Lomatanje do Balija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Ne bi pomoglo ni skretanje levo a ni desno kod Albukerkija. Sve je trebalo da bude jednostavno, da krenemo oko 09h iz sela Cenang  Lawang, te da stignemo najkasnije u 19h do Lovine, mesta na severu Balija. Međutim, to se nije dogodilo. Ovo je bila velika celodnevna borba sa beskrupuloznim turističkim agentima koji su hteli da nas oderu. Verovatno im to redovno uspeva ali ne baš uvek....

Ušao sam u kombi koji je trebao da nas spusti do podnožja planine Bromo, mesta Probolinggo. Pred hostelom Joshis smo pokupili drugare i nastavili put. Bilo nas je 15. Na samo pet kilometar od sela, nizbrdo, stanovništvo živi od ratarstva, uzgajanja povrća. Teren nije ravan već surovo brdovit. Teško je samo stajati a kamoli raditi. Posle jednog sata smo stigli u Probolinggo. Karta do Balija je iznosila 150 000IDR. Platio sam je predhodne večeri. Ta cena je podrazumevala vožnju do luke, prelaz brodom do Balija i mini bus do Lovine.

Beskonačno čekanje i mrcvarenje putevima istočne Jave...

U agenciji, koja je bila prljava kao kokošinjac, je bila ista ona ekipa od predhodne večeri. Rekli su nam da sačekamo 15-20 minuta. Lokalac, koji je ćopao, je bio toliko drzak da nam je tražio metalni novac iz drugih zemalja da mu damo jer pravi svoju kolekciju. Vreme je prolazilo a autobusa nije bilo. Svaki put je govorio da bus dolazi za pola sata. Kasnije se ispostavilo da je on sve vreme znao da  će autobus kasniti tri sata. Posle drugog sata smo svi bili ljuti te lik nije ni smeo da sedi sa nama.

Konačno je poluprazan bus stigao. Ostali putnici su bili takođe turisti koje sam tog jutra video kod vulkana. Među njima je bio Yogeš, simpatični indijac, IT inžinjer iz Mumbaja. Posle sata vožnje smo stali u neki lokalni restoran da bi ručali. Put od nekih 150km smo prešli za pet sati vožnje jer je ponovo bila velika gužva na putu. Konačno smo oko 21h stigli do luke. Međutim, autobus je stajao dva sata da bi, kako se kasnije ispostavilo, sačekao putnike nekog drugog basa koji se pokvario.

Bus je ušao na trajekt. Vožnja na rasklimatanom brodu je trajala četrdesetak minuta. Raspitao sam se ko od putnika ide do mesta Lovina jer bus ide u Denpasar te su nam se po silasku sa broda razilazili putevi. Bilo je nas sedmoro. Znao sam da će biti problema jer je postojala mogućnost da moramo sami da platimo prevoz do Lovine. Zatražio sam od konduktera da nas odvede do busa koji će nas voziti do naše destinacije. Videlo se da vrda. Pokazao nam je vozača te nas je odveo do kombija na drugi kraj parkinga, iza jedne zgrade.

Problemi....

Bila je ponoć. Smestili smo se kombi i očekivali da svakog trenutka krenemo. Ekipa je bila sledeća; par prvi, italijani, par drugi, nemica i rus, par treći, holanđani i par četvrti, ja. Još na brodu sam im rekao da će biti problema.. Vozač je mirno sedeo na zidiću sa strane. Otišao sam do njega posle pola sata i upitao ga šta čekamo. Rekao je da kombi nije pun te da ima još sedam slobodnih mesta. Znao je, kao i mi, da niko neće doći do jutra. Drugim rečima, tražio je da platimo tih sedam mesta, tj. 150 000 IDR. Nismo hteli da damo dodatni novac jer smo platili pune cene i kasnili tuđom krivicom. Svi smo bili besni i na ivici nerava.

Vozač nije hteo ni da čuje za snižavanje cene. Mada, nismo hteli ništa ni da platimo. Setih se da sam po izlasku sa broda video policajce te sam otišao po njih. Brzo sam našao jednog i objasnio mu. Nije razumeo engleski pa sam mu govorio ključne reči "problem, driver, lovina". Stariji, krupniji, "drug organ" je seo na motor. Amortizeri su nekako izdržali udar njegovog tela te se dovezao do busa. Raspravljao se sa vozačem međutim suštinski nije mogao da nam puno pomogne. Tu se stvorio momak koji mu je prevodio, kasnije se ispostavilo, tačno ono što smo i govorili. Policajac je oterao prvog vozača.

Situacija je bila krajnje napeta i prilično neprijatna. U jednom trenutku je đavo odneo šalu jer je svađa bila žučna a okupili su se i drugi vozači. Njihova logika je bila do nekle opravdana ali nije naša krivica što ih je neko treći  prevario. Mada, verujem da su oni svakako hteli da nam uzmu dodatan novac čak i da je ceo kombi bio zakupljen unapred.

Na kraju smo pristali da ukupno doplatimo 50 000IDR (što je tri eura). Posle sat vremena raspravljanja smo krenuli. Moram da priznam da me je u početku bio strah jer je vozač komotno mogao da nas u dogovoru sa nekim odveze u neku nedođiju i u najboljem slučaju opljačka.

Opet problemi....

Ipak to se nije dogodilo. Stali smo negde na pola puta da vozač kupi cigare. Zaboravio je da povuče ručnu kočnicu pa je kombi krenuo nizbrdo. Rus je uspeo da se probije napred i da aktivira kočnicu. I kada smo konačno stigli u lovinu, posle pređenih 80 kilometara nije bilo kraja našim problemima. Dogovorili smo se među sobom da odemo u ulicu Gang Binaria jer u njoj, po mapi koja je u vodiču LP-a, ima pet-šest hostela. Rekao sam to vozaču ali nas je on odvezao u drugu ulicu i to direktno u neki hotel. Nismo hteli da napustimo kombi jer smo znali da od 100 000IDR koliko iznosi noć barem 10% ide vozaču. Bili smo neverovatno složni te nismo hteli da damo ni paru vozaču više od onoga što smo se dogovorili. To je zapravo i bila njegova računica. Onu razliku od 100 000IDR od karata je hteo tako da nadoknadi.

Objasnili smo vlasniku hotela da smo prevareni. On je bio fer i rekao vozaču da nas odveze gde želimo. To je i učinio. Odvezao nas je do hotela Angsoka koji se nalazi u uličici Gang Binaria. Međutim, recepcionar nam je tražio 100 000 IDR po sobi a u vodiču je stajalo da su sobe 60 000. Ispalo je da je digao cenu zbog vozačeve provizije. Shvatio sam da tako možemo do sutra da se vučemo sa tom budalom te sam rekao saborcima da ga ostavimo i da krenemo sami da tražimo smeštaj.

Preko puta je gest haus Manik Sati. Pojavio se gazda ali iza nas vozač koji je nešto mrmljao na Balinežanskom. Ovaj nam je ponudio sobe po ceni od 120 000. Odmah smo se vratili na ulicu i čuli da nas neko zove. To je bio gazda drugog hostela i pozvao nas je da nam samo pokaže smeštaj. Rekao je da su sobe sa doručkom 60 000IDR. Bili smo skeptični. Ispostavilo se da to nisu sobe već zasebne kuće napravljene u balinežanskom stilu. Svidele su nam se te smo odlučili da ostanemo, a i ko je bio lud da traži smeštaj u 2h. Gazda je doslovno oterao vozača, međutim ovaj je narednih pola sata proveo na parkingu.

Soba je bila površine barem 25 kvadrata sa velikim francuskim ležajem i solidnim nameštajem. Nije bilo klime već je radio plafonski ventilator. Kupatilo je isto tako veliko, sa tuš kabinom, toplom vodom. Izašao sam iz kuće da vidim da je sve u redu. I bilo je.

Eh, da.....konačno sam stigao na Bali, urrrraaaaaaaaaaa!