Džakarta sa cetiri zvezdice (Jakarta), Indonezija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Kada sam pripremao putovanje mislio sam da provedem tri dana u glavnom gradu Indonezije koji je, ujedno, jedan od najvećih na svetu. Boraveći u Manili i pričajući sa ljudima koji su već bili u Džakarti, sam došao do zaključka da u tom gradu nema šta da se vidi te da mi je pametnije da te dane provedem u Džogdžakarti, posetim neki vulkan ili na Baliju. Na kraju sam, nekoliko dana pred dolazak u Džakartu odlučio da se uopšte ne zadržavam u njemu već da noć provedem u hotelu na aerodromu i sutradan, novom linijom Air Asia-e, odletim do Džogdže.  

Džakarta je grad u kome živi oko 20 miliona ljudi. Najveći je i ujedno i glavni grad Indonezije. Nalazi se na Javi koje je najnaseljenije ostrvo na svetu sa 120 miliona ljudi. Kasnije sam, putujući ostrvom, shvatio da je putna infrastrktura veoma loša. Jedna traka u svakom pravcu je premalo za veoma veliki intezitet saobraćaja. O tome će biti reči putopisima o Džogdžakarti i odlasku do vulkana Bromo.

Dok sam bio na ostrvu Langkavi, gledajući linije Air Asia-e na netu sam shvatio da je uvedena nova, Džakarta - Džogdžakarta. Cena karte, tri dana pred let je bila 16€. Odmah sam je kupio i tražio hotel pored aerodroma jer sam imao pauzu od 16 sati.

S obzirom da je avion iz Pinanga u Džakartu sletao oko 23h brinuo sam se da li ću bezbedno stići do grada jer su se po raznim forumima žalili turisti na prevare, pljačke taksista i slično. Našao sam hotel sa četiri zvezdice za samo 34€ koji se nalazi u okolini aerodroma u Džakarti. Kontaktirao sam ih, te mejlom rezervisao noćenje bez plaćanja depozita i naveo vreme sletanja aviona.

Let sa ostrva Pinang je kasnio sat vremena. Za dva sata sam bio Džakarti. Na pasoškoj kontroli nisam imao nikakve probleme. Samo je službenik prežvrljao indonežansku vizu koju sam dobio u Beogradu a koja je isticila za dvadesetak dana i dao mi novu sa trajanjem od šezdeset.

Nakon što sam izašao iz zaštićenog dela zgrade sačekalo me je iznenađenje. Jedan od mnogobrojnih vozača i uopšte ljudi koji su nekoga čekali je nosio tablu sa mojim imenom i prezimenom. Mladi uniformisani vozač hotela FM7 Resort Hotel me je pozdravio i odveo prvo do menjačnice a potom je motorolom pozvao svog kolegu da dođe kolima po nas. Transfer sa i do aerodroma je uračunat u cenu noćenja. Indonežanska valuta je Rupia (Rupiah). 1€ = 15 900 INR

Bila je skoro ponoć, pomalo sparno vreme u Džakarti, tačnije na aerodromu Soekarno Hatta. Udaljen je oko 35 kilometara od centra.

Recepcija hotela

Brzo se pojavio kombi novije proizvodnje sa nalepnicama hotela. Bilo je dosta vozila na putu ali nije bilo gužve. Putovali smo desetak minuta. Bio je mrkli mrak pa ništa nije moglo da se vidi. Samo sam video da je pista sa leve strane. U jednom trenutku smo skrenuli sa glavnog puta i ušli u naselje koje je, bilo puno udžerica, takozvanih slamova. Posle par kilometara su se otvorila velika vrata te smo ušli u ogromno dvorište ograđeno visokom betonskom ogradom i u potpunosti osvetljeno. Zgrada hotela je takođe bila osvetljena kao i velika fontana. Šljašteći hol hotela je veličine mnogih hostela u kojima sam na ovom putovanju bio. Recepcija je široka barem 10 metara. Pomislih da sam pogrešno video cenu ili da sam promašio hotel. Ubrzo sam shvatio da nisam. Cena je bila 539000INR, odnosno 34€.

Recepcionar je pozvao vozača koji je uzeo moj kofer i odveo me do sobe.

Hol

Istu je otvorio karticom te se odmah upalilo svetlo u celoj sobi. Wow! Častio sam nosača i ubrzo sam počeo da uživam u ovom luksuzu...

Veliki francuski ležaj, TV se velikom dijagonalom, klimom, malim frižiderom, kablovskim internetom (dodatno se plaća 30000INR). Kupatilo je bilo ogromno sa staklenim lavaboom, i tuš kabinom od istog materijala.

Gostima su na raspolaganju sauna, bazen, teretana, konferencijska sala i restoran. Isti izgleda ekskluzivno i radi cele noći. Naručio sam piletinu sa sosom od pečuraka i povrćem, dve bočice koka kole i to sve platio jedva dva evra. Usluga je bila na vrhunskom nivou. Pomislih "Ako su cene u ovakvom restoranu niske, kakve li su tek u običnom...."

Soba

Posle večere sam uživao u komforu četiri zvezdice, prvi put u životu. Pustih satelitsku televiziju i CNN. Pročitaj na kajronu, pri dnu ekrana, da su u Džakarti, tog dana,velike poplave te da je pukla neka brana koja je odnela 55 života. Verovatno bih poludeo da sam prespavao u samom centru grada...... Tokom noći i jutra sam čuo avione ali veoma, veoma slabo...

Sledećeg jutra sam se izležavao. Check out time je u 12h. Nisam imao vremena za saunu. Odjavio sam se na recepciji i istim kombijem krenuo ka aerodromu. Sada, po danu je situacija drugačija. Dvorište hotela izgleda ekskluzivno a sve ostalo izvan njega priilično jadno. Bilo je nekoliko taksi vozila koja su čekale mušterije.

Hol i restoran

Ubrzo smo krenuli ali smo išli veoma sporo zbog velike gužve. Stigli smo do samog aerodroma za pola sata a prehodne noći je bilo potrebno deset minuta da pređemo istu deonicu.   

Iz kombija sam izašao na glavnom terminalu. To je bila greška, mada sam vozaču rekao sa kojom avio kompanijom letim. Jedan momak mi je pokazao na kom mestu da sačekam besplatni šatl bas (Shutle bus). Brzo je stigao i odvezao me do terminala za domaće letove. Kontrola na ulazu nije rigorozna koliko bi trebala da bude. Neki putnici su prošli bez skeniranja prtljaga jer je bila velika gužva a malo radnika na obezbeđenju. Brzo sam se čekirao i krenuo ka gejtu. I ovaj put je kofer bio težak 15kg zbog ograničenja, a ranac dva kilograma manje iako je dozvoljeno sedam.

Čekaonica na aerodromu

Morao sam da platim aerodromsku taksu 50 000 INR. Svidele su mi se čekaonice koje su napravljene u obliku tradiconalnih indonežanskih kuća. Bežičnog interneta nije bilo ali sam našao šteker te priključio laptop i slušao muziku. Let je kasnio. Ljudi su postajali sve nervozniji, najviše zbog dece koja su vrištala i plakala iz nekog razloga. Brzo smo se smestili u avion. Ovaj gejt je bio prilično daleko od piste te smo prošli pored velikog groblja aviona. Bilo je stotine velikih, raskomadanih aviona koji više neće poletiti. Nije mi jasno kako je uopšte dozvoljeno da se toliko otpada drži blizu pista sa kojih dnevno poleti ili sleti stotine aviona. Konačno smo poleteli sa 60 minuta zakašnjenja. Kraj mene je sedela francuskinja koja je se vraćala u Džogdžakartu. Do glavnog grada je stigla vozom za deset sati s tim što je cena karte ista kao i let avionom.  

Nije mi žao što nisam ulazio u samu Džakartu. Verovatno će, ljudi koji su bili u tom gradu reći da nisam ništa propustio. Naprotiv, izbegao sam poplavu koja je odnela ljudske živote.