Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U južnoj indijskoj državi Kerala se nalazi skup pet jezera, koja su međusobno povezana rekama i kanalima. Desetak hiljada ljudi živi na ostrvima do kojih je moguće doći samo plovilom. Na nekima ima struje, a na mnogima ne. Priroda je skoro netaknuta. Kažem „skoro“ jer je vidljivo zagađenje tamo gde rade ili žive ljudi.

Preživljavaju zahvaljujući ribolovu, poljoprivredi i uzgajanju biljaka od kojih se dobijaju poznati začini. Još uvek na celom tom području stanuje stotine veoma retkih vrsta ptica. U poslednje vreme je primetan štetan uticaj razvoja ekonomije. Ne poštuju se bilo kakvi standardi niti propisi, pa zagađen vazduh lagano truje prirodu.

Obavezna rezervacija

Svakodnevno se organizuju celodnevne ture, koje podrazumevaju prevoz od hotela do okoline Alepeja, vožnju velikim brodom u trajanju od tri sata, tradicionalni keralski ručak, dvosatnu vožnju čamcem i obilazak jednog sela, te povratak džipom ili kombijem do hotela.

Može se bukirati u svakoj turističkoj agenciji u Ernakulamu ili Kočiju, po ceni od 550 rupija. Mi smo uplatili dan ranije kod simpatičnog Indijca, u agenciji koja se nalazi preko puta crkve Santa Kruz u Fort Kočiju. U šali nam je garantovao da će biti lepo vreme tokom ture. Rekao nam je da budemo u osam sati ispred agencije što smo i učinili.

Zatekli smo dvoje Iraca i upoznali se sa njima. Stigli su u Indiju nekoliko dana ranije na dvonedeljni odmor. Ubrzo je došao džip po nas, te smo za dvadesetak minuta stigli do Ernakulama, gde smo pokupili još dvoje Nemaca. Oko 45 minuta smo se vozili do kanala.

Vožnja brodićem

Kraj glavnog magistralnog puta Ernakulam – Alepej nas je čekala grupa od oko desetak turista, te smo se svi zajedno ukrcali na autentičan brodić dužine dvadesetak metara. U koritu nisu bile postavljene klupe već obične plastične stolice. Deo je pokriven ručno pletenom konstrukcijom.

Brod su pokretala dva meštana uz pomoć dugačkih motki, tako što su jedan kraj zabadali u dno reke i polako telom odguravali plovilo. Za to nije potrebna neka velika snaga, već samo taktika.

U daljini smo videli most preko koga smo prešli dolazeći do broda. Nosi ga pet velikih nosača, ali se čini da su naknadno dozidali još nekoliko, te segmenti koji nose asfalt nisu u istoj nivelaciji. Verovatno niko ne zna da objasni kako se do sada most nije srušio, ali nije jedini. Ima takvih mostova na stotine širom zemlje.

Ribolovci i skupljači školjki

Kraj nas su prolazili čamci sa meštanima koji su išli sa jednog na drugo ostrvo. U ovom kraju je plovilo jedino moguće prevozno sredstvo. Ko zna koliko ima tipova čamaca, okruglih, duguljastih. Sve zavisi od materijala od koga je izrađen i svrhe za koju se koristi.

Uživali smo u tišini i pogledu preko širokog kanala. Voda je bila toliko mirna da su se u njoj oslikavali dugi žućkasti listovi palme. Kormilar je rešio da nas provede kroz jedan veoma uzak kanal koji je širi od broda, možda pola metra. Tako smo se jedva provlačili kroz gusto rastinje, te smo bukom proizvedenom od šuškanja listova rasterivali brojne ptice i ostale stanovnike ove male džungle.

Tišinu je, takođe, kvarilo šuškanje jednog meštanina, koji je alatkom koja liči na srp skidao stabljike neke biljke i stavljao ih na svoj čamac. U jednom trenutku nas je mrko pogledao i nešto promrmljao. Nastavili smo da se lagano krećemo i posmatramo ljude kako na razne načine zarađuju novac.

Celodnevno crnčenje

Desetak muškaraca je prenosilo pesak do kamiona. Na glavama su imali nosače u obliku plitke kape, te su uz pomoć njih stabilno prenosili vangle pune peska. Iskrcali smo se na jednom ostrvu, na kome je izgrađena mala fabrika u kojoj se školjke prerađuju u kreč.

Ribari ih sakupljaju, melju i pale, pa na taj način dobiju kreč. Njega zatim prodaju zadrugama u određenim intervalima tokom godine. Sada nije bilo nikoga i fabrika nije radila jer je u ovim mesecima proglašen lovostaj zbog razmnožavanja školjki. Vodič nam je usput objasnio i način na koji se dobija lokalno alkoholno piće od plodova palme.

Vozili smo se još desetak minuta do drugog ostrva. Tu nas je dočekala meštanka koja je pokazala način na koji pravi konopac od kokosa. Nakon što pojedu unutrašnjost, meštani ostatak kokosa bacaju na gomilu. Niti koje su pletene oko ploda kokosa se nakon višemesečnog sušenja skidaju i stavljaju na gomilu. Uz pomoć točka koji se pokreće ručno ili uz pomoć struje, od male zgužvane gomile, pribijene uz telo, lagano razvlače te dlake, te se tako dobija konopac. I tako za ceo dan žena uspe da zaradi dolar ili dva.

Prošetali smo se oko kuće i bacili pogled u unutrašnjost. Sve prostorije su bile čiste sa minimalnim brojem komoda. U kihinji su sudovi bili okačeni na zid kraj malog šporeta. Kuća ima struju, koje više nema nego što je ima, kako sama meštanka kaže. Deo dvorišta je bio čist, dok je drugi deo bio pun đubreta i raznog odpada koji im je verovatno iz nekog razloga potreban.

Fantastičan ručak

Nešto posle podneva smo stigli na jedno malo ostrvo na kome je bila samo jedna kuća, a kraj nje polu-pokrivena bašta sa stolovima. Vodič je doneo plastične stolice i poređao ih oko stola. Umesto tanjira dobili smo listove banane. Indijci ne jedu koristeći escajg već hranu u usta unose prstima. Nama su ipak podelili po jednu kašiku. Kraj mene je sedeo šveđanin, a preko puta australijanci u penziji.

Prvo su svakom stavili po veliku kašiku veoma krupnog takozvanog “eksponiranog pirinča”. Zatim smo dobili sos od nekog zeleniša i interesantnu mešavinu ljute paprike. Dok smo mi jeli, domaćini su samo nabacivali razne sosove i dodavali pirinač. Za nas koji volimo veoma ljuto su doneli poseban sos.

Za sekund sam se preznojio, ali i dalje uživao u veoma ukusnoj, a pre svega zdravoj hrani. Na kraju smo dobili i poslasticu od, pogađate, pirinča. Liči na sutlijaš, ali su u pitanju tanki pirinčani rezanci slični špagetima. Jedan sam od retkih koji je to pojeo. Posle ručka nas je brod prevezao do glavnog puta na kome nas je čekao džip i prevezao desetak kilometara dalje do drugog sistema kanala.

Obilazak sela

Zakoračio sam u čamac i pažljivo seo na jednu od pet uskih stolica. Ribar je motkom dodirivao dno i tako pokretao plovilo, te smo se pet minuta vozili širokim kanalom, pa brzo zašli u jedan manji. Kanali ovim ljudima predstavljaju puteve kojima se svakodnevno kreću. Neki u njima peru veš, a neki se kupaju.

Čamac se lagano kretao, te smo mogli da uživamo u pogledu. Videli smo stablo i plod kakaoa od koga se pravi čokolada i niz drugih tropskih biljaka koje rastu samo u džungli. Meštani koriste skoro sve biljke, bilo za jelo ili lečenje. Zašli smo u jedno malo selo. Dočekao nas je vlasnik kuće, te nam je zajedno sa svojom malom, predivnom, ćerkom pokazivao biljke poznate po začinima.

Poznati začini u prirodnom okruženju

Plodovi bibera vise kao granule sa lišća. Drvo cimeta izgleda sasvim obično. Sa njega se guli kora i koristi za razna jela i poslastice. Biljka ananasa liči na jednu od sobnih, saksijskih biljaka sa dugim bockavim listovima. Plod izrasta po sredini.
Ubrao je za nas sa drveta beli grejpfrut, veličine dinje, težak barem dva kilograma. Savetovao je da nakon što skinemo koru uklonimo i beli, veoma gorak sloj, pa da jedemo samo sredinu. Voćka je fenomenalna!

Vratili smo se u čamac i istim putem došli do početne tačke. Pozdravili smo čamdžiju i vodiča. Za sat vremena smo bili nazad u Fort Kočiju.

Pravi je doživljaj voziti se tim kanalima koji predstavljaju i dan danas mrežu veoma važnih puteva za stanovnike svih tih ostrva. Postoji mogućnost i bukiranja malo većih brodova, takozvanih Ketuvalama, za duži boravak na kanalima. Cene su veoma visoke, ali se dobrim pregovaranjem može postići neki razumni dogovor.

Pogledajte fotopis sa Backwater ture