| Jugoistocna Azija 2009 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Ostrvo Mabul i Semporna, Malezija
Tekst i fotografije: Miroslav Golubović Uz istočnu obalu ostrva Borneo, delu koji pripada malezijskoj državi Sabah je desetine rajskih ostrva u Celebskom moru. Najpoznatije je Sipadan kao fenomenalno mesto za ronjenje. Ostrvo Mabul, tačnije jedan njegov deo izgleda savršeno. Nije lako stići do ovog dela sveta ali je definitivno vredno muke pogotovu za ronioce kojima će biti izuzetno teško da se vrate kući.
Semporna
Preko neta sam našao prezentaciju hotela u Semporni. Izgledao je pristojno. Lako sam ga našao po izlasku iz busa. Autobuska stanica ne postoji već običan parking prekriven šljunkom. Hotel City Inn nije bio tako loš. Jednokrevetna soba po ceni od 40RM je imala mali prozor, klimu, kupatilo i televizor sa kablovskom. To podrazumeva da se kanali menjaju na svaka dva sata na recepciji.... U holu hotela je dostupan bežični internet .
Odmah sam krenuo u obilazak mesta. Razočarao sam se. Nisam očekivao takvo siromaštvo i bedu u Maleziji. Slikajući ogroman kontejner i decu, kako ubacuju đubre, upoznao sam dvoje holanđana koji su mi preporučili da odem u marinu i na ulasku u uličicu koja vodi do hotela na vodi, Dragon Inn-a, rezervišem smeštaj i prevoz za ostrvo Mabul. Njih dvoje su bili na dvogodišnjem putovanju o kome ću pričati kasnije. Poslušao sam ih i lako našao taj lokal. Cena je 120 RM za dva dana boravka na ostrvu Mabul uključujući prevoz, skromni smeštaj, hranu, vodu i tri jednosatna snorklovanja po danu.
U Semporni nema ama baš ništa da se vidi osim jedne džamije. Preko puta nje je banka sa dva bankomata (ATM-a). U blizini je veliki supermarket u kome možete kupiti namirnice, sokove i slatkiše i poneti ih na Mabul. Deo marine čini pijaca koja je užasno prljava. Malo dalje je kompleks lokala koje su iznajmili mnogi ronilački klubovi koji voze turiste na Mabul i Sipadan po prilično visokim cenama. Dan ronjenja sa prevozom je oko 500RM. Što je više dana, to je jeftinije.
Ostrvo Sipadan važi za najbolje mesto na svetu za ronjenje. Pre pet godina su vlasti odlučile da uklone sve objekte sa ostrva i presele ih na Mabul, takođe ostrvo, udaljeno nekoliko kilometara. Cene smeštaja u bungalovima su atronomske i kreću se od 200$ pa naviše. S obzirom da u Semporni nema šta da se vidi odlučio sam da odem na Mabul i tamo provedem jednu noć i dva dana. Imajte ne umu da se za posetu Sipandanu dnevno izdaje 120 dozvola i često se dešava da nedeljama unapred bude popunjeno. Rezervišite na vreme i smeštaj jer su na Mabulu kapaciteti mali.
Odlazak na ostrvo Mabul Sledećeg jutra sam u sedam sati bio ispred lokala agencije Uncle Chang's Sipadan Mabul Dive Lodge. Radnici su punili gliser bocama za ronjenje, vodom i raznim drugim namirnicama potrebnim za hostel na ostrvu Mabul. Sreo sam amerikance koje sam upoznao u Kota Kinabalu i, naravno, holanđane od predhodnog dana. Čim je svako od nas zauzeo mesto na velikom gliseru, spontano nam se obratio četrdesetogodišnji francuz koji me je podesćao na žapca Kermita. Postavio se kao vođa puta i upoznao se sa svima nama. Vozač glisera nije obraćao pažnju na njega a i mi, ostali putnici, smo se međusobno gledali i pitali se "šta oće ova budala???". Samo sam se nadao da neće biti sa mnom u sobi.
Posle sat vremena uzbudljive vožnje i pređenih 36 kilometara smo stigli na ostrvo Mabul. Odjednom se vreme naoblačilo. Očekivao sam da ostrvo Mabul izgleda atraktivnije nego što jeste. Hostel se nalazi u delu ostrva u kome su jako skromne kuće napravljene na drvenim platformama. Uz pomoć ostalih gostiju smo se iskrcali na prostor koji pripada malom restoranu u kome su gosti doručkovali.
Dobio sam sobu broj 4. Ima četiri kreveta poređanih jedan pored drugog. Dušeci su prilično stari te sam koristio sopstvene čaršave. Na kraju sobe je mali prostor koji služi kao kupatilo. Sve otpadne vode odlaze, direktno u more. Posle samo pola sata sam shvatio da sam sam u sobi. Jeeeeeeeeeee!
Otišao sam na doručak. U ponudi su bila pržena jaja, tost, džem, puter, čaj i mleko. Upoznao sam nekoliko ronilaca koji su prethodnog dana bili na Sipandanu i sa oduševljenjem opisivali prizore koje su videli u moru.
Krenuo sam ka ostrvu koje je od hostela udaljeno oko osamdeset metara. Oko hostela se pravi nekoliko novih baraka koje će verovatno služiti za smeštaj ronilaca. Drvena, klimava staza vodi kraj privatnih malih kućica u kojima žive porodice sa desetak članova, do peskovite plaže koja je celim delom okupirana barakama. Kada sam kročio na ostrvo, najblaže rečeno sam se smorio. Pesak je prekriven đubretom svuda. Tu je igralište za odbojku i mali fudbal koje koriste lokalci koji su veoma siromašni. Verovatno neki od njih rade u rizortovima a mnogi preživljavaju zahvaljujući ribolovu. Ovde nema uslova za uzgoj pirinča ili drugog povrća. Skrenuo sam desno i krenuo ka jednom rizortu koji sam video iz broda. Prošao sam pored mesta gde se meštani sahranjuju. To se ne može nazvati grobljem. Vidi se da su tu zakopana tela. Neka su obeležena a neka nisu. Nedaleko je mala džamija. Kada sam došao do rizorta zatekao sam tablu da je dozvoljen pristup samo gostima hotela te sam se vratio nazad. Od te plaže pa nekih trista metara do hostela je stotinak kuća koje imaju prilaz sa mora. Neke koriste ronioci te su malo bolje urađene. Vidi se da su deca gladna i stalno prate strance tražeći novac i malo hrane. Shvatio sam da na ostrvu nema ništa da se vidi pa sam se vratio do hostela.
Snorklovanje u okolini ostrva Mabul U cenu od 120 RM koju sam platio za dva dana i jednu noć za boravak na ostrvu Mabul je uključeno i tri sesije snorklovanja. Ne naplaćuje se iznajmljivanje peraja i maske ali je bolje da imate svoje. Kupite ih u Kuala Lumpuru ili Kota Kinabalu. Jeftini su. Odmah sam krenuo na prvu turu koja traje oko 40 minuta. Čamcem smo prešli možda hiljadu metara od ostrva i otišli do mesta koje se zove Coral Reef Garden.
Čim sam skočio u vodu i pogledao u dno ostao sam bez daha. Bio sam u nekoliko vrhunskih akvarijima i gledao ko zna koliko emisija o podvodnom svetu a ovo što sam video je bilo neverovatno. Potpuno za mene nov, netaknut svet na dubini od pet do sedam metara. Jedno je videti to na TV-u a drugo uživo. Video sam ogromne ribe, čak i jednu kornjaču. Vođa mi je nabrojao nazive riba koje sam video, ali sam ih zaboravio.
Pre nego što sam krenuo sam mislio da će mi biti dosadno a sada nisam hteo da se vraćam nazad. Uhvatio sam se za čamac koji me je vukao dok je skupljao ronioce. Fenomenalan je osećaj. To je bio prizor kao da je neko ubacio vrhunsku kameru u vodu i vukao je za sobom. Posle ručka sam išao na još jednu turu snorklovanja. Prva je bila bolja ali ni ova nije bila loša.
Proveli su par meseci u Severnoj Americi te su u San Francisku kupili barku sa kojom su za jedanaest nedelja stigli u Sidnej preko Francuske polinezije potpuno sami. Nisu mogli da izbegnu veliku oluju ali su prošli bez posledica. U Sidneju su prodali barku skulje nego što su je platili i nastavili put kolima kroz Australiju. Bili su i u Indoneziji, Lomboku, Baliju, Javi i Sumatri nekoliko meseci te su preko Kuala Lumpura došli u Tavau (Tawau). Bruneji su im poslednja stanica odakle su se vratili u Holandiju jer je Klara ostala u drugom stanju. Jedna zaista divna priča.
Kada smo se vratili u hostel sa snorklovanja, Klara mi je rekla da sam pogrešio što sam stigavši na ostrvo skrenuo desno. Trebao sam opet levo da skrenem kod Alburkerkija.... I zaista, skrenuo sam levo te prošao pored nekih baraka i došao do velike plaže. Ovo je sada druga priča, kao totalno drugo ostrvo. Mislim da ima pet rizortova na ostrvu i dve velike grupacije bungalova na moru. Na plaži nije bilo nikoga. Tu je Mabul Resort i nekoliko predivnih mesta za odmor i masažu koje sa sve četiri strane imaju zavese koje vam mogu dati malo privatnosti ukoliko je to potrebno.
Posle sto metara je još jedno naselje lokalaca, isto prljavao i siromašno kao i predhodno, na drugoj strani ostrva. Ima nekoliko malih prodavnica sa suvenirima, školjkama i čeljustima ajkula. Deca su bila predivna. Igrala su fudbal a golovi su im bili stubovi kućica u kojima žive. Nemaju struju. Po izlasku iz ovog naselja sam ugledao dugačak most izrađen od greda koji vodi do luksuznih bungalova. Pristup njima je ograničen te je registracija obavezna.
Nisam hteo da se zavlačim previše već samo da vidim jedan mali deo kompleksa Sipandan Water Village Resort. Teško je opisati taj luksuz koji se dobija po ceni od oko 400$ po danu za dve osobe. Svuda okolo je savršeno čista voda. Vide se i ribe kako čekaju da im neko baci komadić hrane. Na samom ulasku u kompleks je veliki restoran, koktel bar a malo ispred mini market. Dostupan je internet ali 15 minuta košta 20RM što je 16€ po satu....
Bilo je malo gostiju, svega nekoliko. Možda su ostali bili na ronjenju na Sipandanu. Verovatno je poseban osećaj boraviti u ovako luksuznom rizortu. Dvadeset metara od restorana je heliodrom za imućnije goste. Nije jedini na ostrvu. U blizini je nekoliko momaka snorklovalo i gledalo izbliza korale koji su se mogli videti i sa visine.
Polako sam se vratio do samog ostrva i usput malo pričao sa decom koja su me ispitivala odakle sam i gde sam odseo. Večera u hostelu je bila solidna ali i skromna. Dobro mi je došao keks koji sam poneo iz Semporne. Bez obzira što ne mogu sebi da priuštim boravak u skupim bungalovima, nekako mi je bilo puno srce jer sam sve to video i makar na trenutak osetio.
Oseka je bila toliko velika, više od jednog metra, da čamci nisu mogli da priđu hostelu. Nisam sve vreme sedeo već sam se malko šetkao i bacio pogled na kuhinju koja je toliko bila prljava da sledećeg dana nisam bio gladan. Jeo sam tost hleb sa džemom i puterom a prethodno sam escajg dobro oprao... Tokom večeri nas je zabavljao francuz, žabac Kermit koji se sve vreme ponašao kao da ima najbolji posao na svetu. Ispostavilo se da je šofer u Parizu te da povremeno prevozi šefove država. Kao svog klijenta je nabrojao i Filipa Vujanovića.
Ipak dolazak na Mabul je bio pun pogodak iako sam mislio da sam pogrešio. Sem desetak stranih turista bilo je dosta i domaćih. Upoznao sam jednu porodicu iz Kuala Lumpura. Tata je inžinjer i izdržava celu porodicu od šest članova. Kao student je bio na Sipandanu dok je to ostrvo bilo predmet rasprave između vlada Indonezije i Malezije oko teritorije. Na kraju je, ipak, pripalo Maleziji. Rekao je da je pre dvadesetak godina bilo slučaja da su gusari oteli nekoliko brodova... Od cele družine, ja nisam morao da brinem za gusare. Ko će da otme srpskog državljanina? Doduše, za nekoga se plati milion dolara a za nas obične, neagresivne putnike, sumnjam da bi neko u vladi pomislio da odvoji i sto hiljada zelenih novčanica. Verovatno bi me kapetan-gusar, gledajući pasoš, zamolio da napustim brod :)
Sledećeg jutra sam išao na novo snorklovanje na mesto blizu bungalova u kojima sam bio predhodnog dana. Boja vode je bila nestvarna a vodeni svet ne treba ni da opisujem. Korali su božanstveni. Video sam još jednu veliku kornjaču sa malim kornjačicama. Dno je prepuno zvezda. Stalno se ređaju novi prizori kada pomislite da ste sve videli. Nekako smo stigli, ne gledajući kuda nas voda nosi, do drugog ekskluzivnog rizorta. Izgleda tri puta bolje od onog od prethodnog dana pa sam odmah po povratku u hostel otišao do njega. Prošao sam skretanje za Water Resort i nastavio pravo. Tu se, praktično, završava ostrvo.
Dolazila je velika buka iz radionice za obradu drveta. Krenuo sam ka mostu, ili stazi dugoj 500 metara koja vodi do resorta. Radnik obezbeđenja mi je rekao da mogu slobodno da idem. Staza je dovoljno široka da mogu da prođu vozila. Ovo je mali raj na zemlji. Te boje, te biljke zasađene u velikim saksijama sa jarko crvenim bojama su neopisive. Išao sam korak po korak i očekivao da će me svakog trenutka neko podsetiti da treba da se vratim na ostrvo. Međutim, zgodne sobarice su bile više nego ljubazne. Možda su pomislile da sam gost hotela... centralni deo rizorta ima dvadesetak objekata. U jednom je veliki market sa suvenirima. Cene su evropske ali je kvalitet zaista dobar. Slične magnete nisam video nigde drugde. Restoran, hotelski lobi, ogromna recepcija su zvrjali prazni. Sa leve strane je mali parking za vozila na elektro pogon koja prevoze ljude i robu na ostrvo ili heliodrom. Nastavio sam da hodam ka njemu. Voda je prelepe boje i mislim da je najlepše rano ujutru dok ne počne oseka. Pridružio mi se jedan profesionalni fotograf sa velikom opremom pa više nisam bio jedini koji uživa u ovoj lepoti. Malko smo se uplašili kada smo videli obaveštenje da se na tom mestu često okupljaju otrovne vodene zmije. Štaće vodena zmija na suvom pomislih, ali sam se povukao nazad, za svaki slučaj.
Lagano sam se vratio u hostel, bio na još jednom snorklovanju i spremio za povratak. U 16h je krenuo čamac, nazad u Sempornu. Prespavao sam i popodne minibusom (cena karte 15RM) stigao do aerodroma u Tawau za 65 minuta. Let za Kuala Lumpur sa Air Asia-om je kasnio sat vremena zbog nevremena.
Deset dana provedenih na Borneu su zaista bili neverovatni. Ipak, boravak na ostvu Mabul se izdvaja i ubraja u moje, do sada posećene, najatraktivnije predele. Moraću da odem na Maldive ili Karibe da bih mogao da ih poredim. Isto tako uzbudljiv je bio boravak u džungli i druženje sa orangutanima u Sepiloku.
Prosledite prijateljima... 
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| < Prethodni tekst | Sledeći tekst > |
|---|
