Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Oko 300 kilometara severno od glavnog grada Filipina, Manile, na severnom delu ostrva Luzon, u provicniji Ifugao, nalaze se najveće i najlepše pirinčane terase na svetu. I dan danas se na primitivan način, kao i pre 2000 godina, obrađuje zemlja. Autobusi svakodnevno voze do mestašca Banaue te je potrebno put nastaviti džipom do Batada.

Pirinčane terase, selo Batad u sredini

Put Manila - Banaue

Na recepciji hostela u Manili sam dobio savet kako da stignem do autobuske stanice sa koje polazi bus za sever zemlje. Nisam hteo da uzmem taksi pred hostelom već ispred šoping mola Robinzon. Kao za inat, nije bilo ni jednog vozila. Otideh do Taft avenije sa nadom da ću tamo zaustaviti neki. Sredinom ulice su subovi koji nose konstrukciju metroa. Konačno mi je stao jedan stariji taksista te sam mu dao cedulju sa tačnom adresom stanice. Delovao mi je pouzdano. Nešto mu je "kašljucao" auto. Nije mogao da ubaci u treću, pa je prebacivao iz druge u četvrtu brzinu..... Kasnije tokom vožnje mi je priznao da ne zna gde je raskrsnica koju tražim ali je učinio sve da je nađe. Ispalo je da je stanica na koju je on mislio zatvorena, a autobusi za Banaue staju na jednom malom parkingu.

Kada sam došao pred kućicu za kupovinu karata i u redu pričao sa drugim putnicima, shvatio sam da se karta unapred kupuje ili rezerviše telefonom. Prodavac mi je rekao da su sva sedišta rezervisana. Počeh da se bunim i da ga molim da mi da jedno. Našao je jedno sedište za mene, a kasnije se ispostavilo da ih je bilo petnaest. Upoznao sam Vila i Anu, nemce koji su nezavisno putovali. Vil radi za neku nemačku kompaniju i trenutno živi u Manili, a Ana sama putuje po Jugoistočnoj Aziji, kao i ja. Bilo je prilično hladno. Oboje su imali dukserice i u duge pantalone a ja majcu, bermude i patike. Nisam imao duge pantalone jer sam kofer ostavio u hostelu u Manili. Smrznuo sam se jer je bila uključena klima ali sam uzeo peškire pa sam se njima pokrio. 

U zadnjem delu busa sam zauzeo ceo red pa sam prilično mirno spavao.  Pri kraju desetosatne vožnje sam osetio da se autobus veoma sporo kreće zbog velikog uspona.  Stali smo na mali parking. To je bio kraj puta. I zaista, bus dalje i da hoće, ne može. Odmah sam kupio kartu za Manilu za sledeći dan u 17h.

Dolazak u Banaue

Shvatio sam da se nalazimo oko 2 km od samog centra Banauea, planinskog mestašca koje ne broji više od 2000 stanovnika. Našao sam prevoz triciklom za samo 10 pezosa. Odvezao me je do guest housa kome sam zaboravio ime a nalazi se preko puta restorana Las Vegas. Jednokrevetna soba je bila samo 200 pezosa, bolja od one u Manali. Enterijer kuće je izrađen od drveta i ukrašen raznim tapiserijama i drugim predmetima karakterističnim za to područje. Deo kuće "gleda" na pirinčane terase. Sličnih gest hausova ima barem pet te ne mislim da ne može da se desi da sve bude puno. Mislio sam da se malo prošetam mestom, raspitam za transport do terasa i vratim na spavanje. Ispred gest hausa mi je isti onaj momak koji me je dovezao, ponudio da me triciklom vozi do skretanja za Batad, sa glavnog puta za 600 pezosa.

Džip za prevoz putnika

Ipak, prvo sam otišao da se prošetam. U, nazovimo to, predstavništvu turističke organizacije Banaue-a mi je rečeno da je bolje da idem džipom ali on košta 2000 pezosa. To je bilo previše.

Plan za odlazak u Batad i opcije

Do Batada iz Banauea ima oko 18 km. Put je užasno loš. Budite spremni na celodnevno, veoma naporno, pešačenje ali znajte da je obilazak pirinčanih terasa u selu Batad i te kako vredan muka. Postoje dve opcije:

Opcija triciklom (teža i sporija)

Tricikl je duplo sporiji i vozi oko 80 minuta do raskrsnice (jer ne mogu dalje) sa koje se pešači do Saddle Point-a oko sat vremena po veoma strmom putu. Vozač će vas čekati sve vreme (oko 10 sati). Ukupna cena je 600 pezosa a mogu stati dve osobe.

Opcija džipom (bolja)

Sa džipom se iz Banauea do Saddle Pointa stiže za 60-70 minuta. Tu vas čeka vodič sa kojim tura po terasama traje oko šest sati. Cena je 2000 pezosa za ceo džip (u cenu je uključen i vodič) odnosno, u mom slučaju 500 po osobi. Što je više ljudi, to je jeftinije.

Od Saddle pointa do sela Batad sa obilaskom terasa, vodopada i pauzom od sat vremena je potrebno oko šest sati.

Tricikli...ili	...džip

Odlazak u Batad

Banaue je jako malo mesto. Ima pet-šest gest hausova sa veoma osnovnim uslovima. Tu je i nekoliko radnjica, restorana, ali sve to izgleda prilično loše. Ipak i to je više nego dovoljno. Po povratku u gest haus sam naišao na nemca Vila koji mi je ponudio da sa još dve devojke iznajmimo džip sa vozačem i vodičem. To je bio pravi i veoma dobar potez! Ukupna cena je bila 2000 php. Pošto nisam bio siguran da se vrata moje sobe ne mogu obiti, poneo sam sa sobom i lap top i tako ga teglio ceo dan, ali mi nije bilo teško.

Društvo u džipu

Brzo sam se popeo na džip u koji može da stane barem 15 osoba. Bilo nas je četvoro. Odmah smo se mimoišli sa istim vozilom na čijem je krovu bilo petero muškaraca. Asvalt se završio posle samo nekoliko kilometara. Put je pun krivina i vrlo opasan. Posle sat vremena truckanja, kritičnih mimoilaženja i prelepih panoramskih pogleda na pirinčane terase smo stigli do prve tačke, Saddle Point. Uz put smo pretekli nekoliko rikši i turista koji su išli peške od raskrsnice. Vozač je umro od smeha kada je video da je jedan genijalac krenio sa običnim kombijem uz vrlo strm put. Prvo je malo češao pod a onda se bukvalno nasukao. Cela oblast je brdovita ali su meštani morali da se snađu i tako izgrade terase za uzgajivanje pirinča kako bi imali hranu da prežive.

Obilazak Batada, najvecih pirincanih terasa na svetu

Kada smo sišli sa džipa na Saddle Point-u, upoznali smo lokalnog vodiča, simpatičnu ženu Faju, koja je trebalo da nam pokaže selo Batad, čuvene terase i vodopad. Rekla nam je, na veoma dobrom Engleskom, da će naša tura trajati šest sati. Dodala je da će prva etapa, spuštanje do sela trajati oko sat vremena uskom, zemljanom stazom okuženom niskim rastinjem. Sve vreme se vidi jedan deo terasa i meštani kako kopaju ili rade nešto drugo. Devojke su uzele štapove da bi se lakše kretale ali mislim da isti nije neophodan. Postoje dva mesta sa klupama na kojima se može praviti pauza i kupiti neki sok.

Pirinčane terase

U selu Batad živi nekoliko stotina meštana. Mi smo došli iz jednog pravca a postoji još jedan ali ni njim nije moguće proći motornim vozilom ili bilo kakvim kolicima te se svaki teret, hrana i sva druga roba mogu dopremiti samo na leđima, stazama dugim oko pet kilometara. Ta činjenica ali i veoma težak život su doveli do toga da sve više mladih napušta selo pa je sve manje zemljoradnika koji mogu da vode računa o terasama. Postoji opasnost da se jednog dana terase uruše zbog velikih padavina i mogućih zemljotresa. Sve ove terase su jedva dovoljne za prehranu sela. Za doručak pirinač, za ručak pirinač a za večeru, pogađajte....i tako ceo život.

Pirinčane terase

Neverovatne terase se nalaze na nadmorskoj visini od 1500 metara. Raspoređene su kaskadno. Pogled me je ostavio bez daha. Terase su dospele na UNESCO-ovu listu Svetske baštine. Od najniže do najviše je razlika od 1000 metara. Postoje dokazi da su terase počele da se grade pre više od 2000.godina. Mnoge su napravljene na usponu od 70 stepeni. Možemo samo da zamišlamo koliko je bio mukotrpan rad na izgradnji ukoliko znamo da je kamenje, kojim su terase oivičene, moralo da se donese bez pomoći motorizovanih kola ili bilo kakvog prevoza. 

Mališan na terasi

Na ulasku u selo i na mestu sa savršenim pogledom na ovo, najčešće nazvano, "Osmo svetsko čudo" je kućica za registrovanje. Obaveza svakog posetioca je da se upiše. Pre dve godine je volonterka Džulija Kempbel (Julia Campbell) ubijena od strane podivljalog meštana. Taj slučaj je smanjio broj turista iako je počinilac odmah uhvaćen i zatvoren. Zato se savetuje posetiocima da uvek unajme vodiča i da se registruju.

Registracioni centar za turiste sa najlepšim pogledom na svetu	Supermarket

U obližnjem restoranu smo naručili hranu kako bi nas u povratku čekala spremljena jela. Počeli smo da se spuštamo do najnže terase.  Svaka terasa ima svog gazdu ili gazdaricu koji vode o njoj vode računa. Posao je jako naporan i težak. Prvo se na jednoj površini veoma gusto posadi pirinač koji služi rasađivanje.

Tišina je savršena. Nema vozila, nema televizije, radija, nema čak ni signala za mobilne telefone. Selo je bukvalno odsečeno od sveta. Kućice su male, opremljene sa minimalnim brojem stvari. Struje ima, ali je toliko slaba da može da pokrene samo jedan uređaj ili sijalicu. Neka domaćinstva drže živinu.

Pirinčane terase

Faja, naš vodič, je simpatična žena oko 50 godina stara. Majka je devetoro dece. Šestoro je odraslo i otišlo od kuće. Jedno je pre tri godine, igrajući se, zapalilo kuću koja je, kao i sve u selu, veoma skromna. Niko nije stradao ali je kuća potpuno uništena te ona mora, pošto je razvedena, da puno radi kako bi izgradila novu. Dobila je od sela kućicu za privremeni boravak.

Faja, vodič

Terase međusobno nisu povezane stepenicama već uskim kamenjem koje je uzidano u te zidove. Zato treba biti veoma oprezan prilikom hodanja i penjanja. Isto važi i za hodanje po terasama. Moguće je kretati se po samoj ivici, takođe, pravljenoj od kamenja i betona širine oko 30-40cm. Nije strašno ako upadnete u terasu, jer je dubina vode oko 30 cm. Opasno je ako padnete sa nje....pomoć? Da da......

Hodanje po zidiću

Terase se vodom snabdevaju zahvaljujući slobodnom padu. S obzirom da pirinču tokom celog procesa rasta nije potrebna konstanta prisutnost vode, ista se može dozirati odnosno na svakoj terasi se može prekinuti njen dotok. Veliki problem uzgajivačima predstavljaju crvi i razni drugi insekti koji jedu koren u vodi. Faja se žalila da nemaju para da kupuju sredstva protiv tih štetočina te da im opština ništa ne pomaže. Uslovi u kojima se živi u Batadu su verovatno isti kao i pre hiljadu godina. Deca se slobodno šetaju i igraju na terasama dok im roditelji rade. Tako nas je jedan gologuzi dečak, naduvenog stomaka, verovatno od pirinča, pratio i tražio da ga slikamo. 

Vodopad, visok tridesetak metara

Prošli smo kroz samo selo, videli kuće i hodali samim ivicama terasa do vidikovca sa koga put vodi do vodopada, kojima sam zaboravio ime. Do njih je potrebno oko 35 minuta a, po mom mišljenju, nisu vredni tolike muke. Moguće je kupanje u reci ali nećete imati puno vremena, ako budete išli sa vodičem. Po povratku smo na vidikovcu napravili pauzu. Pričali smo sa jednom ženom koja sama živi na susednom brdu, iza vodopada. Svakodnevno dolazi u selo da obilazi svoju terasu. Ne možete ni da zamislite na kakvoj strmini se nalazi njena kuća....

Nastavili smo da se penjemo uz terase. Dočekao nas je jedan stari žitelj Batada okićen tradicionalnim perima i odećom. Bio je spremljen za slikanje uz novčanu nadoknadu.

Bezbrižno spavanje....

Malo dalje na tezgi, napravljenoj od trske, je žena prodavala suvenire. Njen mali sin je bezbrižno spavao na klupi. Bila je jako ljubazna i fina iako nismo ništa kupili. Posle prolaska kroz malo naselje smo, konačno, stigli do restorana i ručali. Cene su veoma niske. Saznali smo da je moguće i noćenje u jednoj od kuća po ceni od 300 pezosa. Svo četvoro smo uživali u hrani i neverovatnom pogledu na terase. Na kraju smo se odjavili i krenuli ka džipu, odnosno Saddle Point-u. Još dok smo bili u restoranu, upoznali smo jednog starijeg nemca koji je sa svojom suprugom, dvadeset godina mlađom filipinjankom, pešačio. Rekao je da su mu velika pešačenja hobi od detinjstva. Pre osam godina je doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Proveo je dve godine, potpuno nepokretan, u krevetu i još tri po rehabilitacionim centrima. Uspeo je, ne samo da prohoda, već da se vrati u staru kondiciju u svojoj 74. godini. Dnevno pešače, oko 50 kilometara, i to kakvih kilometara po ovom brdovitom području. Oduševljen je zemljom i kaže da mnogo toga treba da se vidi ali je nepristupačno zbog loše ili nepostojeće infrastrkture. Bio je na Borakaju pre dvadeset godina kada to ostrvo nije imalo struju a o hotelima i da ne pričam. Današnji izgled ostrva nije ni nalik nekadašnjem. Dodao je da takvih ostrva ima na stotine.

"Poziranje"

Nastavili smo da pešačimo ka džipu. Imao sam znatno duže i brže korake od ostatka grupe pa sam se izdvojio i stigo deset minuta pre ostalih. Zadivio sam sebe jer sam samo tri sata ranije mislio da ću zauvek ostati kod vodopada jer nisam imao snagu za hodanje natrag.

Faju smo, prilikom opraštanja, častili sa 400 pezosa i tako je rasplakali. Morali smo da krenemo nazad u Banaue. Putovali smo skoro 80 minuta. Kada smo stigli, počela je da pada jaka kiša. Dogovorili smo se da zajedno večeramo što smo i učinili. Sreli smo nekolliko turista koje smo tog dana upoznali u Batadu i razmenjivali iskustva. Hrana u restoranu Greenview Lodge je bila solidna. Dostupan je i spor, kakav-takav, internet po ceni od 50 pezosa po satu.

Sutradan sam se šetao Banaueom. U glavnoj ulici je bio pijačni dan pa su postavili tezge sve do vatrogasne stanice. Prodavala se razna potrošna roba ali i hrana, sušena riba, voće, povrće.

Pirinčane terase u Batadu

Skoro na svakoj banderi je bio plakat u kome se upozoravaju turisti da, ukoliko, primete bilo kakvo zlostavljanje ili iskorišćavanje dece, prijave. Naime, veliki broj pedofila iz Evrope dolazi u Filipine i koristi siromaštvo kako bi decu zlostavljali. Tužno ali, na žalost, istinito.

Pirinčane terase u Banaueu

Ručao sam u restoranu Las Vegas. Hrana je dobra ali su porcije veoma male pa vam preporučujem da odmah naručite dve. Popodne sam, rikšom, za 20 pezosa (uzbrdo je skuplje) došao do autobusa sa kojim sa se vratio u Manillu.

Tezge sa hranom pored vatrogasnih vozila