Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Na recepciji hotela u Siam Repu sam kupio autobusku kartu samo do granice sa Tajlandom za 7$. Predpostavio sam da će posle granice autobus gnjaviti do Bangkoka. Kombi me je čekao u 7h ispred hotela. Prevezao me je do benziske pumpe koja se nalazi na izlasku iz grada.

Čekali smo sat vremena da se dovezu ostali putnici. Smestili smo se u autobus koji je bez klime ali je, ipak, prostojan. Rančevi i koferi su stavljeni na zadnje sedište jer se mesto za prtljag iz nekog razloga ne koristi.

Sedište broj 13

I taman kada smo se svi nekako smestili pojavio se putnik koji je u ruci držao kartu i vikao da ima rezervaciju za sedište broj 13. Kao da je čovek pao sa Marsa.... Vozač mu je rekao da sedne na poslednje slobodno mesto jer sedišta nisu numerisana (nigde ne postoje brojevi). Marsovac je pokazao da je mesto do prozora njegovo mesto i počeo je da se dere.

Na trenutak su uspeli da ga ubede ali se predomslio. Da se nalazimo u civilizaciji njegova žalba bi imala smisla, ovako je čovek od trideset i kusur godina ispao smešan. U jednom trenutku je izvadio aparat kako bi slikao autobus i registarske tablice.

Vozača i konduktera to nije uznemirilo te su počeli da poziraju. Marsovac se razljutio i počeo da juri konduktera da ga bije. Ovaj je nekako pobegao na motociklu. Vozač je marsovčev ranac izbacio kroz prozor i pokrenuo bus. Prvih sat vremena smo pravili viceve na račun Mistera seat number 13. Pauzu za ručak smo pravili u solidnom velikom restoranu.

Mrcvarenje na granici

Na granicu smo stigli za nešto više od tri sata. E tu počinju problemi. Čekao sam sat vremena na suncu da prođem pasošku kontrolu. Kada sam prešao most i stupio na tlo Tajlanda ugledao sam novi, još duži red.

Dva sata se nismo pomerili ni pola metra. Granica je iz nekog razloga bila zatvorena. Posle dodatnih šezdeset minuta prženja na suncu sam prošao kontrolu.

Odlučio sam da ipak sa istom grupom sa kojom sa putovao od Siam Repa do granice nastavim put do Bangkoka. Cena karte je 300 bata.
Ništa od autobusa

Računao sam da čemo oko 21h stići na Khao San Road. Nakon prelaska granice smo čekali 30 minuta da se svi članovi grupe skupe. Potom nas je bus prevazao do restorana u kome smo trebali da ručamo i nastavimo put. Međutim, prošlo je 30 pa još trideset minuta. Primetio sam da vozača autobusa nema, a ni konduktera.

Saznao sam da je autobus pokvaren tj. da je klima pokvarena. Niko sa nama od osoblja restorana nije hteo da razgovara niti bilo šta da kaže. Sitaucija je bila krajnje neprijatna. Niko od ostalih putnika se nije pobunio. Svi su samo nastavili da piju sokiće. Nisam želeo da provodem noć u nekoj nedođiji.

Pošto je bilo prošlo 18h zaustavio sam prvu rikšu i uputio se ka autobuskoj stanici. Na stanici nije bilo nikoga ali sam od jednog radnika saznao da poslednji autobus za Bangkok polazi u 19h. Inače, klimatizovani busevi ka glavnom gradu kreću svakih sat vremena. Karta košta 207 bata.

Autobuska stanica

Dok sam čekao na polazak šetao sam se stanicom. Video sam da je pristigao bus iz Bangkoka. Izašao je jedan krupan momak noseći invalidska kolica. Posle nekoliko trenutaka mi je prišao gospodin u kolicima koji je potpuni invalid. Mislim da nije viši od 130 centimetara.

Po akcentu bih rekao da je iz španije. Pitao me je da li znam gde se nalazi neki hotel ili guest house. Rekao je da im je kasnio avion te da će sutra krenuti u Kambodžu. Taj čovek mi je dao neverovatnu snagu i podsticaj. Njegova energija i želja da putuje svetom i pored toga što ne može sam da se kreće je neverovatna. Šta je borba za život.....

Jurcanje do Bangkoka

Vozač autobusa je veoma brzo i prilično nebezbedno vozio. Prošli smo kroz nekoliko gradova. Sve autoubuske stanice su bile prazne. Primetio sam da su veoma čiste i da su potpuno iste. Putnika u busu je jedva bilo deset.

Posle tačno četiri sata vožnje sa nekoliko zadržavanja na lokalnim stanicama smo stigli na severno-istočnu autobusku stanicu (Mo Shit Mai). Na njoj sam već bio jer je tu bila poslednja stanica autobusa iz Aujataje.

Vožnja taksijem do Khao San Road-a

Momak koji je radio na informacijama mi je rekao da će me taksi do Khao San Road-a koštati oko 160 bata jer je na snazi noćna tarifa (preko dana je 130). Vozač taksija bio je stariji gospodin. Krenuo je u suprotnom pravcu u odnosu na onaj kojim sam tri dana ranije stigao po ceni od 130 bata. Video sam po tablama da put vodi ka aerodromu. Pomislio sam da će me provozati po gradu.

Međutim posle samo 15 minuta vožnje sam shvatio da većina taksita vozi putnike zaobilaznim putem koji je šest kilometara duži od ovog kojim sam sada išao. Platio sam vožnju 93 bata.
Hotel u kome sam bio ranije smešten je bio pun. Otišao samu Green Guest House. Dvokrevetna soba ili bolje rečeno rupa sa klimom i kupatilom je 510 rupija. S obzirom da je već bila ponoć nisam želeo da tražim dalje.

Kambodža ....

Jedan putnik mi je ranije rekao „tri dana u Kambodži je dovoljno za ovaj život“! Slažem se sa njim. Mada moram da priznam da bih voleo ponovo da odem i vidim Pnom Pen i obalu.... Mislim da je to vredno mrcvarenja. Ko zna? Možda me vetrovi na navedu do Kambodže veoma brzo.

Hramovi u Angkoru se mogu razgledati barem tri dana. Vrućina ne predstavlja problem koliko deca i žene koje stalno ili prose ili nude neku robu. Ispred ulaza u jedan od hramova su svirali muškarci srednjih godina. Kraj njih je stajao natpis da su oni invalidi koji su stradali od nagaznih mina.....

Skoro sam čuo da u Kambodži ima oko 50 000 neekspodiranih kasetnih bombi i ko zna koliko nagaznih mina. Naravno, sva područja po kojima se kreću turisti su očišćena ali taj podatak daje početnu sliku o događajima koji su se decenijama odvijali na tlu Kambodže.