| Jugoistocna Azija 2009 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Sandakan i Sepilok, Borneo, Malezija
Tekst i fotografije: Miroslav Golubović
Sandakan se nalazi na severu Bornea, u malezijskoj državi Sabah. Putnici ga najčešće koriste kao bazu za obilazak centra za orangutane u Sepiloku i ostrva kornjača. U gradu ima nekoliko hostela i skromnijih hotela. Ne spada u najlepše ali je boravak u gradu prijatan.
Aerodrom u Sandakanu je mali ali dovoljan za sletanje popularnih modela aviona poput Airbus A320 i Boeing 737 koje koriste skoro sve avio kompanije. Sa aerodroma sam do grada stigao taskijem po ceni od 25RM. Taksista je pričao kao navijen sve vreme. Pohvalio se da je konačno kupio nov auto jer sa starim više nije mogao da radi zbog zakona. Naime, bio je ograničen samo na teritoriju Sandakana, a sada može da vozi po celom ostrvu.
Dovezao me je do hostela Sandakan backpackers za koga sam saznao u KK-u. Hostel se nalazi uz samo more, u istoj zgradi kao i KFC restoran. Odlična, jednokrevetna soba sa tušem, bežičnim internetom i doručkom je 40RM. Soba gleda na luku i brodove koji stalno uplovljavaju. Na recepciji sam dobio savete i preporuke. Planirao sam da idem na ostrvo kornjača ali je sezona parenja tih divnih životinja tek u maju te je tada najbolje tamo da se ide. Pošto je davno prošlo podne nisam mogao da stignem do Sepiloka pa sam dan proveo šetajući se živopisnim ulicama Sandakana.
U samom centru grada su fasade zgrada prilično propale zbog vlage pa su mnoge crne od buđi. Vidi se da je struktura stanova u njima mala te se desetine porodica skućilo u njima. Jako puno dece ima na ulicama. Neka prose, neko rade u zanatskim radnjama a neka se, kao što je i normalno, igraju. Sem brojnih dućana sa svim i svačim u samom gradu nema puno zanimljivih građevina za gledanje. Uz more je mala promenada sa nekoliko kafića i restorana u kojima se uglavnom skupljaju mladi lokalci. Nije bilo puno turista, svega nekoliko. Jedan mi je rekao da obavezno u Sepiloku posetim i centar kišnih šuma. On je posle nekoliko dana išao na Filipine pa sam mu dao informacije iz prve ruke.
Žene se prilično slobodno kreću i ponašaju. Jedna mi je pomogla da se snađem bez ikakvog ustručavanja što nije slučaj u svim muslimanskim zemljama. Mnoge su slobodno obučene, u teksas pantalone i majce sa kratkim rukavima. Skoro svuda se sluša muzika sa MTV-a a u kafićima se gledaju spotovi i emisije sa popularnih američkih kanala. Uopšte, mnogo je pažnje posvećeno američkoj kulturi. Sledećeg dana sam se uspavao jer je bilo prilično kilavo vreme. Uputio sam se ka autobuskoj stanici koja se nalazi na 30 metara od hostela. Nije bilo autobusa pa sam nastavio da se šetam. Niodkuda, na sred ulice se pojavio bus broj 14 sa natpisom "Sepilok" te sam odmah uleteo u njega. Bilo je samo nekoliko putnika. Cena vožnje je 8RM. Prilično se mirno vozi na putevima Bornea. Na prvoj stanici je ušlo puno uniformisane dece koja su išla u školu. Bili su preslatki. Putovali su jedno 15 kilometara do neke privatne škole koja je izgledala novo. U blizini je i džamija.
Sepilok se nalazi oko 28 kilometara jugozapadno od Sanadakana. Centar radi dvokratno od 9-12 i od 14 do 15:30h. Pošto sam stigao tačno u podne imao sam dva sata vremena na raspolaganju da vidim centar za kišne šume udaljen oko 1500 metara. Na pola puta je nekoliko gest hausova sa jeftinim smeštajem ukoliko se odlučite da prespavate u divljini.
Rainforest discovery centre
Ulaz je samo 10RM. Nije uopšte bilo posetilaca. U glavnoj zgradi je izložba raznih crteža, informacija o biljkama i statistički podaci o kišnim šumama širom sveta kao i o borbi malezijske vlade da se priroda u Sabahu maksimalno sačuva. Velika bašta sa hiljadama vrsta egzotičnih biljaka je božanstvena. Nisu samo nabacane već je čitav prostor veoma dobro uređen kako bi posetioci uživali u vizuelnom spektaklu koje retke i specifične biljke za prostor Bornea, pružaju. Tu su nezaobilazne orhideje, begonije, razne vrste ananasa, kaktusa i drugog tropskog bilja. U drugom delu centra je nekoliko kilometara staza kroz kontrolisanu džunglu. Nema opasnosti od zmija i drugih životinja koje bi mogle da ugroze život ljudi.
Vlažnost vazduha je veoma visoka te je prilično naporno šetati se tim područjem. Pored skoro svakog stabla je kratak info o vrsti drveta. Nikada ne bih prepoznao stablo vanile. Izgleda skoro kao i svako drugo. U šumi živi oko 250 vrsta ptica koje se stalno mogu čuti. Napravljena su dva tornja visoka desetak metara koji su povezani čeličnim mostom dugim 26 metara sa koga se mogu posmatrati ptice. Malo dalje je još jedan most ali viseći, napravljen od jakih kanapa i dasaka. Premošćuje veštačko jezero te je prilično uzbudljivo prelaziti ga jer se sve vreme trese. Kiša je padala cele noći pa su sve staze bile blatnjave. Video sam nekoliko neobičnih glista za koje sam na trenutak pomislio da su bebi-zmije.
Video sam stariji par, japance, obožavaoce prica koji su veoma strpljivo sa nabudženim ogromnim objektivima na stativu čekali da se pojave pernata stvorenja. Pokazali su mi nekoliko vrhunskih fotografija i rekli da su u parku već četiri dana. Polako sam se vratio do centra za orangutane. Ulaz je 30 RM ali se naplaćuje dodatnih 10RM za fotoaparat. Nekada pregledaju torbe, a nekada ne. Do same džungle vodi staza napravljena od drvene konstrukcije. Posle samo sto metara ste u pravoj pravcatoj neprohodnoj džungli. Čuju se brojni insketi, bube i razni drugi stanovnici. Na ogradi je sedela ženka orangutana koja je u drugom stanju. Stalno je prati volonterka kako bi sprečila napad na nekog turistu. Prethodnog dana je pravila haos. Buduća mama je izgledala vrlo tužno i zabrinuto. Stalno je duboko uzdisala.
Sa druge strane, na prostoru od oko 100 kvadrata, takođe napravljenom od drveta je bio čopor majmuna koji su se međusobno svađali i igrali. Nije preporučljivo unositi u džunglu bilo kakve stvari poput tašni ili rančeva. Jednog momka je napao majmun tako što mu je prišao iza leđa, skočio na ranac i počeo da ga vuče. Ovaj je brzo, usled panike, izgubio ravnotežu te bi ostao bez ranca da nismo pritrčali i oterali majmuna. Često se dešava da turistima otmu torbu, fotoaparat i kameru. Imaju majmuni sopstvenu video produkciju pa im je potrebna oprema....
Najinteresantnije je posmatrati orangutane kada dobiju omiljenu hranu, banane. Nastao je metež. Sjurilo se stotinak majmuna svih uzrasta, međutim, svi su se razbežali kada se pojavio najstariji mužjak. Ostali su samo mogli da gledaju sa strane kako on jede i uzima granu banana i odnosi je u utrašnjost džungle. Onda su se "miševi" borilli za ostatak. Stalno su se izmotavali i verujem, svesno, pravili predstavu za brojne turiste koji su ih stalno gledali i slikali. Skakali su preko lijana sa jedne na drugu stranu, drali se i uživali u bananama. Čak su izveli i kratak "sex" performans. Sve ih je nemo posmatrala ženka o kojoj sam već pisao. Nije joj bilo do hrane ali ni do zezanja.
Centar se zatvara u 15:30h a bus za Sandakan polazi u 16h. U povratku su sva sedišta bila ispunjena. Hteo sam sledeći dan da odem do neke plantaže palmi od kojih se dobija ulje ali sam dobio informaciju da to nije moguće. Ne postoje organiovane ture niti je dozvoljen pristup tim mestima.
Posetio sam ogroman zatvoreni market u Sandakanu. Izbor tropskog voća, sušene ribe i razne druge hrane je velik. Pored autobuske stanice je ogroman supermarket sa veoma povoljnim cenama hrane, slatkiša i pića.
Zaista je neverovatan osećaj boraviti u džungli, makar na kratko. Borneo je pravo mesto da istraživanje nepristupačnih područja. Posebno u državi Saravak ili u indonežanskom Kalimantanu su fantastični nacionalni parkovi ali za njih je potrebna visoka doza avanturizma i solidna priprema za teške klimatske ali i životne uslove tokom boravka u njima. Prosledite prijateljima... 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| < Prethodni tekst | Sledeći tekst > |
|---|
