Put Istanbul - Beograd

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Iz i do Beograda lete samo dve avio kompanije, Jat i Turkish Airlines. Razlika u karti dva meseca pre datuma putovanja je oko 60€. Jatova karta preko interneta je 190€ (s tim što cena raste svake godine po 15€) a preko Turkisha 250.

Izabrao sam Jat. U odlasku sam imao problem prilikom prolaska kroz "security check" jer mi je jatova službenica dala pogrešnu informaciju. Mnogo je veći bio problem u povratku jer je Jat promenio red letenja. Da nisam tri nedelje ranije, dok sam u bio Maleziji, sasvim slučajno saznao za to, morao bih da ostanem neplanirano u Istanbulu ne jedan nego više dana.

Najjeftinija varijanta sa i do Ataturk aerodroma je kombinacija metro + tramvaj/bus za 2,8 YTL (1,4 YTL je jedan karta) bilo do Taksima ili Sultanahmeta a kombijem od hostela je 4 YTL. Razlika u ceni nije velika a znatno duže se putuje. Bilo mi je suviše teško da ponovo vučem kofer jer mi je predhodnog dana odpao točak. Mislim da ima osam polazaka dnevno. Raspitajte se u svom hostelu. Minibus je došao na vreme, ispred hostela Sultan ali je malo falilo da ode bez mene jer vozač nije znao da ima tri a ne dva putnika. Morao sam da ga jurim. Oko 15 minuta smo skupljali putnike po kvartu Sultanahmet i na kraju se kod glavne železničke stanice uključili na bulevar koji ide uz more. Do aerodroma Ataturk smo stigli za 20 minuta iako je bilo 15h. Uzeo sam kolica jer nisam mogao da vučem kofer. Potrebno je da se stavi novčić od 1 YTL koji se posle vraća. 

Galerija na aerodromu

Odmah sam se čekirao. U redu sam upoznao dva momka koji su bili na nekom seminaru u Istanbulu. Rekli su mi da je let iz Beograda kasnio dva sata. Hol za odlaske na Ataturk aerodromu je ogroman. Jedan deo hola se koristi kao galerija fotografija. Ovaj put su bile scene sa trke Formule 1 održane predhodne godine. Prošao sam pasošku kontrolu, pazario neku tursku rakiju u free shop-u i uputio se ka gejtu. Dočekalo me je obaveštenje da let kasni 90 minuta. To me nije ni najmanje iznenadilo. Našao sam priključak za struju i proveo vreme prebacujući fotografije i video snimke. 

Ataturk

U avionu su nas dočekale smrknute face stujardesa i stujarda Jata. Jedna mlađa je bilo vidno iznervirana i zbog nečega besna. Avion je bio pun. Negde iznad Bugarske sam čuo stujarda kako prenosi koleginicama da je pilot izgubio kontakt sa zemljom jer je nekom uključen mobilni telefon. Onda su preko razglasa molili putnike da pogledaju da nisu slučajno zaboravili i bla, bla. To se brzo rešilo. Wc je priča za sebe. Ubrusa za ruke nije bilo već je u tu šupljinu stavljen običan toalet papir. 

Hol za odlaske na aerodromu Ataturk

Najbolje je da ne obraćate pažnju na detalje u avionu. Tako ćete sebe poštedeti bespotrebnog nerviranja. Nakon sletanja na aerodrom Nikola Tesla sam brzo prošao pasošku kontrolu. Bio je neki zastoj sa koferima. Na svu sreću nisam među prvima krenuo prema izlazu jer je  tamo čekala četa carinika. Bilo ih je mnogo više nego ranije. Taman kada sam pomislio da me neće zaustaviti čuo sam glas kako me doziva. Fotoaparat koji sam kupio u Kuala Lumpuru sam držao u džepu od jakne za slučaj da skeniraju kofer i ranac. Stariji gospodin me je pitao da li imam neku novu robu. Odgovorio sam da nemam i dodao da sam prilikom odlaska iz zemlje prijavio laptop, kameru i fotoaparat. Samo je odmahnuo rukom i pustio me.

Ovo sedmo putovanje je bilo zaista dugo, naporno, zahtevno ali je sve na kraju ispalo fenomenalno. Destinacije su bile odlične. Video sam nekoliko glavnih gradova poput Bangkoka, Singapura i Manile, velikih hramova Angkor, Borobudur i Prambanan i nekoliko egzotičnih ostrva Borakaj, Mabul i Pi Pi.

Nikakve ozbiljnije probleme nisam imao. Bio sam jako dobro pripremljen za sve destinacije ali i za iskušenja koja su bila preda mnom. Prešao sam oko 37 000 kilometara od čega 12 000 kopnom. Bilo mi je potrebno šest viza na koje sam potrošio oko 230€.

Jugoistočna Azija nudi bez bozbroj interesantnih mesta, gradova i ostrva. Teško možete da pogrešite ako bilo gde odete! Srećno!