Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Pedesetak kilometara jugozapadno od Amana je Mrtvo more, najniža tačka na svetu. Nalazi se 394,6 metara ispod nivoa mora. Bila mi je neverovatna činjenica da postoji bilo koja vodena površina u kojoj čovek ne može da potone. U Mrtvom moru, jednostavno, ne možete da potonete ali možete gadno da ispečete oči ukoliko ih pokvasite vodom.

Put iz Amana do Mrtvog mora

Taksisti neće da koriste taksimetar već traže fiksnu sumu od 50 JD. Dan ranije sam upoznao Amerikanca koji dve godine živi u Jemenu. Ima izraelski pečat u pasošu i ne može preko Sirije da uđe u Tursku. Čekao je novac od prijatelja da kupi avionsku kartu ali je u međuvremenu želeo da skokne do mora. Pridružila nam se i britanka koja se pre nekoliko godina udala za Palestinca sa kojim živi u pojasu Gaze.

Taksi smo platili samo dinar do autobuske stanice Muhadžiren (Muhajireen) i za istu sumu smo minibusom stigli do mesta koje se nalazi samo šest kilometara od mora. Platili smo još po dinar za taksi. Prilikom dolaska na magistralu koja prolazi uz samo more video sam znak na kome je nacrtana žena kako panično maše rukama. Ispod slike je obaveštenje „Deadly salt water“.

Uz samu obalu mora ima nekoliko prilično zapuštenih mesta na kojima se turisti besplatno mogu kupati ali su pusta. Veliki hotelski lanci imaju zasebne, ograđene plaže. Našli smo privatnu plažu na koju ulaz košta šest dinara. Veoma dobro je uređena.

Kupanje u Mrtvom moru

Postoje kabine za presvlačenje, ležaljke, suncobrani ali od gostiju ni traga ni glasa. Najvažniji su tuševi koji se nalaze samo nekoliko metara od vode. Važnost te činjenice sam shvatio tek kada sam ušao u more u kome nema ama baš nikakvog života zbog visokog procenta soli koji iznosi 70%.

Čak i neplivači ne mogu da potonu ali se javlja drugi problem. Osetićete velike bolove ako vam voda uđe u oči i usta ili ukoliko imate bilo kakve ranice od komaraca ili ogrebotine na nogama. Tada do izražaja dolaze tuševi. Sem nas troje na plaži je bila samo još jedna porodica. Oni nisu ni ulazili u vodu.

Poneo sam jedan kamen soli koji sam izvadio sa dna mora kao suvenir. Amerikanac i britanka su ostali da se valjaju u blatu za koje se veruje da je lekovito, a ja sam pohitao da nađem prevoz za povratak u Aman. Danijel, čileanac koga smo ponovo sreli nekoliko sati ranije je rekao da direktan autobus postoji ali da se ne zna kada tačno ide.

Povratak u Aman

Momci koji naplaćuju karte ne znaju engleski, a sem njih nikoga nije bilo ni na parkingu ali ni na putu. Minut kasnije je stao taksista koji je već imao mušteriju u kolima. Prihvatio sam cenu od 7 JD, a početna je bila 15.

Momak koji je sedeo na suvozačevom mestu je bio rus koji je nešto ili nekoga tražio. Za pola sata smo stigli u Aman. Sišao sam na autobuskoj stanici te sam se ka hostelu uputio peške. Sunce je manje peklo pa sam mogao da se šetam i uživam.