Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Pedesetak kilometara od Hasana i 160 od Bengalora, nalazi se gradić Šravanabelagola, kraj koga je brdo sa 16 metara visokom statuom Gomatešvara. Ovo je sveto i veoma važno mesto vernicima džainizma. Na svakih 12 godina se organizuje festival Mamastakabišeka (Mahamastakabhisheka), tokom koga se statua poliva mlekom, sokom od šećerne trske i sokom od šafranovog cveta.

Bus iz Hasana

Za Šravanabelagolu nema direktne autobuske linije iz Hasana. Ušli smo u bus za Bengalor i rekli kondukteru da želimo da siđemo u mestu Čanarajapatana (Chanarayapatana). Karta je koštala 50 rupija. Sva sedišta su bila popunjena. Vozač je kao i sve njegove kolege "gario" po solidnom putu. Četrdesetak minuta kasnije je bus stigao na stanicu.

Dan ranije nam je jedna žena, dok smo putovali iz Bengalora do Hasana, upravo u Čanarajapatani rekla da odatle polazi lokalni bus do Šravanabelagole, pa sam zapamtio kako izgleda stanica i celo mesto. Dok smo silazili pitao sam našeg konduktera odakle polaze busevi za mesto u koje želimo da odemo. Pokazao mi je izlaz sa stanice. Sa desne strane, uz sam zid, je mesto sa koga kreće lokalni bus na svakih 20 minuta.

Lokalni bus do hrama

Nismo čekali ni minut. Platili smo karte po deset rupija. Eto, desilo se da u Indiji doživimo da se vozimo potpuno praznim busom. Predeli kroz koje smo prolazi su bili božanstveni. E, to je ona prava Indija koju zamišljamo kada o njoj pričamo. Nigde nije bilo žive duše. Motor autobusa je, uostalom kao i kod svih, bio veoma bučan, ali nam to nije predstavljalo prepreku da uživamo. Ugledali smo u daljini brdo Vindiagiri (Vindyagiri) na kom se nazirala statua Gomatešvare (Gomatheswara).

Oko glavnog puta koji spaja magistralu Bangalor - Mengalor sa gradićem, ističu se dva brda – Čandragiri (Chandragiri) i Vindiagiri. Ovo drugo predstavlja jedno od najznačajnijih svetih mesta za džainiste.

Penjanje uz 614 stepenika

Bus nas je dovezao do okretnice. Prešli smo ulicu ne bi li našli bakalnicu koja prodaje vodu po propisanoj ceni, jer se često dešava da ispred turističkih atrakcija prodavci traže duplo više.

Lako smo našli bakalnicu i kupili dve boce vode, jer nas je čekao uspon od 600 stepenika, po najvećem suncu. Prošli smo pored velikog ograđenog prostora u kome je ribnjak. Pred stepenicama je nekoliko lokala u kojima se prodaju suveniri. Par metara dalje, sa desne strane je, putić koji vodi do toaleta i prostorija u kojoj morate odložiti obuću. Plaćanje nije obavezno, ali se očekuje bakšiš.

Transport na nosilima uz i niz stepenike

Pentranje uz stepenike do 60 metara visokog brda je bilo prilično naporno. Stepinice su podeljene gelenderom na dva pravca, i dovoljno su široke da posetioci mogu komotno da sednu i odmore se. Negde na polovini su protutnjala četiri radnika, koji su na nosilima po ceni od 300 rupija nosili niz stepenice debelog čoveka, u godinama i očigledno dobrostojećeg.

Trenutak kasnije, protrčala je još jedna grupa "nosača" sa njegovom, još debljom, ženom. Znam da je u Indiji sve moguće, i da sve ima svoju cenu i one koji će to uraditi, ali ovakvo izrabljivanje ljudi je zaista gnusno. Sretali smo podjednako punačke ljude, pa čak i starije od njih, koji su se polako, stepenik po stepenik, kretali – ali samostalno.

Pogled sa visine na mestašce je nezaboravan. Većina fasada, kako stambenih zgrada, tako i manjih hramova je renovirana. Poslednjih 20 stepenika, od 614, smo jedva "izvukli". Ušli smo u utvrđenje. Bilo je jako puno dece, koja su na svu sreću krenula ka stepenicama.

Statua Gomatešvara

Velika statua, po džainističkim verovanjima,  predstavlja drugog od stotinu sinova gospodara Rišaba (Rishabha), Gomatešvara, poznatog i kao Bahubali. Statuu visoku 17 metara, od granita izgradio je, po nalogu Ganga kralja Račamala (Rachamala), skulptor Aristenemi 981.godine.

Bahubalijev otac je bio vladar Vrišabadeva (Vrishabhadeva), koji je postao Adinat (Adinath, na sanskritskom jeziku – prvi vladar), prvi Tirtankar. Oko statue se prostire kružna prostorija u kojoj se čuvaju manje statue ostalih Tirtankara, a u džainizmu predstavljaju ljudska bića koja postižu prosvetljenje i tako postaju uzor vernicima koji traže duhobno vođstvo. Ulazak nam je omogućio jedan od vernika koga smo kasnije častili sa 50 rupija. Videvši da smo mu dali novac i ostale njegove kolege su nas gledale blagonaklono, pa smo mogli nesmetano da slikamo i snimamo. Dugo smo samo sedeli i posmatrali ceremoniju koja je bila u toku.

Na vidikovcu, sa koga se vidi cela regija, smo upoznali stariji bračni par. Gospodin je u ruci nosio štene labradora. To je bio prvi rasan pas koga sam video u Indiji. Zove se Simba. Mukica je sav bio uplašen i isprepadan brojnim mališanima koji su poželeli da ga slikaju.

Lagano vraćanje u Hasan....

Tokom silaženja smo sreli grupicu simpatičnih momaka, koje smo ispred statue zamolili da nas slikaju. Sada, na stepenicama, su oni nas zamolili da se slikamo sa njima, što smo u učini. Na kraju se svaki sa nama rukovao i zahvalio se na poziranju.

Kada smo se spustili niz stepenice, nismo osećali noge. Dao sam 30 rupija za čuvanje obuće te smo se uputili ka stanici.

Pravi je doživljaj pentranje uz šesto i kusur stepenika i obilazak veličanstvene statue Gomatešvara. Još interesantnije je bilo posmatrati vernike i upoznati neke od njih. Bio je to kraj jednog veoma napornog dana u kome smo uspeli da posetime sva tri veoma vredna hrama u okolini Hasana.

Pogledajte fotopis Šravanbelagole