Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Varkala je magična plaža, udaljena 150 kilometara južno od Kočija, a 40 severno od Trivandruma. Bilo je relaksirajuće i pomalo čudno boraviti u mestu u kome je sve podređeno turistima. Nema saobraćajnih gužvi, bespotrebnog trubljenja, prosjačenja kao u drugim delovima zemlje. Čak su i plaže čiste, što je najbolji opis ovog prelepog mesta.

Vožnja busom iz Fort Kočija

Dobili smo savet da iz Fort Kočija ne idemo na autobusku stanicu u Ernakulam, već da bus čekamo na raskrsnici u Kočiju (blizu mosta koji vodi do Velington ostrva). Uz pomoć prolaznika smo ušli u pravi bus. U početku je bio prazan, ali se do Alepeja napunio školarcima.

Na nekim deonicama ima čak dve trake po pravcu. Uživali smo gledajući razne predele kroz koje smo prolazili, iako je autobus bio prepun. Ljudi su bili divni i stalno su nam se smeškali i pozdravljali nas. Za četiri sata smo stigli do mesta koje je udaljeno 12 kilometara od plaže Varkala.

U naš bus je u jednom usputnom mestu ušla Amerikanka, te smo se, izašavši iz autobusa, upoznali. Prišao nam je rikšista i ponudio da nas vozi za 150 rupija do Varkale. Pristali smo, ali mi nije bilo jasno kako je zamislio da se svi, sa stvarima, smestimo u rikšu. Jedan kofer je stavio u prostor iza sedišta. Drugi na sedište, a na njega Amerikankin ranac.

Dve osobe su morale da se smeste na prostor od 40 centimetara, a jedna da sedne do vozača. Irina je sela na zadnje sedište, a Amerikanka se nekako ugurala među kofere. Vozač mi je dao pola svoje klupe, te sam nekako uspeo da sednem, ali ne i da uguram obe noge. Nekako sam našao mesto, te smo krenuli.

Moja prva vožnja rikše

Gužve na ovom, tek asfaltiranom putu nije bilo. Mladi rikšista mi je u brzini rekao da preuzmem upravljanje rikšom i tek tako pustio upravljač. Nisam imao druge, morao sam da vozim. U principu, veoma je jednostavno. Brzine se menjaju uz pomoć sajle na levoj strani, koja izgleda kao kočnica na biciklu. Ručica se pritisne i zarotira za jedan položaj. To je prva brzina, i tako sve do četvrte. Sirena se uključuje palcem desne ruke i to je najbitnija komanda u vožnji.

Vozio sam nekoliko kilometara. Bilo je teško održati pravac vozila, jer teret nije bio pravilno raspoređen. Usporio sam kod prelaženja prepreka na putu, iako mnogi rikšisti samo prelete. Rikša je potpuno nova, pa je zaista greota drndati je tako.
Uživao sam i bio presrećan što sam i to probao. Irina i Amerikanka nisu odmah skontale šta radim. I da su vrištale, niko ih ne bi čuo. Rikšista ne bi bio to što jeste da nam nije ponudio neki hotel u kome ima proviziju. Odbili smo, što je on prihvatio bez ikakvih problema i dodatnog ubeđivanja.

Potraga za smeštajem

Amerikanka je imala telefonsku rezervaciju u hotelu New Heaven. U vodiču smo videli da pored tog hotela ima još nekoliko, te smo odlučili da i mi odemo tamo. Platio sam rikšu i za Amerikanku, jer se ona vozila sve vreme pogrbljena zbog naših kofera.
Pozdravili smo se sa rikšistom i upustili se u avanturu traženja hotela. Vlasnici hotela New Heaven su mi ponudili sobu za 1500 rupija, što je bilo previše. Amerikanki su preko telefona rekli da je soba 800, ali se razočarala ponuđenim, te je i ona odlučila da potraži nešto bolje.

Desetak metara uzbrdo je mala raskrsnica. Irina je ostala tu da čuva kofere, a moj zadatak je bio da nađem pristojnu sobu sa toplom vodom i televizorom. Na jednom ćošku je hotel u kome su sobe po ceni od 500 rupija, ali su uslovi veoma osnovni (basic). Preko puta je pansion koji u nizu ima nekoliko soba. Bile su prostrane, ali prilično prljave i po ceni od 1200 rupija. Momak je naglasio da nema tople vode. Pokazao mi je hotel u kome je ima. Delovao je veoma pristojno spolja.

Ljubazna, ali pomalo smorena radnica hotela Seawin beach resort mi je pokazala veliku, prostranu sobu sa pogledom na more. Kupatilo je bilo veliko i čisto, sa kadom i tuš kabinom. Terasa je bila ogromna, a na sredini je okačena ljuljaška. Cena? Sitnica. 2000 rupija! Rekoh menadžerki da je preskupo i da ne možemo to sebi da priuštimo. Počeli smo da se cenjkamo. Njena poslednja ponuda je bila 1500, a moja 2700 za dve noći, odnosno 1350. Odbila je, te sam krenuo ka izlazu. Predomislila se i pozvala me da se vratim.

Brzo smo se čekirali. Jedan od radnika se propisno iskilavio dok je oba kofera odneo uz stepenice. Častio sam ga, te smo brzo pohitali na terasu. Vetar nas je šamarao mirisom mora. Aahhhhh! To je prava tortura!

Šetnja po litici

Izašli smo iz hotela sa zadnje strane i uskom stazom dugom tridesetak metara došli do ivice litice. Ostali smo bez reči kada smo videli more i ceo prizor koji se pruža sa litice visoke pedesetak metara. Voda je besno udarala u stene i stvarala penu. Plaže su bile kao nacrtane! Rajske!

Negde na sredini su stepenice koje vode do velike plaže. Sa ove visine su se videli samo raznobojni suncobrani i deca koja su se igrala. Prošetali smo se do kraja ove staze, tačnije do velikog parkinga. U blizini je nekoliko kvalitetnih hotela u kojima je soba od 3000 rupija (oko 50€).

Duž cele litice, u dužini od dva kilometra, su načičkani lokali koji prodaju suvenire, restorani, internet centri i hoteli. Cene su svuda približne, s tim što predlažem da vodu i slične stvari kupujete u marketima koji se nalaze dalje od mora, jer su u njima cene niže.

Nije bilo suviše toplo zbog vetra koji je prilično jako duvao. Seli smo na verandu restorana Sun Shine i naručili šejkove od ananasa. Za ručak smo jeli moju omiljenu chicken tiku sa pirinčem sa povrćem i pečenim krompirom prelivenim kačkavaljem (kakva kombinacija). Ta teška hrana nas nije ubila, jer nas je more odmah rasvestilo.

Uz samu ivicu se celom dužinom prostire uska staza koja je na većem delu neograđena, pa je potreban konstantan oprez. Vidi se da povremeno dolazi i do odrona.

(Ne)Obično popodne u Delhiju

I taman kada smo hteli da idemo na kupanje, počela je da pada slaba kiša, koja se za par minuta pretvorila u oluju. Barem nije nestala struja, pa smo mogli da gledamo televiziju u sobi. Na jednom od lokalnih kanala je udarna vest bila totalna obustava letova na internacionalnom aerodromu u Delhiju, zbog toga što je potpuno otkazao sistem za navođenje letelica.

To je bio šok i za same Indijce. Satima su nakon toga raspravljali zašto ne postoji rezervni sistem i slično. Ne treba zaboraviti da taj isti aerodrom ima ograničeni sistem navođenja za sletanje po magli, pa u decembru i januaru gotovo svakodnevno dolazi do odlaganja i otkazivanja letova. Zbog magle je i železnički saobraćaj bio u prekidu.

Sem toga, desetine ljudi se smrzlo od zime na ulicama, jer je temperatura pala na nulu. Vlada je poslala ćebiće za najugroženije, ali kako to obično biva, prekasno.

Vedro veče

Oluja je na svu sreću trajala samo sat vremena, pa smo mogli da odemo na večeru u jedan od mnogobrojnih restorana. Začudila su me svetla na moru. Bilo je na stotine tačkica u daljini, koje su svetlele kao da je tu grad, a ne pučina. Ubrzo smo shvatili da su to svetla ribarskih čamaca. Ribari celu noć provedu loveći ribu.

Ispred svakog restorana je sa strane veliki sto na kome je izloženo nekoliko vrsta sveže ribe, kao i razni morski plodovi. Atmosfera je svuda prijatna, iako je u sred sezone bilo malo gostiju. Samo su u jednom restoranu svi stolovi bili zauzeti.

Najleša plaža u Indiji

Varkala je mesto u kome bi i deset dana bilo nedovoljno. Ceo jug Indije podseća na Jugoistočnu Aziju. Često se mogu videti turisti iz Evrope, bračni parovi sa decom, koji ležerno putuju tim delom zemlje. Tako ne bi mogli da se ponašaju u severnijim gradovima, ili u Kalkuti i Mumbaju ....

Ovde je sve savršeno. Možda je moja ocena subjektivna, posle svih mesta u kojima smo bili: od kvarta Pahargandž u Delhiju, koji je podsećao na Bejrut usred rata, preko neopisivo prljavog Varanasija i raskopanog Hasana ....

Jutro je bilo divno. Nismo gubili vreme, te smo se odmah uputili na plažu. Samo smo se glavnom uličicom spustili do mora i produžili još pedesetak metara do nasipa.

Pomaganje ribarima

Pesak je sitan, savršeno čist. Na sred plaže je bio nasukan veliki ribarski čamac pa smo mu “ukrali hlad“. Na drugom delu je bio još jedan par, pa smo parče plaže imali samo za sebe. I voda je bila savršena. Oko podneva su došli ribari.

Iz čamca su izvadili mrežu, koju su koristili prethodne noći, kako bi je raspetljali i osušili na suncu. Pozvali su sve muškarce koji su se zatekli na plaži da im pomognu da pomere čamac. Pod korito su stavili nekoliko listova palmi kako bi lakše klizio po pesku. Uspeli smo zajedno, uz povike „o-ruk“ u indijskom maniru.

Popodne su talasi bili visoki oko metar i prilično snažni. Bilo je zabavno plivati i posmatrati ostale plivače kako ih potapaju talasi. Primetio sam nekoliko spasilaca koji sede na obali u hladu i posmatraju kupače. Upozoravaju na kritična mesta gde stene koje štrče predstavljaju opasnost.

Nekoliko porodica živi u veoma malim barakicama sklepanim tik uz plažu. Glava porodice je prao veš u moru, a deca su se igrala i pravila društvo ribarima koji su popravljali mreže.

Bezuspešno slanje razglednica

Stalno smo, tokom celog putovanja, odlagali slanje razglednica. Svuda smo ih kupovali, pisali i po principu danas – sutra smo ostavili slanje za poslednji dan. Na mapi u LP vodiču stoji da je pošta udaljena oko kilometar od glavne litice, te smo se posle ručka uputili u tom pravcu. Prošli smo kroz nekoliko ulica sa predivnim velikim, luksuznim kućama. Neke funkcionišu kao hoteli, a neke isključivo za uživanje vlasnika.

Ispostavilo se da do raskrsnice sa glavnim putem ima 800 metara, a do pošte 2,5 kilometara. Pešačenje nam nije tako teško palo. Na vratima male i trošne kućice sa nevidljivim natpisom “Post” je stajalo obaveštenje da radi samo od 12 do 14h. Prodavac iz susedne radnje nam je rekao da radi glavna pošta koja je nekih dva kilometra dalje, u gradu.

Mrzelo nas je da dalje pešačimo, te smo odustali od slanja. Nedelju dana kasnije, na Šri Lanki, u mestu Nuwara Elyja, smo te razglednice poslali.

Zalazak sunca

Na kraju dana smo se šetali uz plaže, skroz do velikih stena. Udaljene su od samog mesta oko tri kilometara. Uživali smo u raju!
Primetili smo da su se na stazi koja vodi uz plažu okupili meštani. Činilo se da su zbog nečega bili veoma ljuti. Izbegli smo gužvu i nastavili da oslikavamo stopala u pesku. Poslednjih hiljadu metara nije bilo žive duše. Samo je desetak čaplji pokušavalo da nađe hranu. I one su hodale po pesku i nadale se da će im more servirati nešto veoma ukusno. Nisu se ni malo uplašile kada smo im prišli. Samo su mirno zurile u vodu i polako se pomerale.

Uvek sam se smejao fotografima koji pogubljeno trče pred sam zalazak sunca, ne bi li našli što bolju poziciju. Sada sam i ja došao u tu situaciju, jer sam želeo da slikam zalazak kroz palmine listove. Našao sam jedan brežuljak i za tren sam se popeo. Vredelo je. To je bio jedan od najlepših zalazaka. Sunce je polako ulazilo u more, što je pomno pratio jedan bik, vezan za palmu. I on je pristao da nam pozira.

Bili smo tužni što moramo da se pakujemo i pripremimo za rano ustajanje. Večerali smo u jednom restoranu. Ove večeri je bilo znatno manje ribara nego prethodne. Verovatno nisu uspeli da prodaju sve što su ulovili prethodne noći.

Simpatični kelner je bio prezauzet, jer je opsluživao petnaestak stolova. Ipak, našao je trenutak da nam ponudi pivo, koje je i tu, bez obzira na turističku razvijenost mesta, zabranjeno. Flaša ne sme da se drži na stolu, već ispod njega, kako nadležni ne bi primetili.

I opet sam jeo chicken tikk-u sa roštilja. Svaki kuvar drugačije marinira meso i stavlja drugačiju kombinaciju začina. Pod svećama smo posmatrali more i žalili što moramo da idemo! Veče je bilo predivno! Lagano smo se vratili u hotel i na brzinu spremili.

Odlazak na Trivandrumski aerodrom

Napravio sam grešku prilikom planiranja putovanja. Mislio sam da je internacionalni aerodrom u Trivandrumu udaljen od Varkale dvadesetak kilometara, a ispalo je da ima oko 50, jer se nalazi južno od centra grada, a ne severno.

Taksi košta 1100 rupija, te smo ga unapred rezervisali, jer smo imali let u 08h. Vozač nas je čekao u 05:20 isped hotela. Džip je bio relativno nov, pa smo se kretali veoma brzo. Jutro je bilo savršeno. Sa zvučnika se čula pesma koju smo nekoliko puta čuli do tada. Sve je bilo divno.

Lako smo našli check in šalter Šri Lankan Airlinesa-a. Ljubazna službenica nas je brzo čekirala. Limit za prtljag je bio 30 kilograma, pa nismo morali da prebacujemo stvari u ranac i strepimo da li će nam neko meriti ručni prtljag.

Indijska "Grand parada"

Brzo smo prošli bezbednosnu proveru i popunili formular za izlazak iz zemlje, za pasošku kontrolu. Posledja kontrola je bila veoma rigorozna. Nas nisu dirali, ali su zato dve devojke iz Malezije prilično malteretirali zbog nekih začina.

U čekaonici smo na velikom LCD televizoru gledali indijski rialiti šou, sličan grandovoj papazjaniji. Takmičari su bili preplašeni. Jedan dečak od dvanaest godina je čak nacrtao brkove kako bi ličio na nekog poznatog pevača, koji je, gle čuda, bio u žiriju. Na kraju je i on zapevao ne bi li pokazao mlađem kolegi kako to treba da zvuči. I oni imaju Ljubu Aličića, Usniju Redžepovu, ali i Sašu Popovića. Produkcija je znatno lošija, ali se trude. Ko zna, možda i sustignu ružičastu mašineriju.

Bili smo tužni što napuštamo Indiju, ali i srećni što se ne vraćamo odmah kući, na hladnoću, već što imamo pred sobom tri pune nedelje boravka na Šri Lanki. Četvoronedeljni boravak u Indiji je ostavio na mene veoma snažan utisak. Sada sam bio tužan još na putu do aerodroma, a prvi put kada sam napuštao zemlju iz Delhija sam bio presrećan što bežim iz tog ludila i potpuno ubeđen da se nikada neću vratiti. Brzo sam promenio mišljenje! I sada razmišljam o Indiji, toj prelepoj i neverovatnoj zemlji. Ipak, samo je jedna Incredible Indija, neverovatna u svakom pogledu!

Pogledajte fotopis plaže Varkala