Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Postoji nekoliko mogućnosti da se stigne do ostrva Tao, Pangan i Samui. Avionom, noćnim vozom do Chumpona ili Suratanija i busom do istih mesta a dalje sa brodovima koji rade na linijama Chumpon – Ko Tao – Ko Phan Gan – Ko Samui – Suratani. Nije sve išlo kako sam planirao. Prvo se pokvario autobus, pa greškom konduktera nisam izašao tamo gde je trebalo i na kraju sam neplanirano proveo noć u Čumponu.

Mnoge agencije u Kančanaburiju nude  prevoz do svih ostrva na Tajlandu. Jedina opcija preko njih je bila da kombijem ili busom odem u Bangkok pa busom do Čumpona. Noćni voz kreće oko 18h u Čumpon stiže oko 02 a u 07h kreće brod.  Brodovi idu samo tri puta dnevno i to u 06, 07 i 13:30. Nije bilo teoretske šanse da stignem ovaj poslednji a nadao sam se da je ponovo u funkciji onaj u 18h.

Stigao sam na vreme na stanicu u 07h, mada busevi kreću na svakih 15 minuta ka Račaburiju. Autobus je bio pun dece koja su išla u školu. Posle samo dvadeset minuta se pokvario. Nismo puno čekali drugi. Brzo smo stigli do mesta Račburi (Ratchaburi). Prošli smo pored ogromnog regionalnog centra za prodaju povrća. Tu verovano meštani dovoze na otkup svoje proizvode a ovi ih dalje distribuiraju.

Mislio sam da autobusi na putu ka jugu zemlje staju na ovu stanicu. Međutim, nije bilo tako. Jedan čovek me je usmerio na lokalni bus koji me je za pola sata dovezao do mesta na autoputu gde staju autobusi koji idu na jug. Brzo je naišao jedan čija je krajnja destinacija bio Suratani. Rekao sam kondukteru da idem do Chumpona na šta je on klimnuo glavom. Cena karte je 180 bata. Bilo je oko 11:30h

Bus, nekoliko godina star, nije bio pun. Na zadnjim sedištima je ležao jedan momak. Ispostavilo se da je Amerikanac iz Kalifornije, Mark, koji je između ostalog bio u Srbiji. Nisam uspeo da shvatim čime se bavi. Od stvari je imao samo jednu kesu za koju je rekao da mu je sasvim dovoljna. Od samog starta mi se čudno obraćao, sa nekim sarkazmom. Pričao je kako je bio i na Kosovu i da sve zna o ratu. Dodao je da je dobro što se njegova zemlja umešala i bombardovala Srbiju jer se Milošević spremao da baci atomsku bombu na Kosovo. Da, atomsku bombu koja je napravljena za vreme Tita. Niste znali?

Ne volim da pričam o politici jer ne baratam toliko dobro engleskim jezikom da bih bio ravnopravan sa nekim kome je to maternji. Posle te poslednje konstatacije sam rekao Marku da više ne želim sa njim da komuniciram. U startu mu to nije bilo jasno pa je kasnije shvatio... Posle samo pola sata su ušla dva Šveđana koji su bili u društvu sa mladim zgodnim Tajlanđankama. I oni su išli na ostrva ali su silazili na mestu gde su ih čekali neki prijatelji.

Autobus je posle tri sata vožnje stao na jednu pumpu kraj koje sam u malom simpatičnom dućanu kupio žitarice slične bonžiti. Bile su prilično tvrde, što će se kasnije pokazati i kobne za jedan moj zub. No, posle dodatnih 60 minuta vožnje, Šveđani su sišli. Pratio sam na mapi naše kretanje i u svakom trenutku sam čekao skretanje za Čumpon i stajanje busa na stanicu. Od jednom sam shvatio da nešto nije u redu. Otišao sam do vozača, koji je rekao „ Eh, pa mi smo prošli Chumpon pre pola sata!“. Ispostavilo se da je ovo direktan autobus za Suratani a da je kondukter zaboravio da mi kaže da treba da siđem na jednom skretanju. Mnogi potvrdno klimaju glavom samo da bi vam uzeli pare....

Davno sam se pomirio sa činjenicom da ću u Čumponu morati da prespavam ali nisam želeo da idem u Suratani jer bih onda izgubio mnogo više vremena i novca. Uglavnom, posle kraće rasprave, vozač je stao na jednom skretanju, dao mi je 50 bata za autobusku kartu do Čumpona. Tako sam lokalnim autobusom za sat vremena stigao pred zalazak sunca, oko 18h. Bus me je ostavio pred glavnim trgom. Nisam imao nikakvu mapu niti bilo kakvo znanje o ovom gradu. Ugledao sam turističku kancelariju. Iako su vrata bila širom otvorena, nikoga nije bilo u njoj. Decu su mi rekla da je iza ćoška hotel. U njemu je cena 600 bata, što je bilo previše. Hodao sam dalje iako nije bilo nikakvog znaka na engleskom. Posle trista metara sam ugledao još jedan hotel. Konačno! Soba je 300 bata sa pristojnim kupatilom i TV-om. Mislim da se zove Sam’s place. U tom kvartu ima puno jeftinih hotela tako da nije problem naći nešto solidno jer je ovo mesto nezaobilazno za turiste koji idu na ostrva Tao ili Samui. U blizini sam našao turističku agenciju u kojoj sam bukirao kartu za Ko Tao za polazak u 06h brzim brodom po ceni od 450 bata. Tu sam sam saznao da je poslednji u 14h tako da nisam ništa izgubio time što sam promašio skretanje za Čumpon.

Gradić Čumpon je simpatičan. Istoimena regija ima dobre plaže, na brošurama. Našao sam internet centar sa prastarim i sporim kompjuterima. Ima nekoliko manjih tržnih centara i noćnu uličnu prodaju u ulici koja vodi do železničke stanice. Našao sam tezgicu na kojoj su pravili mekike. Isto je testo kao kod nas samo ih drugačije nazivaju. Konačno sam se najeo! Kupio sam voće i proveo veče u hotelu. Gledao sam TV, uglavnom strane kanale te sledećeg jutra u 05:30 sam bio spreman za put na Ko Tao!