Hramovi u Angkoru ni jedog posetioca ne ostavljaju ravnodušnim što zbog lepote i neverovatne kulturno-istorijske vrednosti, što zbog komplikacija koje zdese svakoga ko sa malim budžetom želi da kopnom stigne do Siam Repa.

Put za Kambodžu

Znao sam da me čeka naporno putovanje. Isto tako sam bio svestan da su hramovi u Angkoru toliko lepi i vredni da mlataranje po saobraćaju ne treba da predstavlja veliku prepreku. Turističke agencije u Bangkoku nude autobuske karte do Siam Repa po ceni od 550 bata. Granica između Tajlanda i Kambodže je zatvorena za saobraćaj (mada stalno prolaze neki kamioni preko mosta). Putnici se najčešće busom dovezu do granice te put nastavljaju manjim busom.

Rečeno mi je da budem ispred agencije u 07:30h. Autobus je krenuo tek dva sata kasnije jer je po gradu skupljao putnike. Posle četiri sata vožnje, oko 13h, smo stigli do granice. Vodič je tokom vožnje nudio uslugu nabavljanja vize po ceni od 1200 bata. Nisam pristao jer sam znao da je cena na granici 20$. Pauza od sat vremena je pravljena u restoranu koji deo zarade daje vlasniku autobusa. Za to vreme je vodič „skoknuo“ do konzulata kako bi sredio vize za putnike koji su mu platili. Na tajlandskoj strani nije bilo gužve.  

Ulaz u Kambodžu

Most deli Tajland i Kambodžu. Po prelasku sam se osećao kao da sam se našao u nekom filmu. Muškarci vuku ogromna kolica puna robe, žene prodaju suvenire i raznu drugu robu dok deca prose. Vodič je, nas nekoliko koji nismo imalu vizu, odveo do kambodžanske kontrole. Tražili su nam hiljadu bata. Korupcija, ali šta je tu je.....Opet je manje nego da smo to radili preko agencije.

Kasnije, kada sam se vratio u Tajland, sam video da je kambodžanski konzulat udaljen oko 300 metara iz pravca kambodže, kada se prođe tajlandska kontrola. Sa leve strane su osušeni travnjaci. Videćete parking i u njemu kiosk u kome možete kupiti vizu za 20$. Viza u ambasadi u Bangkoku je 1100 bata (to mi je rekao amerikanac koji je putovao sa mnom). Na pečatiranje pasoša sam čekao 30 minuta. Nisam imao nikakvih problema sa novim pasošem.

Minibus nas je prevezao sa granice do lokalne autobuske stanice Poi Pet u čijoj blizini nema ni jednog objekta. Spolja je završena a unutrašnjost je prazna. Na trenutak sam posmislio da se taksijem prevezem do Siam Repa ali nisam našao dovoljan broj saputnika. Cena po vozilu je 60$ (bila je 45$, a i na nekim vozilima piše da je po osobi 10$)i kreću odmah. Plaćanje se vrši isključivo u zgradi stanice kod ljudi koji odokativno određuju cenu karte.

Karta za bus kod njih košta 10$ ili čak 15. Bus kreće kada se napuni, odnosno oko 16h. Nisam dugo čekao. Putnici koji su već bili u busu su se bunili jer su čekali dva sata. Prvih 30-ak kilometara je asvaltiran put. Posle kraće deonice šljunkovitog puta je ponovo asvalt. Generalno se prilično sporo vozi zbog velikog broja pešaka, biciklista, motociklista ali i dece koja se igraju po putu. Neki mostovi još uvek nisu završeni pa ima dosta mašina i radnika.  

Zemljani put...

Lokal kraj puta

Usledilo je sat vremena truckanja po veoma lošem putu. Mislim da je i vozač namerno sporo vozio kako bi stigli što kasnije. Naime, vozači autobusa u dogovoru sa određenim hotelima voze sporije putnike kako bi ovi što kasnije stigli u iste. U 21h nikome ne pada na pamet da u Siam Repu traži bolji smeštaj.... To je neka vrsta prevare.

Poslednjih dvadeset kilometara je odličan put. Od skretanja za aerodrom do centra je put osvetljen velikim banderama. Po hotelima sazidanim uz put bih rekao da sam  Vegasu a ne u siromašnoj Kambodži. Turisti koji u njima odsedaju dolaze isključivo avionima te ne vide pravu sliku države u kojoj se nalaze.

Prošli smo pored nekoliko lepih parkova, hramova, Gradske kuće i nekoliko nedavno renoviranih  zgrada. Kao što već rekoh bus sa kojim sam došao je takozvani „scam bus“. Stao je ispred Green House hotela koji malo uvučen u odnosu na put koji vodi u hramove. Dobio sam ponudu da veliku dvokrevetnu sobu, sa satelitskom televizijom, WiFi-em, velikim kupatilom platim samo 5$. Ceo hotel ima stotinak soba. Posluga je veoma ljubazna. Cene u restoranu, kao i svuda gde se pojavljuju turisti su izražene u dolarima. Tako porcija govedine sa pomfritom i salatom od povrća košta 3$, konzerva Koka Kole 0,6, pivo 1$.....

Sve u svemu, dobro sam prošao. Put od Bangkoka do Siam Repa sam platio 550 bata (12,5 evra). Da sam išao taksijem platio bih dodatnih 15$. Putovao bih sat vremena kraće ali mislim da ne bih našao bolji smeštaj.

Angkor - Siam Rep

Siam Rep – Siam je poražen

Iz autobusa ili moto rikše grad izgleda korektno. Mnogo vozila ima na ulicama. Dešava se da neko proleti na motoru i strgne ranac ili tašnu od prolaznika. Pošto mi se grad nije učinio previše zanimljivim odlučio sam da ceo dan provedem u obilaženju Angkora. Najbolje je da ukoliko nameravate da u obilasku provedete samo jedan dan iznajmite moto rikšu. Bicikl je dobra ali naporna opcija jer iz grada do hramova ima devet kilometara a neki su udaljeni i desetak i više ka severu grada....

Platio sam 12 dolara celodnevnu turu motorikšom koja je u vlasništvu hotela. Vozač dobija tri dolara. Tako sam skoro devet sati proveo u obilasku mnogobrojnih hramova i interesantnih mesta. Ulaznica za hramove Angkorat iznosi 20$ za jedan, 40$ za tri, a za nedelju dana 60$. Na ulaznici je odštampana slika korisnika te je morate čuvati do njenog isteka. Na ulasku u svaki hram je kontrola. U slučaju da izgubite kartu plaćate kaznu 30$.  

Angkor Vat

Vozač mi je rekao da ga zovem Dži jer je komplikovano strancima da izgovore njegovo ime. Ima 38 godina i četvoro dece. Kaže da nema baš mnogo posla ali da se van sezone snalazi na razne načine....Prvo me je odvezao do najvećeg hrama.

Hramovi u Angkoru su građeni između IX i XIII veka. Kmerska imperija je bila veoma moćna. Angkor je tada brojao milion stanovnika dok je, primera radi,  London imao dvadeset puta manje. Imperija se prostirala od Burme (danas Mjanmar) do Vijetnama.

Treba naglasiti da je sve hramove, nakon propasti imperije, džungla uništavala nekoliko stotina godina. Tek početkom prošlog veka je počelo raskrčavanje. Međutim, restauraciju je početkom sedamdesetih godina prekinuo građanski rat koji je trajao sve do 1993.

Angkor Vat sa zapadne strane

Tri najveća i najlepša hrama su Angkor Vat koji je ujedno najveća religijska građevina na svetu, neverovatan hram Bajon sa 216 lica na fasadama i romantični Ta Prom, hram koji zarastao u korenje ogromnih stabala.

Angkor Vat bi jednog dana trebalo da se nađe na listi sedam svetskih čuda. Ostao sam bez daha. Napravio ga je kralj Suriavarman II (Suryavarman II) posvetivši  ga hinduističkom bogu Višni. Tokom XIV veka Angkor Vat je postao budistički hram. Posetioci ulaze sa zapadne strane. Ceo kompleks okružuje jezero. Unutrašnjost je u dobroj meri sačuvana ali postoje delovi koji su srušeni.

Na zidovima centralnog hrama  je oslikna scena „Churning of the Ocean of Milk“ (Vrtloženje okeana mleka). U potpunosti sačuvana predstavlja borbu 88 bogova i 92 demona oko eliksira besmrtnosti. Centralna kula visine od 55 metara je u celosti sačuvana dok je kod bočnih kula visine 31 metar došlo do rušenja. Trenutno je levi toranj pod skelama. Stepenika ima mnogo koji su neravni i različite su visine te je potreban oprez. 

Angkor Vat sa istočne strane	Šetnja budističkih monaha

Sa istočne strane sam se vratio na zapadnu i rikšom nastavio razgledanje. Angkor Tom (Angkor Thom) je praktično grad u gradu opasan zidom visokim šest, širokim osam a dugačkim 12 kilometara. Postoji pet kapija: severna, zapadna, južna, istočna i kapija Pobede. Na svakoj kapiji sa sve četiri strane je lik vladara Avalokitešvara. Kompleks je napravljen za vreme vladavine Džajavarmana VII (Jayavarman VII). Fascinirao me je hram Bajon (Bayon). Stalno mi je u glavi bio refren pesme grupe EKV „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Na hramu je čak 216 ogromnih likova Avalokitešvara sa hladnim osmehom.Veruje se da je cilj ovih figura bilo stavljanje do znanja podanicima da ih kralj stalno posmatra! Brrrr..... 

Hram Bajon

Ispustio sam dušu dok sam se popeo na hran Bafuon (Baphuon). Reastauracija je još uvek u toku. Hram je započet sa gradnjom za vreme vladavine Suriajavarmana, a završio ga je Udajaditiavarman II (Udayadityavarman II). Pravi je izazov ponovo sastaviti ležećeg budu koji je uništen za vreme rata.

Terasa slonova je mesto na kome su se održavale parade za građanstvo. Možemo da prepustimo našoj mašti da vizualizuje dešavanja iz tog vremena. Ugledao sam jedan totalno srušeni hram koji me je po svojoj konstrukciji podsetio na brod. U njemu se deca koja prose i prodaju suvenire i vodu odmaraju. U blizini terase je danas mesto na kome se turisti odmaraju u mnogobrojnim, nazovimo ih, restoranima.

Građevina kod Terase slonova

Posle obilaska nekoliko manjih i uglavnom razrušenih hramova put me je vozač odveo u Ta Prom (Ta Prohm). Ovo bi bio više-manje običan budistički hram da priroda nije umešala svoje prste. Tokom perioda kada je Angkor bio zapušten džungla je „pojela“ mnoge hramove. Odlučeno je da se ovaj hram ne očisti od korenja neobične vrste drveća. Tako je, verovatno, vetar naneo seme drveća na zidove hrama iz koma su iznikla ogromna stabla sa veoma snažnim korenjem koje je prosto „zagrlilo“ sve što mu se našlo na putu. Šetnja hramom predstavlja svojevrsnu avanturu poput filma Tomb Raider čije su scene baš tu snimane.  

Ta Prom hram	Ta Prom hram

Na kraju dana sam se vratio u Angkor Vat kako bih gledao zalazak sunca. Očekivao sam da će biti manje turista nego šest sati ranije. Prevario sam se. Sada je bilo još više ljudi. Bilo je puno lokalaca koji su slikali sa porodicima ispred hrama koji  je ponos njihove zemlje.

Put iz Siam Repa do Bangkoka

Na recepciji hotela sam kupio kartu samo do granice za 7$. Predpostavio sam da će se posle granice ponoviti pričao kao od Bangkoka do granice sa Kambodžom pa sam planirao da sa granice uzmem rikšu do autobuske stanice te put do glavnog grada Tajlanda nastavim redovnom autobuskom linijom. Kombi me je čekao u 7h ispred hotela. Prevezao me je do benziske pumpe koja se nalazi na izlasku iz grada.

Čekali smo sat vremena da se dovezu ostali putnici. Kada smo se smestili u autobus koji je bez klime ali je koliko toliko prostojan. Rančevi i koferi su stavljeni na zadnje sedište jer se mesto za prtljag iz nekog razloga ne koristi. I taman kada smo se svi nekako smestili pojavio se putnik koji je u ruci držao kartu i vikao da ima rezervaciju za sedište broj 13. Kao da je čovek pao sa Marsa.... Vozač mu je rekao da sedne na poslednje slobodno mesto jer sedišta nisu numerisana (nigde ne postoje brojevi). Marsovac je pokazao da je mesto do prozora njegovo mesto i počeo je da se dere.

Na trenutak su uspeli da ga ubede ali se predomslio. Da se nalazimo u civilizaciji njegova žalba bi imala smisla, ovako je čovek od trideset i kusur godina ispao smešan. U jednom trenutku je izvadio aparat kako bi slikao autobus i registarske tablice. Vozača i konduktera to nije uznemirilo te su počeli da poziraju. Marsovac se razljutio i počeo da juri konduktera da ga bije. Ovaj je nekako pobegao na motociklu. Vozač je marsovčev ranac izbacio kroz prozor i pokrenuo bus. Prvih sat vremena smo pravili viceve na račun Mistera seat number 13. Pauzu za ručak smo pravili u solidnom velikom restoranu.  

Bus iz Siam Repa do gracine sa Tajlandom

Na granicu smo stigli za nešto više od tri sata. E tu počinju problemi. Čekao sam sat vremena na suncu da prođem pasošku kontrolu. Kada sam prešao most i stupio na tlo Tajlanda ugledao sam novi, još duži red. Dva sata se nismo pomerili ni pola metra. Granica je iz nekog razloga bila zatvorena. Posle dodatnih šezdeset minuta prženja na suncu sam prošao kontrolu.  

Povuci - potegni

Odlučio sam da ipak sa istom grupom sa kojom sa putovao od Siam Repa do granice nastavim put do Bangkoka. Cena karte je 300 bata. Računao sam da čemo oko 21h stići na Khao Sarn Road. Nakon prelaska granice smo čekali 30 minuta da se svi članovi grupe skupe. Potom nas je bus prevazao do restorana u kome smo trebali da ručamo i nastavimo put. Međutim, prošlo je 30 pa još trideset minuta. Primetio sam da vozača autobusa nema a ni konduktera.

Saznao sam da je autobus pokvaren tj. da je klima pokvarena. Niko sa nama od osoblja restorana nije hteo da razgovara niti bilo šta da kaže. Sitaucija je bila krajnje neprijatna. Niko od ostalih putnika se nije pobunio. Svi su samo nastavili da piju sokiće. Nisam želeo da provodem noć u nekoj nedođiji. Pošto je bilo prošlo 18h zaustavio sam prvu rikšu i uputio se ka autobuskoj stanici. Na stanici nije bilo nikoga ali sam od jednog radnika saznao da poslednji autobus za Bangkok polazi u 19h. Inače, klimatizovani busovi ka glavnom graud kreću svakih sat vremena. Karta košta 207 bata.

Dok sam čekao na polazak šetao sam se stanicom. Video sam da je pristigao bus iz Bangkoka. Izašao je jedan krupan momak noseći invalidska kolica. Posle nekoliko trenutaka mi je prišao gospodin u kolicima koji je potpuni invalid. Mislim da nije viši od 130 centimetara. Po akcentu bih rekao da je iz španije. Pitao me je da li znam gde se nalazi neki hotel ili guest house. Rekao je da im je kasnio avion te da će sutra krenuti u Kambodžu. Taj čovek mi je dao neverovatnu snagu i podsticaj. Njegova energija i želja da putuje svetom i pored toga što ne može sam da se kreće je neverovatna. Šta je borba za život.....

Vozač autobusa je veoma brzo i prilično nebezbedno vozio. Prošli smo kroz nekoliko gradova. Sve autoubuske stanice su bile prazne. Primetio sam da su veoma čiste i da su potpuno iste. Putnika u busu je jedva bilo deset. Posle tačno četiri sata vožnje sa nekoliko zadržavanja na lokalnim stanicama smo stigli na severno-istočnu autobusku stanicu (Mo Shit Mai). Na njoj sam već bio jer je tu bila poslednja stanica autobusa iz Aujataje.

Momak koji je radio na informacijama mi je rekao da će me taksi do Khao San Road-a koštati oko 160 bata jer je na snazi noćna tarifa (preko dana je 130). Vozač taksija bio je stariji gospodin. Krenuo je u suprotnom pravcu u odnosu na onaj kojim sam tri dana ranije stigao po ceni od 130 bata. Video sam po tablama da put vodi ka aerodromu. Pomislio sam da će me provozati po gradu. Međutim posle samo 15 minuta vožnje sam shvatio da većina taksita vozi putnike zaobilaznim putem koji je šest kilometara duži od ovog kojim sam sada išao. Platio sam vožnju 93 bata. 

Ulice Bangkoka u večernjim satima

Hotel u kome sam bio ranije smeštej je bio pun. Otišao samu Green Guest House. Dvokrevetna soba ili bolje rečeno rupa sa klimom i kupatilom je 510 rupija. S obzirom da je već bila ponoć nisam želeo da tražim dalje.

Jedan putnik ranije je na jednom od foruma o putovanjima rekao „tri dana u Kambodži je dovoljno za ovaj život“! Slažem se sa njim. Mada moram da priznam da bih voleo ponovo da odem i vidim Pnom Pen i obalu....Mislim da to vredi videti. Ko zna? Možda me vetrovi na navedu do Kambodže veoma brzo...nikad se ne zna....

Hramovi u Angkoru se mogu razgledati barem tri dana. Vrućina ne predstavlja problem koliko deca i žene koje stalno ili prose ili nude neku robu. Ispred ulaza u jedan od hramova su svirali muškarci srednjih godina. Kraj njih je stajao natpis da su oni invalidi koji su stradali od nagaznih mina..... Skoro sam čuo da u Kambodži ima oko 50 000 neekspodiranih kasetnih bombi i ko zna koliko nagaznih mina. Naravno, sva područja po kojima se kreću turisti su očišćena ali taj podatak daje početnu sliku o događajima koji su se decenijama odvijali na tlu Kambodže.