| Jugoistocna Azija 2009 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Ubud, umetnost na poljima
Tekst i fotografije: Miroslav Golubović Nema veće greške nego posetiti ostrvo Bali a zaobići mestašce Ubud. Ne verujem da postoji puno mesta na svetu gde u sred pirinčanih polja imate kućice koje su, ni više ni manje, nego galerije slika. Kada sam pravio planove za obilazak Balija, mislio sam da će mi jedan ili eventualno dva dana biti dovolljno da ostanem u Ubudu ali sam na kraju boravio pet a mogao bih još pedesetpet.
Krajem XIX veka je dolaskom kraljevske porodice Sukawati, Cokorda Gede provocirao i izazvao sukobe sa lokalnim imućnijim zajednicama. Početkom XX veka, sa kraljevinom Đianjar (Gianyar) na sopstveni zahtev ulazi pod Holandski protektorat. Taj potez je omogućio razvijanje religije i kulture u Ubudu.
Tokom tridesetih godina istog veka u
Ubud dolaze umetnici Valter Spis (Walter Spies), Rudolf Bone (Rudolf Bonnet) i
Kolin MekPi (Colin McPhee). Njihov dolazak je pozitivno uticao na lokalne
stvaraoce. Verovatno je to razlog što većinu u ukupnom broju lokala i trgovina
upravo galerije ili radnje koje prodaju neka umetnička dela.
Dolazak u Ubud i traženje smeštaja Do Ubuda sam iz Lovine kombijem putovao oko dva sata. Vožnja je bila udobna a predeli kroz koje smo prošli božanstveni. Vozač nas je u Ubudu ostavio kod fudbalskog igrališta. Sa drugim putnicima sam se uputio u sporednu ulicu Karna i otišao do Sania's House-a. Dočekao me je jedan od radnika. Jedina slobodna soba je bila 100 000 IDR sa doručkom u autentičnom ambijentu, pri dnu imanja, na kosom terenu, u mraku zbog susedne zgrade koja zaklanja svetlost. Nije mi se svidela. Pogledao sam u još pet obližnjih hotela ali je sve bilo puno. Na kraju sam se vratio u Sania-s house. Pogrešio sam što nisam tu odmah ostao jer soba nije bila tako loša. Posle smeštaja u Lovini sve je lošije...soba jeste mračna ali je ispred terasa sa stolom i dve stolice. Do sobe se dolazi preko malog mostića isprod koga prolazi voda koja cirkuliše između dva bazana sa ribama. Kupatilo je bilo veoma čisto samo me je plašio bojler jer radi na gas. Svaki put mora da se malo sačeka kada se pusti topla voda i čuje se aktiviranje boce u vidu male eksplozije.
Čim sam seo na terasu
shvatio sam da mi se sviđa okruženje iako nije bilo nikakvog pogleda osim na
ostale zgrade hotela i brojne tropske biljke. Na gornjem nivou je veliki bazen
za goste, dubine od dva metra. Moja soba je bila među najjeftinijima. Skuplje
su i znatno bolje sa ručno rađenim nameštajem, prozorima i vratima. Na
najvišem, nivou ulice je recepcija, kuhinja i nekoliko autentičnih objekata. Deo imanja koji gleda na ulicu je urađen u
balinežanskom stilu sa nekoliko manjih objekata koje su ukrašene krasnim
detaljima.
Šetanje magičnim ulicama Ubuda Odmah sam se uputio u razgledanje mesta. Pre 20 godina je Ubud bio malo selo. Sada je sa bezbrojnim galerijama postao kulturni centar Balija ali i Indonezije. Poslednjih godina se u Ubud doselio veliki broj stranaca. Kupili su posede i otvorili, galerije, restorane i hotele.
Sania's hotel (u kome sam odseo) se nalazi u ulici Karma, koja je paralelna sa jednom od glavnih saobraćnica Wanara Wana. Našao sam jedan prolaz koji spaja te dve ulice pa nisam morao da zaobilazim. Ne treba da napominjem da u svim ulicama bilo da su one glavne ili sporedne su galerije ili prodavnice nekih umetničkih predmeta. Najveći izbor suvenira je na Art Marketu. Početna cena je uvek previsoka ali su prodavci uvek spremni da je spuste. Probaju da vas oderu, pa gde prođe, prođe. Izbor je fantastičan a krajnje cene veoma niske. Obično cena pada sa 300 na 30, a realna cena je 15....
Na uglu ulica Raya Ubud i Suweta je Ubudska palata. Izgleda kao hram. Na fasadama preovladava neka nijansa narandžaste boje dok su detalji sive. Veći deo je obnovljen posle zemljotresa 1917.godine ali su ipak neki zidovi značajno propali. U večernjim satima se održavaju predstave tradicionalnog balinežanskog plesa. Detalji na zidovima i statue koji predstavljaju mitska bića su neverovatni. U pojedinim zgradama i danas žive porodice. Sto metara dalje, u ulici Suweta je Pura Maradžan Ugung (Pura Marajan Ubung), privatni hram kraljevske porodice. Teško je opisati detalje i statue neobičnih bića. Zbog praznika, na sredini dvorišta je bila tezga sa nekoliko pletenih korpi punih hrane, voća. Primetio sam da svakodnevno ispred svakog domaćinstva stoji mala korpica sa hranom.
Ne mogu da opišem te građevine. Puno mi je godilo što nema turista. Mogao sam da osetim mističnost tih veličanstvenih tvorevina. Moram da naglasim da se vidi da se mnoge izuzetno vredne građevine loše ili uopšte ne održavaju. Ipak, to me nije sprečilo da uživam u neverovatnim bojama. Teško je opisat taj osećaj koji je boravak u Ubudu izazvao. Tako sam shvatio zašto je Bali toliko popularna destinacija.
Otišao sam do fudbalskog
igrališta i ušao u zgradu pozorišta Ubud Kelob. Svake večeri se održavaju predstave a
karte možete da kupite u ulici Wanara kod mnogobrojnih dosadnih momamka. U istoj ulici je desetine ekskluzivnih
kafića i restorana. U nekima su cene previsoke a u nekima pristojne, od 3 - 5€
za obrok. Vratio sam se do marketa. Bilo je puno turista jer je nekoliko autobusa stiglo par minuta ranije. Japanci su se sjatili u radnje. U startu trgovci nisu hteli da spuštaju cene ali su to učinili kada su shvatili da niko ništa neće da kupi. Statue od drveta su "padale" sa 500 000 na 50 000 IDR. Ipak, najbolje je kupovati uveče, pred zatvaranje jer su tada prodavci mnogo fleksibilniji. Na prvom spratu je mala pijaca sa jedne a tezge sa druge strane. Na njima se uglavnom prodaje odeća, najviše majce. Cene variraju, ali se mogu spustiti do 15 000 po komadu za one sa natpisom Balija ili slične. U delu koji pripada pijaci sam naišao na radnjicu koja je prodavala samo slatkiše i razne torte. Kupio sam nekoliko vrsta i kasnije uživao.
Predveče sam našao internet
centar. Posle korišćenja sam se svađao sa radnikom jer je hteo da mi naplati
duplo jer sam koristio Skajp. To mu verovatno svakodnevno prolazi ali mene nije
ubedio da mu platim ekstra jer sam koristio moj lap top, moj skajp nalog i
novac na njemu.... ljudi svašta probaju pa kod nekoga uspe a kod nekoga ne. Sledećeg dana sam našao restorane u kojima je bežični besplatan.
Drugi dan
Na terasi me je svakog jutra
čekao termos sa čajem i šoljama. Jedan od radnika bi došao da me pita šta želim
za doručak. U ponudi su sendviči ili jaja sa paradajzom i tanjir voćne salate.
Planirao sam da posetim sela
u blizini Ubuda. na sve četiri strane ima desetine predivnih sela te u kom god pravcu da krenete, nećete Spustio sam se ulicom Suweta do centra za majmune koji predstavlja jednu od najvećih atrakcija. Ulaz je 10 000 IDR a imao sam oko 300 domaćina, majmuna Makaki. Još na ulici ih je bilo nekoliko koji su "žickali" hranu od prolaznika. Posle samo desetak metara sam ušao u gustu šumu kroz koju je vodila betonska staza. Čitava porodica majmuna je pravila malu predstavu. Svađali su se, igrali, gurkali...na malom trgu sa koga se odvaja put do groblja i hramova je bilo najviše majmuna. Nikako ne smete da budete opušteni jer vam ta divna stvorenja u trenutku nepažnje mogu oteti ranac, kameru ili fotoaparat. Mladima je omiljena "igra" da priđu ljudima sa leđa i da se uhvate za majcu ili ranac. Jedna devojka se uspaničila pa je počela da se vrti u krug. Tako je majmunu pričinila zadovoljstvo a sebi je izazvala vrtoglavicu. Prišao je jedan od čuvara pa joj je pomogao jer je predhodno uzviknuo drugim turistima da joj ne pomažu.
Otišao sam do glavnog hrama. Radovi na restauraciji su bili u toku. Jedan umetnik je na ogradi hrama uklesavao razne detalje i mitska bića. Istih je u obliku statua bilo svuda oko hrama ali su pozelenele od vlage. Majmuni su divni. Video sam nekoliko ženki koje su bile u drugom stanju ali i one koje su nosile mladunčad oko struka.
Vratio sam se do glavnog trga, te preko malog groblja došao do izlaza. Nekoliko stotina metara od šume majmuna je prodavnica maski ali i drugih neverovantnih predmeta od drveta. Najviše je statua Višne. Ta prodavnica je izgledala kao muzej. Malko dalje, zapravo, iza svih tih galerija i prodavnica su pirinčana polja, samo je izuzetak nekoliko kvartova u užem centru. Uz put su brojna stabla palmi ali i banana koje su još uvek bile suviše zelene.
Posetio sam Agung Rai, muzej umetnosti. Ulaznica je 10 000 IDR. Često se menjaju postavke balinežanskih umetnika poput Anak Agung Gde Sobrata ali i stranih umetnika koji su živeli i stvarali na Baliju. U nekoliko autentičnih zgrada je smeštena i kolekcija čuvenog nemačkog umetnika Valter Spisa (Walter Spies) koji je, kao što sam naveo uvodniku teksta, došao na Bali tridesetih godina prošloga veka.
Nastavio sam dalje ulicom Raya Pengosekan. Ušao sam u nekoliko radionica u kojima majstori prave ogromne statue od drveta. Izgledaju impresivno. Verovatno je moguća isporuka brodom. Ubrzo sam naišao na nepregledna polja pod, pogađate, pirinčem. Svratio sam u jedan restoran kako bih kupio sok. Pored kase je bilo izložena polovina pečenog praseta.
Ponovo su se smenjivale radionice za izradu ukrasa od betona i drugih materijala u obliku raznih životinja. Nastavio sam dalje ka pećini slonova, Goa Gadžah (Goa Gajah) koja se nalazi kraj mesta Bedulu. Interesantno je da na Baliju nikada nije bilo slonova a postoji pećina sa tim imenom. Do pećina se stiže stepenicama. Sačuvana je statua Šivinog sina Ganeše. Na velikom platou su dva bazena sa fontanama.
Nastavio sam pravo i došao do hrama Pura Samuan Tiga. Podigao ga je u X veku kralj Čandrasangka Varmadeva (Chandrasangka Warmadewa). Šetao sam ulicama sela te sam došao do Pedženga (Pejenga), sedišta nekadašnje istoimene kraljevine koja je pala 1343.godine. Sa leve strane su hramovi Kebo Edan i Pusering Jagat iz 1329.godine. Malo dalje je Penataran Sasih, glavni hram nekadašnje države. Skrenuo sam levo u pravcu ka selu Sala.
Stanovnici žive uglavnom od poljoprivrede. Prošao sam pored male škole. Ispred skromnih kuća su stajali stariji meštani koji više ne mogu da rade teške fizičke poslove. Na jednom polju prekrivenom vodom je tišinu remetio mali traktor koji je gurao mladič i tako pripremao zemlju za sadnju nove ture pirinča. Sav je bio blatnjav i mokar jer su lopatice bacale blato na sve strane. Pogled na pirinčane terase je bio divan. Seo sam na jednu i posmatrao prirodu. Ovim putevima retko prolaze vozila.
Kilometar dalje je desetak
meštana žnjelo zrele stabljike riže. Nisu imali nikakve mašine već su ih sekli
sa srpovima. Na licu mesta su, na rasprostranjenom čaršavu, lupali u pod stabljike
kako bi zrnca ispala. Svi su bili obučeni od glave do pete kako bi se zaštitili
od prejakog sunca. Zamislite koliko je potrebno znoja i truda da bi se
"ubrao" samo jedan kilogram pirinča. Verovatno postoje mašine koje bi
celu njivu požnjele za pola sata ali je sigurno preskupa. Često se mogu videti
velike kuće stranaca kojima jedan deo služi za iznajmljivanje a drugi za
življenje. Došao sam do dela puta koji je poplavila reka usled obilnh kiša pa sam morao da se izujem. Asvalt je bio vreo te je nemoguće napraviti više od dvadeset koraka. U blizini je ultra skup hotel pred kojim čuvari pregledaju automobile sa donje strane da slučajno nemaju bombu ili nešto što može da ugrozi bezbednost gostiju. Na kraju sam se našao u mestašcu Tebesaya te ulicom Raya Ubud došao do marketa i samim tim do hotela.
Popodne sam proveo brčkajući se u bazenu, a veče u italijanskom restoranu u ulici Wanara, preko puta restorana Three Monkeys. Sreo sam indijca Yogeša te sam sa njim večerao. Njega sam upoznao na vulkanu Bromo te smo zajedno putovali do Balija. Ispričao sam mu šta mi se sve desilo nakon što sam izašao iz autobusa koji je vozio na liniji Probolinggo. I on je imao problem u nastavku vožnje. Negde na pola puta za Denpasar je bus bio zaglavljen oko tri sata u koloni zbog teške saobraćajne nesreće. Stigli su u glavni grad ostrva u četiri sata izjutra.
Sledećeg dana sam se samo šetao centrom grada, posmatrao kuće i te divne nasmejane ljude. Bio sam u nekoliko galerija slika, velikih prodavnica maski. Posmatrao sam fudbalsku utakmicu između lokalnih timova na jedinom terenu u mestu. Dugo nije košena trava pa lopta nije mogla nesmetano da se kotrlja. Igrači su imali dresove te su se zaista trudili da što bolje igraju. Najbolji je bio sudija koji nije imao snage da trči za furbalerima već je sve vreme stajao na centru i sa te distance sudio.
Ručao sam u restoranu koji
je prošle godine otvorio britanac. Nalazi se uz teren ali suprotno od glavne
ulice. Vlasnik je sa indonežankom već 15
godina u braku. Uložio je puno novca u uređenje restorana. Žalio mi se da ima puno
problema zbog ograničenog uvoza alkohola koji je propisala vlada Indonezije. Ta
mera znatno podiže cene pića što ne ide u prilog vlasnicima restorana. Zato je
hrana jeftina što svima odgovara. Na meniju su jela popularna u Evropi poput šnicli, pripremljenih na razne načine, i punjenog belog mesa koje je bilo savršeno. Obilna porcija sa dinstanim povrćem i pomfritom je koštala 33 000 IDR što je 2,2€. Hrana istog kvaliteta je u Beogradu oko 8€ a u Parizu barem duplo...i narednih dana sam dolazio u ovaj restoran na ručak jer je za nijansu jeftiniji od ostalih. Još uvek nije "izvikan" pa se kuvar , pripremajući kvalitetne porcije, i kelneri trude da budu veoma ljubazni i srdačni.
Mislim da nikada na
dosadašnjim putovanjima nisam mogao sebi da priuštim sobu u hotelu sa bazenom,
dva obroka u restoranima i lagodno trošenje novca kao što je to slučaj na
Baliju. Trudio sam se da iskoristim svaki trenutak za uživanje. Četvrtog dana ulicom Kadženg (Kajeng) sam krenuo u veliku šetnju. U toj ulici ima nekoliko hostela i prelepih kuća. Zavirio sam u jednu garažu. Automobil je bio parkiran u sredini a na uredno izgletovanim i okrečenim zidovima bile su okačene slike. Verovatno je ista situacija u toaletima. Neverovatna harmonija vlada ulicama. Nema žurbe, bespotrebnog trubljenja sirena automobila, dosadnih trgovaca.
Uska zemljana staza se nastavlja na betonski put i vodi do njiva. Stabljika pirinča je bila zelena, a zrno formirano. Tu i tamo ima nekoliko kvalitetnih kuća. U jednoj su okupljeni meštani pripremali hranu za praznik. Jedan je vrteo ražanj sa prasetom. Nastavio sam da hodam dalje stazom koja je dobrim delom u hladu zahvaljujući stablima palmi i banana. Pred ulazak u šumu je dugo betonsko korito koje navodi vodu u pirinčane terase. Malo dalje je sistem za navodnjavanje uz pomoć koga se usmerava voda u željeni pravac.
Bio je jako lep osećaj kretati se tim predelima i gledate tu lepotu. Put kroz šumu me je odveo do drugih njiva. Posle 500 metara sam naišao na tri kućice. Sve su bile galerije slika. Jedna žena mi je ponudila da uđem unutra i detaljno ih pogledam. Malo dalje je slična situacija. Opet galerija. Neverovatno. Sumnjam da vlasnici imaju neku veliku zaradu. Možda tokom jula i avgusta kada je puna sezona. Verovatno to održavaju iz zadovljstva. Ne verujem da postoji još sličnih mesta na svetu.
Nastavio sam dalje i primetio meštane kako žanju pirinač. Ni oni nisu imali mašine već su ručno sa srpom sekli stabljike koje su gusto sađene poput pšenice i na isti način, kao pre sto godina, skidali plodove sa srpom. Desetak žena je radilo ceo dan. Krvav je to posao.
Žene su me pozdravile te sam hodao dalje do sela Keliki. Tu sam se okrenuo i vratio nazad istim putem. Hodao sam veoma sporo kako bih što duže uživao u ovoj idili. Prelepo je. E to je Bali koji se mora videti i osetiti. Popodne sam se vratio u Ubud.
Uveče se na ulicama
održavala parada povodom praznika. Mnogi učesnici su nosili tradicionalne maske
te su igrali u ritmu muzike. Prodefilovali su centralnom ulicom. Pre toga sam
gledao predstavu u Ubudskoj palati. Nekoliko mladih žena je igralo a orkestar
je na autentičnim instrumentima svirao. Bilo je uzbudljivo gledati i slušati
ih. Svakodnevno se po raznim hramovima održavaju slične predstave. Ulaznica je
u proseku 50 000 IDR i ne zaboravite da se namažete nekom kremom protiv
komaraca. Mene su izujedali. Poslednjeg, petog dana sam se, praktično, opraštao od ovog rajskog mesta. Šetao sam ulicom Hanoman, ponovo prošao pored šume u kojoj žive Makaki majmuni, kod Art Marketa skrenuo levo i krenuo ka Kampuanu. Bio sam u hramu Desa Ubud koji lokalna zajednica smatra glavnim.
Mnoge žene su išle ka hramu Dalerm Ubu te na galvama nosile korpe sa savrčeno poslaganim voćem.
Kupovao sam suvenire. Lagano
sam se šetao tim predivnim ulicama. Ubud možete da koristite kao bazu za obilak
okolnih hramova i planina. Možete da idete samostalno, na iznajmljenom motoru,
ili u grupi preko agencije. Narednog jutra sam kombijem otišao u Kutu, gradiću
na moru udaljenom desetak kilometara od Denpasara.
Ubud
je neverovatno mesto. Kao što sam na početku rekao greh je ne ostati makar tri
dana, a siguran sam da ćete poželeti da ostanete duže, možda čak i zauek kao i
mnogi Evropljani. Prosledite prijateljima... 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| < Prethodni tekst | Sledeći tekst > |
|---|
