara nov šalter pa sam brzo predao kofer (prilikom kupovine karte sam platio i dodatak od 15€ za jedan komad prtljaga težine do 32kg).

Međutim, tu nije bio kraj. Red na "security check-u" je bio dug barem sto metara. Radila su samo dva rendgena. Nakon pola sata čekanja sam prošao kontrolu i brzo stigao do gejta. Ukrcavanje je kasnilo pa sam odlučio da kupim flašicu vode. Koštala je čak 3,5€. Tek oko 06:20 smo se ukrcali u avion. Na boarding pass-u nema naznačenog sedišta pa sam uspeo da sednem pored prozora. Avion je potpuno nov. Osoblje je tokom leta bilo veoma ljubazno. Sleteli smo u Barselonu sa dvadeset minuta zakašnjenja.

Pogledajte fotopis Budimpešte