Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Nakon što sam proveo tri dana u San Francisku, jednom od najlepših gradova Sjedinjenih Država, uputio sam se loklanim vozom u Santa Klaru, naselje na periferiji milionskog grada San Hozea. U samom gradu nema nekih znamenitosti osim kuće Vinčester, koju je udovica čuvenog proizvođača oružja sagradila tako da neobičnim rasporedom 160 soba zbuni demone i ostale nemani.

Smeštaj kod Srđana u okolini San Hozea

Sa železničke stanice u San Francisku sam se  uputio vozom Kaltrein u Santa Klaru, mestašce udaljeno šezdesetak kilometara južno. Na tom potezu do San Hozea je čuvena Silikonska dolina koju čine predstavništva najvećih svetskih IT kompanija. Celo područje od San Franciska do San Hoze-a je naseljeno. U vozu je bilo najviše putnika koji su se vraćali sa posla.

Na stanici u Santa Klari me je čekao prijatelj mojih prijatelja koji živi u tom mestu već 10 godina. On je inženjer elektrotehnike. Živi sa suprugom i sinom u velikoj kući u lepom i mirnom kraju. Rekao bih da je bio iznenađen činjenicom da upoznaje nekoga iz Srbije, ko je turista, a ne doseljenik. Na žalost nema puno takvih, za sada.

Američke tablice na ćirilici....

Čuo sam od njega i supruge puno interesantnih priča i dogodovština vezanih za život u Kaliforniji. Bili su veoma srdačni i ljubazni prema meni. Pre nekoliko godina Srđanu je pala na pamet ideja da od Kalifornijskih vlasti zatraži registarsku tablicu sa znakovima CP5AH. Simpatičan gest!

Njegov drugar, inače iz Bosne je oduševljeno izjavio: „Mogu da shvatim da si podneo zahtev da dobiješ posebnu tablicu ali mi nije jasno kako si Amerikance naterao da slova napišu na ćirilici“!

Oko puta broj 82 koji prolazi kroz Santa Klaru ima puno tipskih tržnih centara. Svaki od njih ima hipermarket, prodavnicu tehničke robe, 24-7 šop i nekoliko zanatskih radnji. Na prvi pogled u San Hozeu, kao i u Milvokiju, nema puno interesantnih zdanja za turiste. Zapravo, zaključio sam da je San Hoze a i čitava regija od San Franciska do Montereja idealna za miran život.

Silikonska dolina

San Hoze broji oko milion stanovnika. Po veličini je treći grad u Kaliforniji. Tu su predstavničtva Apple-a, Adobe-a, Google-a, Yahoo-a i mnogih drugih kompanija čije softvere legalno ili nelegalno koristimo. Moram da priznam da ova originalna Silikonska dolina nije zanimiljiva i interesantna poput beogradske.

San Hoze ima nekoliko interesatnih mesta koje se mogu obići za nekoliko sati. To su trg San Pedra, muzej umetnosti i muzej tehnike.

Obilazak San Hozea

Muzej tehnike (The Tech) je pre svega namenjen deci. Na zabavan način se tehnička dostignuća približavaju najmlađima. Simulator zemljotresa je verovatno najinteresantniji i odraslima jer može da se podesi jačina istog. U IMAX bioskopu se smenjuju razni dokumentarni igrani filmovi vezani za savremenu primenu tehnike. U kartu od 8$ je uključena jedna projekcija u IMAX bioskopu. Red je bio toliko veliki da sam odlučio da dokumentarac o Hariju Poteru pogledam neki drugi put.

Muzej umetnosti (San Jose Museum of Art) je imao specijalne izložbe posvećene delima umetnika iz Kalifornije. Nisam zapamtio njihova imena ali su dela verne slike vremena u kome su nastale, tmurne i nedefinisane.

Arhitekta Ričard Mer (Richard Meier) je dizajnirao zgradu gradske skupštine koja podseća na objekte iz serijala Rat Zvezda. Mislio sam da je predstavništvo neke IT kompanije ali sam se iznenadio kada sam prišao zgradi i video natpis. Izgradnja je koštala "samo" 380 miliona dolara.

Šetnja ulicama San Hozea nije preterano zanimljiva. Ulice su bile prilično puste zbog činjenice da većina stanovnika ovog grada i okolnih mesta koriste automobile.

Kupovina Laptopa

Moglo bi se reći da se srce grada nalazi u delu grada koji se zove Santana Row. To je ogroman fensi tržni centar sa 20 restorana, poslastičarnica i kafića. Jedna od prodavnica prodaje tehničku robu. Best buy je najveći lanac tehničke robe i kućnih aparata u Americi.

Pošto sam predhodnog dana dobio obaveštenje od banke da mi je stigla uplata zakasnelog honorara odlučio sam da kupim nešto koristno. Izbor je pao na Compaq-ov laptop sa odličnim performansama i opremom koji je koštao 493$ (29 000 dinara). U Beogradu je sličan duplo skuplji. Kasnije, tokom putešestvije mi je sve bilo mnogo lakše. Skinuo sam sa Interneta sve potrebne mape i vodiče tako da sam mogao u bilo kom trenutku da isplaniram sledeći korak.

Kuća udovice Vinčester

Sledećeg, poslednjeg dana boravka u Santa Klari sam sa domaćinima otišao u obilazak jedne od najneobičnijih kuća u Americi.  To je Kuća misterije, Vinčester (Winchester Mystery House). Pravljena je 38 godina za Saru Vinčester, udovicu čuvenog proizvođača oružja Vilija Vinčestera.

Sara Vinčester je prvo izgubila ćerku 1866. a potom i supruga 1881 godine. Ti tragični događaji su unesrećenu Saru naveli da se obrati nekome za pomoć. Proročica joj rekla da je zla sudbina prati zbog toga što porodica Vinčester proizvodi i prodaje oružje. Savetovala je Sari da se preseli negde na zapad i da zida kuću dovoljno veliku za sve duše koje su izgubljene zahvaljujići oružju napravljenom u njihovoj fabrici.

Takođe je sugerisala da nikada ne sme da prestane sa gradnjom jer će u suprotnom Đavo odmah doći po nju. Tako se Sara iz Nju Hemšira doselila u San Hoze i zidala kuću neprekidno, 38 godina, odnosno, do svoje smrti.

Kuća sa 160 soba

Novac joj nije bio problem zbog toga što je nasledila veliku svotu novca i akcije od fabrike. Sama je projektovala kuću od 160 soba samo sa jednim kupatilom. Te prostorije nisu velike i međusobno su povezane.

Da bi zavarala đavola Sara Vinčester je napravila stepenice koje vode u plafon, zazidane prozore, vrata na prvom spratu kuće koja ne vode u drugu prostoriju već napolje bez zaštitne ograde..... Kuća je pretrpela znatna oštećenja u zemljotresima 1906. i 1989. godine.

Nakon smrti Sare Vinčester iz kuće su opljačkani mnogi vredni predmeti. Deo je sačuvan i danas izložen. Tura u pratnji stručnog vodiča traje sat vremena i košta 24$. Preskupo jeste,  ali vredi videti ovako nešto. Kuća ima nekoliko pomoćnih zgrada u kojima je gospođa držala biljke iz 103 zemlje sveta i tropske ptice. Vrt je veliki sa nekoliko neobičnih fontana.

Odlazak u Santa Kruz

Tokom popodneva sam otišao na autobusku stanicu Greyhound. Rečeno mi je da je sledeći autobus za Santa Kruz pun. Službenica mi je predložila da odem gradskim autobusom do svog cilja. Na svu sreću taj autobus je kasnio 15 minuta tako da sam ipak stigao  na vreme. Tu se veoma prijatno gostovanje kod jedinog domaćina iz Srbije završava. Vožnja do Santa Kruza je bila kratka, oko 45 minuta.