Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Karnataka je jedna od najlepših indijskih država u kojoj ima na desetine interesantnih mesta. U okolini malo poznatog gradića Hasan (indijci ga izgovaraju Asan), nalaze se tri veoma značajna hrama u Beluru, Alebidu i Šravanabelagoli. Kao bazu za obilazak tih mesta smo koristili Hasan, simpatično prašnjavo-haotično mestašce koje izgleda kao Bagdad u sred bombardovanja.

Hasan se nalazi oko 180 kilometara zapadno od Bengalora, glavnog grada Karnatake. U samom gradu, sem Devaradža marketa, koji se nalazi kraj autobuske stanice, nema ništa posebno da se vidi.

Duga vožnja iz Bengalora

Iz Bengalora smo stigli "običnim" autobusom, za pet sati. Vožnja je bila veoma naporna. Sedeli smo na kraju autobusa. Zadnji deo je i na najmanju rupu poskakivao zbog preštelovanih amortizera.

Nekoliko puta je bus naleteo na velike rupe, te smo skakali ko Diznijevi junaci Paja i Šilja u crtanim filmovima. Upoznali smo nekoliko simpatičnih Indijaca i Indijki. Poslednjih sat vremena smo iščitavali Lonely Planet vodič, te smo odlučili da prvo odemo u hotel Suvarna Regency. Do ulaska u stanicu smo primetili desetak velikih i verovatno skupih hotela. Jedan putnik, koji je pričao sa nama, je pokazao pravac u kome treba da idemo.

Potraga za hotelom

Na prvi pogled, Hasan je jedna velika prašnjava džungla, obrasla ružnim zgradama. Između njih, i na najužim mestima, provlače se motorciklisti i rikšisti, koji stalno koriste sirene. Možda bi sve bilo lepše da ulice nisu raskopane. Nekako smo se iskobeljali sa stanice i došli do velike raskrsnice puteva, na Google-ovoj mapi oboleženih kao SH68A i SH71.

Ušao sam u policijsku stanicu, koja više izgleda kao bakalnica, nego kao neka ozbiljna institucija. Samo je jedan od desetak policajaca znao engleski. Ustao je i pokazao nam pravac u kome treba da idemo. Ulice su bile totalno raskopane. Mogli smo da hodamo samo po putu, na mestima gde nema kamiona i autobusa.

Nekako smo uspeli da posle desetak minuta hodanja po prašini, i manevrišući između parkiranih vozila i ludih vozača, dođemo do hotela Suvarna Regency, koji se nalazi u ulici BM road (Bangalore – Mangalore).

Hotel Suvarna Regency

Spolja hotel izgleda kao da ga je projektovao Bogoljub Karić, sa sve kič detaljima. Samo su falili labudići.
Shvatili smo da je u spuštenom prizemlju, praktično suterenu, restoran. Deo prvog sprata je bio u potpunosti zatvoren zbog renoviranja. Upitao sam čuvara gde je ulaz u hotel. Pokazao je rukom da treba da siđemo u restoran.

Spustih nekako kofere dole. Tek kada smo se prošetali kroz ceo restoran i našli nekog konobara koji govori engleski, shvatili smo da je recepcija na prvom spratu. Podigoh kofere do početne tačke, te slatko ispsovah čuvara, na srpskom, naravno.

Na recepciji nas je dočakao uniformisan radnik. I on i koleginica odlično govore engleski. Ponudili su nam sobu sa klimom za 1100 rupija a 745 rupija bez klime. Bio sam prilično sumnjičav i iznerviran zbog zezanja sa portirom, pa sam tražio da mi neko pokaže sobu (bez klime) pre nego što se prijavimo.

Najbolja chicken tikka u Indiji

Brzo sam shvatio da je hotel Suvarna Regency prilično dobar. Soba je bila velika, sa nameštajem, skoro novim, sveže renoviranim kupatilom i tv-om sa kablovskom televizijom. Brzo smo doneli kofere, stavili ih na nosače i raspremili se.

Našli smo jelovnik restorana Suvarna Sagar (nalazi se u suterenu iste zgrade), koji važi za jedan od boljih u gradu. Videli smo da je prilično velika gužva, kada smo zalutali, tražeći recepciju. Naručili smo, preko room service-a, dve porcije čiken tike sa roštilja (tandoori chicken tikka), pirinač sa povrćem, dva čapatija sa puterom i belim lukom i salatu od povrća.

Posle samo dvadeset minuta nam je konobar pokucao na vrata i doneo veliku tacnu sa našom hranom. Meso je bilo fenomenalno, ali veoma, veoma ljuto, što nam oboma ne predstavlja problem. Na sredini tanjira je bio paradajz dekorisan kao cvet, sa svećicom u sredini, a oko njega pileće meso i salata, simetrično poređani. To je bio najlepši mogući kraj jednog napornog dana, prvog u novoj 2010.godini.

Hramovi u okolini Hasana

Nezaobilazne svetkovine u Karnataki su hramovi u Alebidu, Beluru i Šravanabelagoli. Prvobitno sam planirao da prvog dana obiđemo Belur i Alebidu, a da drugog prepodneva vidimo Šravanbelagolu i kasnije popodne otputujemo za Majsor, gde se svake nedelje u 19h pali sto hiljada sijalica na kolonijalnoj palati. Učinilo mi se da je moguće posetiti sva tri hrama u istom danu, pa smo odlučili da to i pokušamo.

Do Alebidua ima oko 50 minuta vožnje, a dalje do Belura još 30. Odatle je potrebno vratiti se nazad u Hasan (oko 45 minuta), jer nema direktnog busa do Šravanabelagole. Na autobuskoj stanici u Hasanu se hvata prvi bus za Bengalor, i silazi se u mestu Čanarajapatna (Channarayapatna), odakle se lokalnim busom putuje oko dvadesetak  minuta do Šravanabelagole.

Pre nego što smo otišli u obilazak hramova želeo sam da platim sobu i za narednu noć. Radnik nije mogao da nađe moje ime i prezime, jer me je njegova koleginica prekrstila, i ne samo to, promenila mi je i državljanstvo. Tako sam postao Britanac!

Kupovina kod Pere Engleza

Na autobusku stanicu smo iz Šravanabelagole došli oko 18h. Prošli smo kroz veliki Devaradža (Devaraja) market, na kome je još uvek bilo mnogo ljudi. Sveže voće i povrće je veoma jeftino. Bilo je barem pet vrsta banana, ananasa, grožđa, dinji.... I tu smo kupili jedan ananas, ali i nož i tanjir, kako bi i u nastavku putovanja imali "opremu" za jedenje voća.

Većina radnji u Hasanu, kao i u celoj zemlji, izgleda prilično neuredno i prljavo. Na raskrcnici blizu marketa je bio lokal uređen kao jedan od skupljih u našoj Knez Mihajlovoj. I dok ceo grad nije imao struju, radnju kod Pere Engleza (Peter England) je pokretao jedan dizel agregat, koji su simpatični radnici u odelima nabudžili pored jedne velike rupe.

Primetio sam taj lokal istog jutra ali nismo imali vremena da svratimo. Peter England, koja fatamorgana. Prešli smo mostić napravljen od dasaka, koji je premošćavao dubok kanal, u želji da vidimo šta Pera nudi. Čitav program odeće za muškarce od čarapa do kravata je bio zastupljen. Izbor košulja, pantalona i sakoa je bio impresivan. Cene su bile veoma povoljne. Bio sam iznuren ali je Irina uspela da ubedi da me odem do hotela i uzmem novac.

Više od pola sata sam isprobavao pantalone i košulje. Radnja kod Pere Engleza izgleda kao druga, uređena država, u odnosu na ostatak grada. Čak sam dobio i popust od 20% tako da sam za samo 500 rupija (7,5 eura) kupio košulje sa kratkim rukavima. Čak je i kesa bila papirnata i veoma kvalitetna. Frapirao sam se kada sam shvatio da primaju i kartice.... Na kraju smo se srdačno pozdravili sa prodavcima i poželeli im sreću u daljem radu.

Na kraju dana smo bili veoma umorni, ali i nestrpljivi da ponovo jedemo piletinu sa roštilja. Opet je bila odlična.

Odlazak u Majsor

Naša sledeća destinacija je Majsor (Mysore), drugi je po veličini grad države Karnataka. Autobusi iz Hasana kreću, od prilike, na svakih sat vremena sa perona broj 4 (za svaki slučaj proverite). Odjavili smo se iz hotela negde oko 10 sati i uputili se do autobuske stanice peške. Istovremeno su stigla dva autobusa. Ispostavilo se da je drugi bus krenuo prvi, pa sam mislio da će naš gnjaviti. Međutim, na našu sreću sam se prevario. Stigli smo za manje od tri sata. Na tek asfaltiranom putu nije bilo gužve. Karte smo platili 105 rupija (svaku).

Tokom boravka u Hasanu smo videli samo dva para turista. Većina posećuje hramove sa turističkim agencijama. Dokazali smo da je, uz malo sreće, moguće sve videti u jednom danu.

Ipak, kako smo se nadali super smo se udali. U svim vodičima piše da Hasan izgleda kao Bejrut iz ratnih dana. Zahvaljujući dobrim ljudima, odličnom hotelu i restoranu sa vrhunskom hranom smo super proveli vreme. Ukoliko razmišljate o obilasku Karnatake, obavezno svratite u Hasan i obiđite sve okolne hramove, sami naravno!