Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Bangkok je glavni grad Tajlanda. Bije ga loš glas zbog velikih saobraćajnih gužvi, veoma prljavog vazduha i puno potencijalnih prevara za turiste. Definitivno ima šta da ponudi; prelepe hramove, Veliku palatu i niz drugih atrakcija. Sve se to brzo zaboravi jer veliki grad sa puno mana crpi mnogo energije (a i novca).

Dolazak na aerodrom Suvarnabhumi

U avionu Singapore Airlines-a nakon poletanja iz Singapura poslužen je veoma obiman doručak. Nebo je bilo vedro sve do Bangkoka, koga su prekrili tmurni oblaci. Suvarnabhumi aerodrom je pušten u saobraćaj 2006.godine. Ogroman je ali me nije impresionirao posle singapurskog…. Brzo sam prošao pasošku kontrolu. Nikakvih problema nisam imao sa novim pasošem. Službenik me je pitao koliko ostajem I koliko puta planiram da napuštam zemlju jer sam imao vizu sa tri ulaska. Ipak, prilikom napuštanja kontrole mrko me je gledao carinik ali me nije zaustavio.

Morate da budete oprezni. Unošenje ekstazija, marihuane ili bilo kakve druge droge može da vas zadrži na Tajlandu od deset godina pa do kraja života, prirodno ili nasilno, kako god. Ponavljam, nema zezanja. Kada sam pokupio prtljag pratio sam znake do autobuske stanice.  Usput sam u menjačnici zamenio novac. Dobio sam 45,5 baht-a za jedan euro. Čim sam izašao iz aerodromske zgrade udahnuo sam tajlandski vazduh. Temperatura je bila oko 30 stepeni, a u Beogradu, dan ranije, 20 manje. Vrelina me je na trenutak ošamutila ali nije ni približna onoj iz Indije, sedam meseci ranije.

Suvarnabhumi aerodrom	Ratchadamneom Klang

Nekoliko taksista je pokušalo da me “regrutuje” ali sam tvrdoglavo tražio autobusku stanicu. Kada idete taksijem sa aerodroma dužni ste da platite putarinu. Karta ekspresnim autobusom AE2 do Khao San Road-a košta 150 bata (1 euro=45 bata). Uz kiosk je i pult sa besplatnim mapama grada i brošurama. Na brzinu sam ih pokupio i ušao u klimatizovan bus. Većih gužvi na putu nije bilo. Grad je ogroman. Nebodera je na stotine i nisu skoncentrisani u samo jednom kvartu kao što je to slučaj u američkim gradovima već su raštrkana svuda. Što smo se više približavali centru to se put više sužavao. Automobili koji se voze su solidni, novije proizvodnje. Ipak jedno od glavnih prevoznih sredstava su rikše i motori.

Smeštaj u hotel

Posle tačno sat vremena vožnje smo stigli do Khao San Road-a. To je ulica dugačka, odprilike 700 metara koja važi za glavno turističko boravište u Bangkoku. U njoj ali i mnogim okolnim ulicama je na stotine hostela, hotela srednje kategorije. U hotelu Rambrutti Village Inn, u ulici Rambruti sam imao rezervisan smeštaj koji sam bukirao mesec dana ranije preko sajta hotela bez ikakve provizije.

Na ulici ali i u kafićima bilo je stotine turista koji su doručkovali voćne salate i pili koktele vrlo oskudno odeveni. Kako i ne bi bili kada je dnevna temperatura u januaru u proseku 33 stepena. Ulice su prilično čiste, trotoari popločani. Pomenuti hotel je velik. U svom sastavu ima pet zgrada. Na recepciji je uvek ogromna gužva. Brzo sam popunio prijavu i platio noćenje 580 bahta plus 500 kao depozit za ključ. Može se naći jeftinije ali značajno lošije.

Hotel Rambrutti Inn	Moja soba

Soba je bila znatno bolja nego što sam očekivao. Ljudi su me upozoravali da se često u sobama mogu naći mravi i bube. Ali klima, TV sa tridesetak kanala, veliki krevet, čisto i veliko kupatilo sa toplom vodom, peškiri, posteljina, pijaća voda u flašicama .….samo nije bilo bežičnog interneta ali se to može zanemariti. Ispred hotela je mali tržni centar. U njemu ima nekoliko zanatskih radnji, perionica veša, turistička agencija, internet centar...

Svaki put kada sam odlazio i dolazio u hotel su me smarali prodavci odela. Kažu Versaće samo za 55€, a ako mene pitate - ne vredi više od 18. Iza ćoška je market Seven eleven kojih ima u skoro svim zemljama Jugoistočne Azije. Cene su pristojne i svuda iste, osim na ostrvima gde su više za dvadesetak procenata.

Prva šetnja ulicama Bangkoka

Pravilo broj jedan glasi: nikako nemojte angažovati rikšiste koji stoje ispred hostela, kafića ili drugih objekata. Kod njih je za turiste vožnja deset puta skuplja. Najbolje je da zaustavite vozilo na nekoj prometnoj ulici. Jedan lokalac mi je rekao da su pošteniji vozači čije su registracije ofarbane belom bojom (postoje još i žute). Sa vozačima možete sve da se dogovorite ali se cenjkajte i nemojte popuštati. Pitajte recepcionara ili nekog stranca koliko odprilike košta vožnja za deonicu koja vas zanima. Tako ćete saznati okvirnu ceni pa ćete lakše spustiti ponuđenu.  

Grad možete videti i sa reke Mae Nam Chao Phraya. Idite državnim a ne privatnim turističkim brodovima, jer su mnogo jeftiniji. Nemojte verovati “slučajnim prolaznicima” koji će vam na stanici za državni reći da oni ne rade ili slično.

Bangkok je ogroman. Putna infrastruktura je moćna ali ipak nedovoljna za desetak miliona ljudi. Jedino što mi smeta je prljav vazduh koji proizvode motori i ostala vozila. Ima ih milion. Posle samo nekoliko sati provedenih na ulicama ćete biti prašnjavi i prljavi od izduvnih gasova.

Khao San Road	Khao San Road

Prošetao sam se ulicom Khao San. Nije bilo previše gužve jer su turisti tokom dana raštrkani širom grada. Na svakom koraku je po neka tezga sa očišćenim voćem, pilećim ražnjićima ili nekom zanatskom delatnošću. Ima bezbroj likova koji prave lažne indetifikacione kartice, propusnice. Kafića i restorana je ko zna koliko, kao i raznih prevaranata koji sa srceparajućim pričama mogu da vam iznude novac.

Nikome nemojte da verujete. Želeo sam da odem do železničke stanice kako bih kupio kartu za Chiang Mai. Gledajući mapu stizanje do stanice je jednostavno, ali u zbilji je to znatno teže. Preći bulevar Ratchadamnoen Klang je pravi podvig. Prvo sam čekao na zeleni signal dva minuta da bih prešao polovinu puta pa još toliko za ostatak. Ljudi na ulicama su lepi ali nekako odsutni, verovatno zbog posla, vrućine, ko zna čega još….

Veoma su aktuelni lozovi koji su se I kod nas prodavali do početka rata. Svake nedelje se smenjivao motiv koji je predstavljao najčešće cvet ili neku životinju. Hteo sam da kupim jedan ali, ako sam dobro razumeo prodavačicu pošto ne govori engleski, takmičenje je samo za stanovnike Tajlanda.

Ulice su na prvi pogled bile čiste. Na svakoj stanici, pošto staje desetak linija, bilo je stotinak ljudi koji su čekali javni prevoz. Autobusi su pristojni. Ima starih modela i novih, sa i bez klime. Ovi poslednji saobraćaju na ekspres linijama, te je karta za njih neznatno skuplja. Postoje i dve metro linije, a gradi se i treća koja će spojiti aerodrom sa centrom grada.

Posle samo jednog kilometra sam uspeo da zalutam, ali sam se ubrzo snašao. Prodavnica i zanatskih radnji ima svuda. Prodaju brave, mrtvačke kovčege koji su totalno drugačijeg oblika nego oni koji se koriste u Evropi ili Americi, belu tehniku, bicikle i ko zna šta još. Koliko sam uspeo da shvatim, u ovu četvrt ne zalaze često turisti…Uvideo sam da je stanica predaleko i da moram da uzmem rikšu. Pogađanje nije ni malo jednostavno. Još sam u Indiji naučio da je cena za strance barem četiri puta veća. Tako sam sa 150 spustio na 40 bata. Dva vozača su me odbila ali sam uspeo kod trećeg. Tako je to…

Loz	Ulica Rathadamnoen
Ulice Bangkoka	Ulice Bangkoka

Ulice su čiste koliko je to moguće, ali zgrade, kuće, udžerice, kartoni i ostale vrste objekata za stanovanje nisu. Uglavnom je sve prljavo od ogromne prašine. U svakom bloku je po jedna ulica sa uličnom prodajom voća i povrća. Bilo mi je neobično da vidim lubenice, ananas, dinje na ulici u januaru jer sam dan ranije, takoreći, bio na snegu. Vozač me je upozorio da čvrsto držim ranac i da nikako ne mlataram rukama van okvira rikše kako ne bih ostao bez istih. Provlačio se između velikih automobila na semaforu i izvodio razne trikove kako bi me što pre dovezao na cilj.

Semafori na ulicama ne drže vozila 30-60 sekundi kao kod nas već 3-4 minuta, ali isto toliko traje zeleno svetlo. Neke ulice imaju po četiri trake po pravcu, ili su jednosmerne. Tako se na raskrsnicama sakupi ogroman broj motora i rikši blizu semafora. Svi prosto polete kada se upali zeleno i sumanuto pojure do sledećeg semafora. Posle 20 minuta vožnje stigao sam pred stanicu. Ušao sam sa leve bočne strane (koja na mapi grada gleda u pravcu Velike palate). Odmah sa leve strane je šalter za strance. Službenik je bio ljubazan te sam brzo kupio željene karte. Možete da ih kupite mesec dana unapred, ali prilikom otkazivanja zadržavaju procenat. Nije bilo velike gužve na stanici, izgledala je pristojno.

Ispred stanice me je sačekalo nekoliko rikšista koji su imali cene ogromne. Tražili su mi 150 bata do Khao San Road-a  a objektivno ne košta više od 30 pa sam odlučio da krenem peške pa dokle stignem… U blizini je hram Wat Traimit, poznatiji i kao hram zlatnog Bude, koji je iz nekog razloga bio zatvoren u tom trenutku.

Sporedna ulica u kineskoj četvrti

Na ulici su konrasti veliki. Trista metara od stanice je kvart u kome ljudi žive u kućama od plastike, lima i svega ostalog što im obezbeđuje suve prostorije. Dece je puno. Igraju se na sred slabo prometnih ulica. Svi su mi mahali i pozdravljali me, ali mi niko nije tražio novac. Preko puta tog naselja je veliki tržni centar, ali bez mušterija. Preko pasarele sam prešao ulicu jer nisam želeo da rizikujem iako je mnogi vešto pretrčavaju. Zastao sam na sredini i posmatrao saobraćaj. Reka motorizovanih vozila je prolazila. Oni koji nemaju sreću da se voze u automobilu ili nekom drugom vozilu sa kabinom su prinuđeni da udišu izduvne gasove. Stavljaju bele krpe na usta kako bi makar malo zadržali prljavštine na njoj.

Zanatska radnja	Neobična zgrada

Sada sam već imao orjentaciju pa sam birao ulice koje su mi se sviđale. Tako sam došao do prvog budističkog hrama Wa Sa Ket koji sam posetio na Tajlandu. Nigde nije bilo žive duše. Izuo sam se ali sam za svaki slučaj sandale stavio u ranac. Hram je ograđen visokim zidovima. Oni su sa unutrašnje strane na nekim delovima oslikani Budama, negde su mesta za sedenje… Oduševio sam se krovom koji je prekrasno ukrašen. U sredini hrama je statua Bude kome se mole vernici. Visoka je barem pet metara. Zidovi hrama su takođe ukrašeni.

Hram Sa Ket

Hram Sa Ket	Hram Sa Ket

Malko dalje je Golden Mount, veoma važan hram koji datira iz vremena Ajutaje. Kralj Rama I ga je renovirao i dao mu ime. Za vreme vladavine Rama III želeli su da na hram dodaju Chedi, koji je neka vrsta kupole na kojoj su oslikani reljefi, a pod kojom su se najčešće nalazili posmtrtni ostaci ljudi. Do vrha brda, odnosno hrama, ima barem trista stepenika. Na postavljenim skelama su majstori farbali zidove i popravljali zdanje. Tek sam sada, sa visine, punim plućima uzdahnuo bangkokški vazduh. Nisam mogao da verujem gde se nalazim....

Golden Mount

Sa ovog proplanka je Bangkok kao na dlanu. Sve je nekako bilo maglovito, verovatno od smoga i raznih drugih isparenja. Ne vidi se kraj gradu ali sam ugledao obližnji hram Wat Rachanatdaram do koga sam se kasnije prošetao. Njega je izgradio kralj Rama III. Hram je impresivnog izgleda ali se uvek mnogi delovi renoviraju. Popeo sam se na toranj. Bilo je nekoliko volontera koji su farbali stepenice, vrata i ostalu drvenariju... Uspeo sam da se popnem na vrh. Ovaj hram je udaljen kilometar od Khao San Road-a.

Pogled sa hrama Rachanatdaram

Khao San Road

Uveče je Khao San Road pun turista. Mnogi sede u baštama, ili određenije, na stolicama koji su ispred kafića. Pokretnih tezgica sa hranom, voćenjem i raznim drugim stvarima je na desetine. Pošto su nelegalni, prodavci stalno gledaju da li dolazi policija, pa kad naiđe neki pozornik na motoru, počnu da beže, ali su jako spori zbog kabastih i teških tezgi, te ih ovi lako love.

Atmosfera na ulici je skoro karnevalska. Svašta se može videti. Morate da pazite na svoje stvari, da vam neko nešto ne ukrade, ali i ne ubaci. Kazne su drakonske za posedovanje i najmanje količine bilo koje droge. Ima je svuda, na svakom koraku, gde se muvaju stranci. Uvek mi je u glavi serija Bangkok Hilton u kojoj Nikol Kidman glumi devoku kojoj dečko na aerodromu ubacuje u torbu kesu sa heroinom (ili kokainom) te završava u jednom od najozlogašenijih zatvora na svetu. Tu spasa nema, pa nemojte da se igrate previše sa životom!

Ulica Khao San Road	Sporedna ulica

Alkohola ima u svim prodavnicama i prilično je jeftin. Popularno je pivo. Flaša od pola litre košta od 30 bata u zavisnosti od vrste. Žestokih pića ima, ali se ona ne mogu kupiti baš svuda.

Sa ulice Khao San ima na desetine prolaza koji vode u dvorišta zgrada u kojima su razni lokali, jeftiniji internet centri, guest house-i, restorani, bašte i drugo. Bilo šta da kupujete obavezno pogledajte na više mesta i pokušajte da se cenjkate.

Ulična prodaja hrane

Baš sam se čudno osećao. Samo 30 sati ranije sam bio u Beogradu na minus 2 stepena, a od jednom je 26 noću. Ima uličnih svirača ali transvestita koji stoje pred diskotekama. Izgledaju kao žene ali se iz aviona vidi da su našminkani muškarci. Na kratko mi je pažnju privukla tezga sa pečenim bubama i raznim drugim gmizavcima. Te “poslastice” uglavnom kupuju lokalci, ali se nađe i po neki hrabri stranac. Te pržene bube se prodaju na gramažu i pakuju se kao kokice da se jedu uz put....

Čak i pileći ražnjići izgledaju vrlo primamljivo, ali sam ipak odlučio da prve večeri jedem McDonalds-u. Big Mac obrok je iznostio 125 bata. Ipak, bio sam suviše umoran i gladan da bih potražio neki restoran za koji bih bio makar malo siguran da prodaje dobru hranu. Narednih dana sam posetio nekoliko pijaca na kojima meso stoji otvoreno na tezgi, kao paradajz ili krastavac, pa ga muve i razni poznati i nepoznati gmizavci koriste kao pistu za poletanje i sletanje.

Prodaja hrane...	i suvenira...

Internet centara ima puno. Cena je uglavnom 50 bata, ali se može naći i za 30 blizu poznatog kafića Gullivers Travellers Tavern. U tom sokaku se može naći dobra, nezaobilazna Thai masaža. Prepustite se veštim rukama na kraju dana!

Turističkih kancelarija ima, bukvalno, na svakom ćošku. U njima možete da kupite karte za bus ili taksi za Kambodžu, Laos ili neku drugu zemlju iz okruženja. Nude i avio karte, ali njih možete i sami da kupite i tako izbegnete plaćanje provizije.

Drugi dan u Bangkoku

Ustao sam oko 08h dobro naspavan. Po izlasku iz hotela su me opet smarali likovi koji prodaju Armani odela za 50 eura. Nekom nemcu je to sigurno jeftino, a siguran sam da se na periferiji može naći makar duplo jeftinije. Na ulici je bilo dosta ljudi, uglavnom stranaca. Krenuo sam peške ka nacionalnom muzeju. Došao sam do puta koji vodi na most pre reke, prešao ga, i na trenutak zalutao u neki univerzitet. Studenti su bili u uniformama. Devojke su preslatke. Nađoh nekako Nacionalni muzej uz njihovu pomoć. Podeljen je na nekoliko celina širom velikog dvorišta. Kolekcija tajlandske umetnosti i kulture je najveća u zemlji. Ulaz je 50 bata.

Nacionalni muzej	Nacionalni muzej
Nacionalni muzej	Nacionalni muzej

Po obilasku sam krenuo ka Velikoj palati. Slikao sam zgrade, ljude. U jednom trenutku me je zaustavio stariji muškarac i počeo razgovor. Prvo sam pomislio da nešto želi da mi proda a onda sam shvatio da je dobronameran i da ne želi da se “navučem” na neku tipičnu turističku prevaru. Prvo mi je objasnio da je vožnja rikšom užasno jeftina. Rekao mi je da je trenutno Kraljevska palata zatvorena zbog proslave, pa da prvo odem da vidim stojećeg Budu i još nekoliko hramova, pa onda da dođem do palate.

Rekao je da ne treba da platim više od 50 bata vozaču za sve željene destinacije i da mu nikako ne dajem novac unpred. Tako sam zaustavio prvog. Nije želeo ni da čuje da me vodi na sva ta mesta. Sledeći je prihvatio! Pozdravio sam se sa dobrim čovekom i krenuo u obilazak grada rikšom. Bio je ljubazan i stalno mi je postavljao pitanja i pričao o gradu.

Prvo me je odvezao do hrama Intaravian (Wat Intharawihan). U njemu je statua Velikog Bude, visoka čak 32 metra. Sredinom XIX veka je hram osnovao Kralj Rama IV. Postojala je mogućnost da se statua sruši, pa je prvo zatvoren prilaz stepenicama koje vode do ramena, te su započeti radovi koji su trajali i u vreme mog boravka. Statua je stvarno imprevisna i moćna. Početkom marta se u hramu održava temple fair, odnosno sajam hrama. Svuda je bilo prašine i buke zbog renoviranja pa sam morao da se brzo maknem. Nastavili smo vožnju do hrama Benchamabophit koga je podigao kralj Rama V 1899.godine.   

Veliki stojeći Buda

Na jednom od mnogobrojnih semafora na bulevaru Si Ayuthaya, rikšista je prošao na crveno. Na sledećem nas je zaustavio policajac. Prvo se “drug organ” drao, a nakon što su obojca ušli u kućicu za saobraćajca i nešto šuškali, izašli su srećni i nasmejani. Nastavili smo put. Stali smo blizu jedne velike prodavnice muških odela koju mi je preporučio čikica od ranije. Rekao je da je video na televiziji da daju popust. Razumeo sam ga da je tu i proizvodnja, pa da mogu da vidim kako šiju odela. Međutim tu je samo prodavnica u kojoj nije bilo gužve. Moram da priznam da odela izgledaju stvarno dobro, ali ni ovaj prodavac nije uspeo da me ubedi da kupim neko. Prošli smo pored parka Chitlada. U istoimenoj palati živi kralj. U neposrednoj blizini je i zoološki vrt Dusit.

Rikša spolja...	...i iznutra

Vozač me je pitao da li želim da dobijem informacije o ostalim gradovima koje ću posetiti na Tajlandu. Odvezao me je u običnu turističku agenciju u kojoj su se pravili da su zvanično predstavništvo. Čak su mi nudili i smeštaj za Chiang Mai po duplo većoj ceni nego što jeste. No, brzo sam sa njima završio i rikšom otišao natrag u centar grada. Pozdravio sam se vozačem koji je bio ljubazan.

Pred Velikom palatom sam bio oko 16h, a radi do 18. Ne može se ući u dvorište ukoliko niste prikladno odeveni. Iznajmljivanje potrebne odeće ne košta ništa ali se mora ostaviti depozit od 100 bata koji se kasnije vraća. Zidovi svlačionice su ižvrljani, a u centralnom delu se nalazi natpis “Srbija do Tokija”. Neko ga je prežvrljao i dodao “Slovenija do Pacifika”....sve biser do bisera.....

Ulaz u Veliku palatu	Mitološko biće

Velika palata se mora posetiti. Ulaznica je visokih 650 bata ali definitivno vredi svake pare. Palata je ogromna. Jedan deo nije dostupan javnosti jer povremeno u njemu boravi kralj Bumidol Adulidedž (Bhumidol Aduluyadej). Turistima je dozvoljeno da se šetaju ogromnim vrtovima, ali ne mogu da ulaze u zgrade. Gradnju je počeo Kralj Rama I 1782.godine jer je želeo da glavni grad Siama postane Bangkok, umesto Tonburija (Thonburi).

Zlatna kupola (Chedi)	Hram

Celu palatu zaštićuje visok zid dužine 1900 metara, što je površina od 0,218km2. Osećao sam se kao da sam u nekoj bajci. Kupola (Chedi) Phra Si Ratana, mitološka bića (Yak) i Kinon, polu-ptica – polu-čovek su samo deo tog okuženja. Video sam i maketu Angkor hrama koji sam nameravao da posetim za nekoliko dana.

Molitva

Velika palata

Deca u školskim uniformama su me nekoliko puta molila da se slikam sa njma. Preporučujem da, ukoliko vas je više, unajmite vodiča koji će vam sve objasniti. Ja sam se samovoljno priključio grupi engleskih turista koji nisu imali nikakve nalepnice za raspoznavanje pa sam čuo dosta zanimljivih informacija o Palati. U drugom delu kompleksa su zgrade između kojih je drveće “ošišano” na vrlo poseban način. U jednoj prizemnoj zgradi je i muzej oružja koje se koristilo za odbranu palate.

Velika palata

Mitološko biće pred hramom Arun	Hram Arun

Pogled sa hrama

Pogled sa hrama Arun

Vožnja brodom je 4 bata. Ulaz u hram Arun je 50. Predstavlja jedan od simbola Tajlanda. Gradnju je počeo Kralj Rama II a završio Kralj Rama III. Postoje različiti podaci o visini centralne kupole, Pranga, od 66 do 86 metara. Oko nje su četiri satelita kupole (prang). Ukrašeni su morskim školjkama i komadićima porcelana. Na centralnom su figure Kineskih vojnika i životinja, napravlejne takođe od porcelana. Stepenice koje vode do vrha kupole su veoma visoke. Pogled na palatu, reku i ostale delove grada je lep. Vidljivost bi bila veća da je bilo vedro nebo.

Kasnije, kada sam se šetao i bio u blizini palate saobraćaj je bio zatvoren. Jedan prolaznik mi je rekao da će proći kralj Bumidol Adulidedž (Bhumidol Aduluyadej) te da u trenutku prolaska kolone treba mirno da stojim. Za nekoliko trenutka su prošli policajci na motociklima a za njima nekoliko limuzina. U starom mercedesu je bio kralj koji je mahao svojim sugrađanima. Svi su stali da mu tako odaju počast. Vrlo brzo je kolona ušla u dvorište palate, pa je saobraćaj nastavljen.

Uveče sam na Khao San Road-u proveo dosta vremena. Šetkao sam se raznim uličicama i video sve i svašta. Večerao sam u restoranu pirinač sa povrćem i belim mesom.  

Treci dan u Bangkoku

Prethodnog dana, sam uočio deo oko zoološkog vrta koji mi se učinio zanimljivim. Krenuo sam polako, peške. Naletoh na pijacu, blizu kanala Khlong Banglamphu. Zapravo, pijaca je postavljena uz sam kanal, pa se ne može tačno utvrditi poreklo nesnosnog smrada. Dugačka je barem 100 metara, a ja nisam stigao ni do pola. Prodaje se meso na tezgama bez ikakve plastike, vitrine ili bilo čega što bi ga sačuvalo od muva i raznih drugih insekta.

Kada smo već kod insekata ima i njih, ali mrtvih, za jelo. Ima jegulja, zmija i raznih morskih plodova. Mnoge životinjice su bile žive. Nakon što sam video kako se to meso drži i prodaje, nisam mogao nekoliko dana da jedem piletinu kupljenu ni u restoranu a kamoli na ulici.

Meso na pijaci

U ponudi su i papuče, majice, bermude, koje su užasno jeftine. U ovaj deo retko zalaze turisti pa nemaju dvostruke cene, jednu za turiste a drugu za lokalce. U ulici Samsen sam naleteo na poslastičarnicu koja prodaje neku vrstu štrudle sa različitim ukusima. Ima ih na desetine. Parče je 8 bata i veoma je ukusno. Na žalost, zaboravio sam naziv, ali sam siguran da će te naleteti na sličnu prodavnicu. Skrenuo sam desno, u bulevar St Ayuthaya. Ampon park su zatvorili policajci iz nekog razloga, pa sam skrenuo ka prelepoj građevini koja nosi naziv Ananta Samakhom Throne.

Ograđena je visokom ogradom a put ide oko nje, polukružno. Projektovana je u renesansansom stilu. U njoj je 1932.godine politički sistem Tajlanda promenjen iz monarhije u parlamentaran. Ta zgrada je korišćena kao zgrada parlamenta do 1974. kada je u blizini sazidana nova. Ulaznica je 200 bata, ali ako ste sačuvali ulaznicu za Veliku palatu onda je ulaz besplatan. Unutrašnjost je veličanstvena. Bila je izložba unikatnih, ručnih radova od drveta.

Ananta Samkhom Throne

Nekoliko stotina metara dalje je zdanje Vimanmek. Početkom XX veka je Kralj Rama V živeo u ovoj velelepnoj građevini od drveta. Obilazak je moguć, samo u sklopu ture koje počinju na svakih sat vremena i traju 60 minuta. Mnogobrojne prostorije su interesantne za videti, ali ako nemate dovoljno vremena onda posetite ovo zdanje drugi put. Ulaz je besplatan ukoliko imate kartu Velike palate.

Otišao sam peške u Santichaiprakan park koji se nalazi uz samu reku. I u njemu mnogi građani Bangkoka provode vreme džogirajući ili sedeći na travi u vrelim letnjim danima. Malko sam se odmorio.

Odlazak, tj. trčanje do železničke stanice

Nakon što sam se odjavio iz hotela ostavio sam kofer na čuvanje na recepciji. Posebna soba se zaključava, pa je mala šansa da nešto nestane. Oko 17h sam uzeo kofer i krenuo ka železničkoj stanici Hualamphong kako bih noćnim vozom stigao do Čieng Maia. Hteo sam da gradskim autobusom broj 2 stignem do stanice. Bus je brzo naišao, ali je isto tako brzo upao u gužvu. Prošao je pored velike palate, pa nastavio ulicom Maharat. Išao je kroz uličice i stao pred kolonom automobila.

Tako smo milili pola sata dok nisam shvatio da ću propustiti voz ako nešto ne preduzmem. Imao sam mapu u ruci, pa sam znao tačno gde sam. Krenuo sam peške ka stanici od hrama Rachabophit. Trebalo je da idem samo pravo. To “samo” je oko četiri kilometara. Automobili su stajali zaglavljeni, tako da ni rikša nije mogla da mi pomogne. Zahvaljujući ovoj “šetnji” sam video kinesku četvrt koja je ogromna. Zanatske radnje su načičkane jedna do druge.  Prodaje se cement, građa, tekstil, plastika i naravno mrtvački kovčezi.

Na svu sreću i na ovo putovanje sam nosio kofer a ne ranac, pa bih tek sa 20kg na leđima izdahnuo. Ovako sam vukao kofer i gazio ljude koji se nisu sklanjali. Nakon pola sata znojenja i trčanja sam stigao na stanicu pet minuta pre polaska voza. Kupio sam vodu, nekako eksivirao ljude, uglavnom strance koji s spavali i sedeli na sred stanice. Voz je bio spreman. Ušao sam u vagon i lako našao mesto.

Železnička stanica	Ulice Bangkoka

Voz je izlazio barem pola sata iz Bangkoka. Prolazio je kroz veoma siromašne četvrti. Deca su virila iz napuštenih vagona, a prljavštine i đubreta je svuda. Ovo je na žalost, bilo pravo lice Bangkoka.

Malo upozorenje: U Bangkoku sam bio praktično tri puta. Prvi put kada sam doleteo na Tajland i proveo tri dana, drugi put kada sam se vratio iz Ajutaje i ostao jedan ceo dan, i treći put kada sam se vratio iz kambodže

Cetvrti dan u Bangkoku

U poslednjem trenutku sam promenio plan. Isprva sam planirao da posle Ajutaje noćnim vozom odem u Laos, Vientian ali sam od te ideje odustao. Tako sam autobusom stigao do severne autobuske stanice Northern Bus Terminal. Bilo je nekoliko vozača rikši koji su mi tražili 200bata do Khao San Road-a. Radnik obezbeđenja mi je rekao da taksi košta oko 135. Stigavši do odredišta video sam da je na taksimetru pisalo da smo prešli 16km.

Mala digresija: po povratku iz Kambodže sam došao na ovu istu stanicu. Ušao sam u taksi ali je  taksista skrenuo desno a ne levo. Za svaki slučaj sam izvadio kameru kako bih slikao vozača i njegovu taksi dozvolu. Čak sam ga i pitao da li me je dobro razumeo gde treba da vozi. Bila je ponoć te sam mislio da ćemo ići “kao kiša oko Kragujevca” kako bi “naduvao” račun. Međutim, stigli smo do cilja za petnaest minuta a cena je bila 93 bata a dužina 9 kilometara. Zaključak izvedite sami....

Traženje smeštaja

Stigao sam za pola sata do Khao San Road-a. Otišao sam u hotel Rambrutti Inn ali je bio pun. Recepcionarka mi je rekla da će se jedna soba možda osloboditi. Bilo je podne. Nastavio sam da tražim smeštaj u ulici Rambrutti. U hotelu Jammu II je soba 800 bata, što mi je bilo preskupo ali sam uspeo da nađem nekoliko jeftinijih. Prva je bila za 250 bata, ali je katastrofalna. Dušek je bio toliko prljav da ni u jednoj varijanti ne bih legao na njega.

Druga soba je bila u hotelu koji mi nije ulivao poverenje. Našao sam još jednu sobu bez prozora, užasno malu. Ni tu nisam hteo da se smestim. Ukupno sam video devet ponuda. Uglavnom su sve prljave sobe sa cenom od oko 500 bata. Prljavi zidovi, čučavac, iscepana posteljina, bube....Vratio sam se u Rambrutti Inn i našao sobu za 580bata, sa klimom, tv-om i veoma čistim kupatilom.

Obilazak hrama Po (Wat Pho)

Brzo sam se spremio i pohitao u grad. Dvoumio sam da li da odem do Siam skvera, finansijskog centra grada, ili da odem do Velike palata te obiđem taj deo grada. Izabrao sam ovo drugo. Mislim da nisam pogrešio. Veliku palatu sam video ranije. Prošetao sam se do pijace blizu koje je stanica za brodove. Došlo je do tuče dve prodavačice, pa su počeli da lete morski plodovi i korpe. Niko se nije mešao. Malko su se čupale za kosu, smirile i otišle svaka na svoju stranu. 

Pijaca blizu Velike Palate

Ulična prodaja	Ulična prodaja

Prešao sam na drugu stranu, te uz zid Palate sam išao ka hramu Po (Wat Pho). Video sam prodavca koji je prodavao hranu sa druge strane ulice da je otrčao da samog zida palate, čučnuo i počeo da mokri, ali ne na pod već u kesu. Istu je po završetku posla ubacio u kantu. Kulturno!

Hram Po	Hram Po

Hram Po

Hram Po je jedan od najlepših i najpoznatijih u Bangkoku. U njemu je najveći ležeći Buda u zemlji, dužine 46 metara a visine 15. Ovo je impozantno. Posetiocima je omogućeno da  naprave krug oko njega. Moguće je slikanje, ali je prilično zahtevno zbog malo svetlosti ali i činjenice da je uvek u blizini barem 30 ljudi.

Veliki ležeći Buda

Skulptura je impozantna, tim pre što je pozlaćena.Cela površina hrama je velika, te je potrebno barem sat vremena da bi se sve videlo. Na jednom od objekata se renovirao krov, pa je bilo omogućeno posetiocima da na crepovima, sa donje strane, napišu neku poruku koja će dugo stajati na hramu.

Park, blizu palate	Ministarstvo vojske

Bilo je puno monkova koji su pripremali ceremoniju povodom nečije smrti. Budisti, za razliku od hinduista, nose crninu kada žale nečiju smrt. Turisti su se maknuli iz tog dela kada je ušla povorka. Izašao sam iz hrama. Otišao sam do parka koji se nalazi preko puta Palate. Na samom ulazu je velika fontana, a oko  nje su radnici sređivali cveće i zalivali ga iz cisterne. Bilo je stotinak rekreativaca koji su trčali, razgibavali se, vežbali tai boks...ima puno klupa i mesta za uživanje pokraj veštačkog jezerca. Kraj je prelep. U blizini je zgrada ministarstva vojske. Stajao sam blizu čuvara i slikao. Primetio sam da su počeli da se smeju i nešto na glas komentarišu. Okrenuo sam se i video transvestita koji je na štiklama jedva hodao. Uzdržao sam se od smeha i uputio ka hotelu.

Peti dan (odnosno vece nakon povratka iz Kambodže)

Sticajem okolnosti (koje možete da pročitate u tekstu o Angkoru), u Bangkok sam  iz Kambodže stigao u ponoć. U svim guest house-ovima i jeftinijim hotelima su sve sobe bile pune. Našao sam jednu sobu po ceni od 500 bata. Prilično je mala ali za jednu noć više nego dovoljna.

Sledećeg jutra sam se uputio na južnu autobusku stanicu sa koje polaze autobusi ka Kanchanaburiju. Na bulevaru Ratchadamnoen sam ušao u bus (zaboravio sam broj ali će vam neko recepciji hotela reći). Posle pola sata vožnje sam stigao na Južnu stanicu (Southern Bus Terminal). Zgrada je potpuno nova te ima nekoliko spratova. Uz pomoć ljudi koji rade na stanici sam našao šalter za prodaju karata za bus za Kanchanaburi.