Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Početna tačka prvog boravka u Indiji je bio Koči. Tada sam bio blago zabezeknut prljavštinom i haosom koji je svuda naokolo. Međutim posle mesec dana putovanja po severnom delu i još dodatnih mesec dana po istoku sam shvatio da je Fort Koči jedno od čistijih mesta u Indiji, u kome posetioci dobijaju bukvalno ekskluzivnu mogućnost da uživaju u hodanju ulicama bez saobraćajnog kolapsa i haosa, bespotrebnog trubljenja i, povrh svega, da uživaju!

Skotrljavanje iz Munara

Najblaže rečeno, vožnja busom iz Munara je bila stresna. Točak se zapalio na prvom autobusu prilikom spuštanja sa planine posle samo dva sata vožnje. Drugi je išao zaobilaznim putem do Ernakulama. Poslednja stanica tom busu nije bila na glavnoj autobuskoj stanici, nego u Aluvi, prigradskom naselju udaljenom 20 kilometara od centra.

Na istom mestu je početna stanica gradskom busu, koji vozi do Fort Kočija. Karta je 12 rupija. Mogli smo da izaberemo sedišta u zadnjem delu busa, kako bi lakše čuvali kofere, a i da iskoristimo iste da nas ostali putnici ne bi zgnječili. Bus se napunio za samo pet minuta, ali nam niko nije prigovarao što mora da stoji na jednoj nozi. Na ovom busu ne postoje stakla, već se tokom kišnih dana spusti najlon sa unutrašnje strane. Eto načina da se uštedi novac, spasi okolina i spreči globalno zagrevanje bespotrebnom proizvodnjom stakla.

U Munaru je tokom podneva bilo oko 25 stepeni, a sada u Ernakulamu deset stepeni više. Sva sreća da nema prozora, pa je promaja konstantna barem dok bus ne stoji zaglavljen na autoputu. Prošli smo jednim od centralnih bulevara kraj Arapskog mora, dela u kome sam već bio, te smo mostom stigli prvo do ostrva Velington, pa dalje do Kočija. Kako smo izlazili iz grada, tako je gužva bila sve manja.

Imali smo vizit kartu guesthouse-a u kome su boravili Belgijanci. Prethodnog dana sam ih nazvao preko Skajpa. Prvo su rekli cenu od 1000 rupija, pa su spustili na 800 kada su čuli da imamo preporuku. Uspeo sam da, iz autobusa, ugledam znak za crkvu Santa Kruz, pa sam poput lokalaca lupanjem u plafon autobusa stavio do znanja vozaču da želimo da siđemo. I dobro sam potrefio mesto. Guesthouse Santa Maria je odatle udaljen samo 300 metara.

Simpatični dekica u gesthausu Anna Maria

Ljudi na ulicima u 17h gotovo da i nije bilo. Samo je prošla neka žena na biciklu, koja nam je pomogla da nađemo ulicu Kunnumpuram. U njoj ima barem pet guesthouse-ova sa pristojnim sobama i cenama. Ušao sam u jedan da pitam za cenu. Radnik je odvalio cenu od 1200 rupija za sobu bez klime. Kada sam krenuo ka izlazu, povikao je 800, ali nije uspeo da me zaustavi.

Naleteli smo na jednog simpatičnog čikicu, koji se ponudio da nam pokaže sobu. Nalazi se u dvospratnoj privatnoj kući. Vlasnici žive u prizemlju, ali iznajmljuju desetak soba. Guesthouse se zove Anna Maria Residency. Pokazao nam je sobu bez klime, koja košta 700 rupija.

Dovoljan je i plafonski ventilator. Mana je što nema puno prostora oko kreveta, ali je sve ostalo bilo dobro, posebno kupatilo. Po toj ceni su mogli da stave i TV, ali da ne preterujemo. Ipak je Koči jedno od skupljih mesta i imali smo sreću da po toj ceni nađemo sobu. U punoj sezoni i tokom nekih praznika se ne može ništa pristojno naći ispod 1000 rupija (15€).

Relaksirajuća šetnja divnim uličicama Kočija

Bili smo preumorni da tražimo dalje, ali i zadovoljni nađenim. Ipak, ne bismo se bunili ni da smo imali klima uređaj, jer je bilo pretoplo. Na brzinu smo se istuširali i krenuli u kratak obilazak mesta. Dekica nam je igrajući objasnio da se svake večeri održavaju predstave za koje on prodaje karte.

U blizini je velika škola, te smo videli puno uniformisane dece koja su se vraćala kući. Preko puta crkve Santa Kruz smo našli turističku agenciju u kojoj smo se raspitali za backwaters turu. Cena je i dalje 550 rupija i svuda je ista. Prodavac, a ujedno i vlasnik, odlično govori engleski, te smo pričali desetak minuta.

Dao nam je odličan savet za odlazak u Varkalu. Mnogi bi nam uvalili karte za skuplji autobus, a on nam je savetovao da sa lokalnim odemo do raskrsnice od koje počinje most koji vodi ka Velington ostrvu i da tu čekamo bus koji će nas direktno odvesti do Varkale.

Vreme je počelo da se oblači. Našalio se da je tmurne oblake donela tek pridošla grupa Skandinavaca. Skrenuo nam je pažnju i na susedni lokal koji drži njegova žena. Prodaje suvenire koje su izradila deca žrtava cunamija.

Ulice u ovom delu Fort Kočija su praktično puste. Često se mogu sresti turisti, a lokalci retko u broju na koji smo navikli na severu. Krava gotovo da i nema. Sve ulice su obeležene tablama na engleskom jeziku. Na najprometnijim su postavljene horizontalne prepreke, odnosno “ležeći policajci”. Mnogi Indijci voze motore noseći kacige, što je za svaku pohvalu. Vidi se da se radi na tome da vode više računa o svim učesnicima u saobraćaju. Ulice u samom centru Fort Kočija su obeležene velikim tablama koje upućuju turiste na sva važna i interesantna mesta.

Kineske mreže, simbol Kočija

Nastavili smo da šetamo do velikog polja na kome su bojna koplja ukrstili Holanđani i Britanci sredinom XVII veka. Danas se tokom celog dana održavaju treninzi i utakmice kriketa i fudbala na travi. Svratili smo u galeriju–prodavnicu Cinnamon. Blizu nje je ogromna radnja za prodaju suvenira, ali su cene previsoke. Nastavili smo do kraja ulice, prošli pored Bišopove kuće (Bishop’s House), nekoliko malih luksuznih hotela i stigli do zatvora kraj koga je plaža Indire Gandi. Nekoliko momaka se brčkalo u vodi, iako je sunce uveliko bilo zašlo.

Prošli smo pored holandskog groblja (Dutch Cemetery) i nekoliko velikih predivnih vila. Izašli smo na šetalište i tako stigli do čuvenih kineskih mreža. Ribari su uveliko izvlačili mreže i sa nestrpljem gledali da li se i koliko riba uhvatilo. Jedna tv ekipa je unajmila ribare da, nekoliko puta, za potrebe snimanja zarone mreže.

Opet je plaža, kao i prethodne godine bila užasno prljava, puna đubreta koje je donelo more, ali i okolni prodavci ribe. Na najlonima su poređali ribu koju su sami ulovi ili je kupili od nekoga. U svakom slučaju nikako nije preporučljivo kupovati ribu na tim tezgicama.

Uostalom, toliko ima dobrih restorana da nema potrebe da kupujete na nekom rizičnom mestu. Svratili smo u park koji me je prethodne godine fascinirao. Naime, na jednom ogromnom drvetu, na granama, na visini od desetak metara, su pčele napravile ogromne kućice od saća. Tada mi je vodič rekao da  po nekad, kada se one prepune medom, ceo tovar padne na decu koja se tu igraju. Ovaj put nije bilo ni jedne jedine pčele. Verovatno su sve uništili radi bezbednosti dece.

Potraga za restoranom

Bili smo veoma gladni, te smo krenuli u pohod na neki restoran. Kao što već rekoh, izbor je ogroman. Našli smo jedan, u ulici Bastion, na koju se kasnije nastavlja Fose ulica. U prizemlju je velika knjižara koju drži Britanac, a na drugom spratu veoma lepo uređen restoran. Možda smo duže nego obično čekali na hranu, ali nam nije puno smetalo u tako dobrom ambijentu. Uživao sam u mariniranoj piletini sa roštilja i pirinčem sa povrćem i jajima, dok je Irina jela samo salatu.

Našli smo internet centar preko puta crkve Santa Kruz, u Džejkob ulici (Jacob Rd), po ceni od 40 rupija po satu. Čak je i Skajp dobro radio. Preko puta je i ATM (bankomat), a dvesta metara dalje pošta. Primetili smo da u večernjim satima ima dilera droge. Vlasnik male radnje je pokušao da otera jednog, pa su se potukli.

Kraj Kumumpuram u kome se nalazi naš guesthouse je veoma miran. Šetali smo se i razgledali vrlo lepe i kvalitetno uređene i opremljene kuće. Mnoge su imale sređene vrtove, satelitske antene, a po neka i bazen. Na kapijama stoje prezimena vlasnika, a često i titula te smo zaključili da su advokati veoma imućni.

Obilazak Fort Kočija

Jutro je bilo divno. Ispred kuće smo sreli dekicu, koji je ponovo bio raspoložen i voljan da sve objasni. Neverovatnu tišinu je prekinuo momak, koji je na svoj bicikl vezao korpu punu sitne ribe. Dozivanjem je privukao nekoliko mušterija.

Izašli smo na ulicu Fose, prošli pored škole i došli do crkve Santa Kruz. Sadašnja građevina je napravljena 1902., a originalna 1506. godine. Dvesta metara dalje je crkva Svetog Fransisa (St. Francis church) koju su izgradili portugalci 1503. godine. Vasko De Gama je umro 1524., te su njegovi ostaci tu bili zakopani 15 godina, dok nisu preseljni u Lisabon.

Grupa školaraca je sa oduševljenjem nepomično posmatrala ribare kako koriste kineske mreže. Vrlo je lako porinuti kran na kome je mreža. Posle nekoliko minuta desetak ljudi snažno povlače debeli konopac, dok jedan odlazi do mreže i vadi uhvaćenu ribu. Nekoliko pokušaja je bilo bezuspešno. Ceo ovaj sistem polako iščezava, jer je savremenim mrežama i metodama znatno lakše i jeftinije hvatati ribu.

Iz tek pristiglog čamca je iskočio ribar koji je na ramenu doneo ogromnu ribu i bacio je na tezgu. Naravno, ponudio nam je po “posebnoj ceni”.

Na drugoj strani poluostrva je jevrejski kvart i palata Matančeri (Mattancherry palace). Udaljena je oko dva i po kilometra, te se do nje može stići pešice, rikšom ili autobusom.

Ernakulam

Na skveru Vasko De Gama je uvek gužva. Bezbroj je dosadnih prodavaca suvenira koji opsedaju svakog turistu. Nude razne crteže, ali i sitnice koje su, ruku na srce, jeftinije nego u radnjama i na tezgama. Desetak metara dalje je okretnica autobusa i stanica za skelu koja prevozi putnike na susedno ostrvo. Mi smo otišli hiljadu metara dalje, do stanice sa koje brodići voze do Ernakulama, po ceni od samo 4 rupija.

Iznenadio nas je dugačak red. Uvedeno je pravilo, tj. limitiran je broj ljudi koji mogu da se ukrcaju na brod. Jedna osoba može da kupi samo dve karte, a prodaja se vrši tek kada dođe brod, kako bi se izbegle svađe i guranja. Čekali smo pola sata. Za to vreme smo mogli busom da stignemo do istog mesta, ali nismo znali za gužve....

Za 10 sekundi su svi uspeli da zauzmu sedišta za dvadesetominutnu vožnju. Stanica u Ernakulamu je bila u potpuno istom stanju kao i godinu dana ranije, završena spolja, a ruinirana iznutra. Na svu sreću nismo morali dugo da se zadržavamo.

Radnici su uspeli da za godinu i kusur dana popločaju 200, od potrebnih 500, kvadrata platoa ispred stanice. Za dve godine će završtiti, kao i ovi naši mučenici. Dobrodošlicu su nam požele koze i, naravno, nezaobilazne krave.

Zemljanom stazom smo izašli na jedan od glavnih bulevara. Haos. Vozila neprestano tutnje, sviraju, pretiču, ljudi se deru....ludilo! U Kočiju je sve mirno, a ovde prekoputa katastrofa. Nismo mogli za samo 24 sata, koliko smo bili u raju, da zaboravimo na sve ovo.

Amerikanizacija Indije

U principu, u Ernakulamu nema ništa posebno da se vidi, osim brojnih crkava koje su relativno nove. Nisam imao živaca da tražimo iole pristojne restorane, pa smo uzeli smo rikšu po ceni od 30 rupija za vožnju do Pizza Hut-a. Blizu nas je sedela jedna velika indijska porodica. Komunicirali su i na hindu i na engleskom jeziku. Izgleda da postoji pravilo u ovom restoranu da osoblje uslužuje mušterije samo na engleskom jeziku. Dve pice i Pepsi su koštali oko 11€, što je za indijske standarde prilično mnogo, ali bez obzira na to veliki broj mladih Indijaca dolazi na ručak ili na sladoled.

Mnogi svetski brendovi imaju velike radnje poput Levis-a, Adidas-a, Nike-a, Reebok-a i Woodland-a, indijskog brenda koji prodaje odlične zimske vunene džempere, jakne, kramponke, ali i letnju obuću i odeću. Cene u ovim radnjama su oko dva puta niže nego u Evropi, a pritom je kvalitet isti ili približan. I na tako niske cene prodavnice često daju popuste od 20 do 50%.

Kupio sam dva fenomenalna zimska džempera u Woodland-u, po ceni od 13€, jednu košulju od 8€ i somotske pantalone u Levis-u po ceni od 20€. Pogrešio sam što nisam kupio i cipele za 20, jer su takve Skechers-ice kod nas na popustu 50€.

Shvatio sam (prekasno) da je najbolje u Indiju i u Jugoistočnu Aziju doći sa praznim koferom, a za male pare kupiti brendiranu robu!

Povratak u Fort Koči

Natovareni kesama smo ušli u autobus, koji nas je pola sata vozio do Kočija. Bila je toliko velika gužva da kondukter nije mogao da prodaje karte. Primetili smo da je na ostrvu Velington veliki vojni aerodrom, a u nastavku luka.

Šofer je divljao vozeći autobus punom brzinom preko rupa i šina. Posle svakog truckanja se napravi novo mesto jer se ljudi više zbiju ili neko ispadne (šalim se). Ti Tata autobusi su stari po 40 godina. Šasija je dobrim delom trula, sedišta pocepana, nemaju prozore, menjači su izanđali, ali motori fenomenalni! I sa dupke punim autobusom, on dostigne brzinu od 80 kilometara na sat. Ove naše beogradske limuzine, u odnosu na njihove, vrište i na 50 km/h, kada se u njima nađe stotinak putnika.

Ispraznio se bus čim smo prošli ostrvo Velington i zašli u Koči. Od raskrsnice, tj. mosta, do Fort Kočija ima oko 4–5 kilometara. Nismo videli ni jedan jedini slam, ili ti karton siti. Vidi se da su i tu stanovnici mahom siromašni, ali ipak dobro situirani kada imaju stabilan krov nad glavom. Mnoge kuće su skromne ali ima i onih o kojima i mi možemo samo da sanjamo, pa makar i na Vrškoj Čuki, na kojoj je ar placa 100 dinara...

Zalazak sunca

Koči je jednostavno jedno od najprijatnijih mesta koje sam obišao u Indiji. Nema saobraćaja, nema hordi ljudi, ima prosjaka, ali u nekom prihvatljivom broju. Ubacili smo kese u našu sobicu, pozdravili se sa divnim dekicom i otišli da se šetamo i kasnije uživamo u zalasku sunca.

Najbolje mesto je pored kineskih mreža. Popeo sam se na jednu kako bih se slikao. Naslonio sam se na jedan drveni stub kako bih uspostvio ravnotežu. Za sekundu ili dve mi se na ruci stvorila grupica od dvadesetak veoma krupnih mrava, koji su me momentalno izujedali. Shvatio sam da žive u nosećim stubovima kineskih mreža, te da su svi zbog toga, ali i morske vode, truli.

Zalazak sunca je bio divan. Popeli smo se na stene kako bi “uhvatili” još bolji pogled. Veče smo proveli šetajući se, gledajući radnje sa interesantnom odećom i suvenirima.

Odlazak u Varkalu

Sutradan smo ceo dan proveli u vožnji po kanalima u okolini Alepeja. Uveče je bila oluja, pa je tokom večere u restoranu nestala struja. Ipak smo dobili hranu i ponovo uživali u specijalitetima južnoindijske kuhinje pod svećama. Oluja je bila snažna i nije prestajala. Zbog jake kiše su rikšisti imali puno posla. Jedan nas je po ceni od 20 rupija odvezao do guesthouse-a i zahvaljujući tome su fotoaparat i kamera ostali suvi.

Sutradan smo po preporuci radnika iz turističke agenciije lokalnim busom otišli do raskrsnice koja vodi na most ka ostrvu Veligton. Bus je bio prepun, pa smo jedva uspeli da izađemo. Puno nam je pomogao jedan student. Prešli smo ulicu i stali na ugao sa još dvadesetak ljudi. Busevi su stalno prolazili. Zamolili smo jednu ženu da nam kaže koji ide do Verkale, jer su table ispisane na hindu jeziku. Posle dvadesetak minuta se pojavio naš, potpuno prazan. Karta je koštala 190 rupija, a vožnja je trajala oko četiri sata.

Jug Indije je bajan. Ljudi su vidno rasterećeniji i srećniji, verovatno zbog toga što je gustina naseljenosti znatno manja nego na severu. Nekako je manje i prevaranata koji na ovaj ili onaj način žele da prevare ili u nečemu zakinu turiste, pa preporučujem onima koji žele da posete Indiju, a plaše se gužvi i raznih boleština, da prvo obiđu države Keralu i Karnataku, a tek onda da se upute na sever, u Radžastan ili Utar Pradeš.

Pogledajte fotopis Fort Kočija