Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Krabi je glavni grad istoimene provincije na jugu Tajlanda čije obale zapljuskuje Andamansko more. Udaljen je od glavnog grada oko 800 kilometara. Povezan je autobuskim i redovnim avionskim sa Bangkokom ali i drugim gradovima u regiji.  Na prvi pogled nema puno toga da ponudi turistima.

Iz Ao Nanga sam stigao taksi-kamionetom u koji staje desetak ljudi. Vožnja je 50 bata i traje oko pola sata. Zvanična stanica ne postoji. Prijatno je šetati se ulicama ali nema puno toga da se vidi osim prodavnica i šoping molova. Cipele, sandale u Bata-i su jako jeftine. Naleteh na pijacu i kupih dosta voća. Na glavnoj ulici semafore ne nose standardne bandere već stubovi na kojima stoje ljudi držeći u rukama semafore. A malo dalje slonovi surlama drže fenjere. Ludo, zar ne.....

Neobični nosači semafora...	...i fenjera...

Ulice Krabija

Ljudi su jako prijatni. Trgovci su kao i svuda dosadni, uporni i namazani svim bojama. Ni mi baš nismo naivni....Svi su mi nekako lepi i srećni. Ne izgledaju mi previše nasilno iako se s vremena na vreme desi neki veliki incident u Bangkoku ili Puketu.

Reka Krabi

Centar grada se može prešetati za pet minuta. Obala reke Krabi je prlično dobro sređena. Napravljeni su muzej i trg posvećeni žrtvama cunamija koji je ovoj regiji naneo ogromne gubitke. Hiljade je izgulio živote a mnogi su ostali bez domova. 

Tek završeni hram u Krabiju

Vratio sam se do glavne ulice. Ugledah novi hram. Nisam uspeo da nađem bilo kakve informacije o njemu. Skoro je završen ali je zatvoren. Do njega vodi stotinak stepenica. Na ogradi su postavljeni zmajevi napravljeni od bakra. Sve izgleda kao u nekoj bajci. Upoznao sam dve šveđanke od kojih je jedna nastavnica a druga policajka. Međusobno smo se slikali i dogovorili da zajedno odemo do Tham Suea odnosno, u prevodu, pećine tigrova, koja se nalazi 9 km od centra. Našli smo jednog simpatičnog taksistu i dogovorili se za cenu od 300 bata, odnosno 100 po osobi, za vožnju do pećine i nazad i čekanje od tri sata. Sa taksistom je napred sedela žena koju smo odvezli do neke škole u pravcu mora i onda se vratili u centar i nastali put ka severu. Čim smo izašli iz centra nestale su one divno sređene ulice. Trotoara nema. Ljudi žive u veoma teškim uslovima. Te udžerice liče na nešto po lepom vremenu ali u kišnoj sezoni je verovatno teško živeti u njima.

Ulice van centra	Ulice van centra

Brzo smo stigli do cilja. U pećini više nema tigrova i sama po sebi i nije toliko interesantna koliko hram koji je napravljen na samom brdu visine od preko 350 metara. Do hrama vodi 1237 stepenika. Ta brojka izgleda prilično lako savladivo ali moram reći da nije. Zaboravio sam da kupim vodu u podnožju pa sam imao samo jednu litru. U 14h po najvećem suncu, na temperaturi od 34C je to strašno malo. Stepenice nisu iste veličinin što prestavlja problem. Neke su uske, neke visoke, neke kratke....stepenik po stepenik i tako hiljadudvestatridesetsedam puta.... Pravio sam pauze posle svakih 300 stepenika. Za nekoliko minuta koliko sam sedeo na stepeništu se ispod moje glave pravila barica od znoja.

Prvih 30 od 1237 stepenika

Ovaj poduhvat definitivno nije za starije od 50 godina osim ako nisu u odličnoj fizičkoj kondiciji. U suprotnom mogu imati ozbiljnih problema. Na svakom pedesetom stepeniku je numeracija pa odprilike možete znati gde ste jer se vrh ni u jednom trenutku ni sa podnožja ni sa stepenica ne vidi. Negde na pola puta je wc i česma sa vodom. I tako mic po mic, uspeh da se popnem za 50 minuta. Dušu sam ispustio ali sam uspeo! Kako li će mi biti teško kada se budem peo na Adamov vrh na Šri Lanki do koga vodi oko 5000 stepenika pitam se....videćemo uskoro!

Hram Tham Suea

Lepotu hrama Tham Suea i čitavog prizora narušavaju antene i predajnici. U okolini je još nekoliko brda pa baš nisu morali ovo da uzurpiraju. Sedeći Buda je visok desetak metara. Oko njega je nekoliko mitoloških bića. Na vrhu sam upoznao tajlanđanina koji je profesionalni fotograf. Rekao mi je da postoji verovanje da je u pećinama koje se nalazi u ovom brdu/planini bio sakriven smaragdni Buda (Emerald Bhuda) koji je danas izložen u Velikoj Palati, u Bangkoku. Pogled na okolinu je kao iz aviona. Vetar na ovoj visini neprestano duva.

Pogled sa visine

Pola sata je bilo potrebno da dođem do daha. Silaženje niz 1237 stepenika nije mnogo lakše od penjanja. Noge su na polovini počele da se tresu a na kraju ih nisam ni osećao. U podnožju je još jedan hram i nekoliko kapela.

Hram u podnožju

Tačno na vreme smo stigli do taksija i vratili se u grad Krabi. Stali smo da bi slikali reku i neobične stene. U Krabiju sam samo promenio taksi, pozdravio se sa šveđankama i sa slatkim studentkinjama se vozio do Ao Nanga. Na žalost nisu znale dobro engleski ali su se trudile da saznaju odakle sam.

Sve u svemu, dugo ću pamtiti ovo pentranje ali i predivnu prirodu provincije Krabi.