Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Grad Džeraš, koji se nalazi na severu Jordana, je za vreme Rimskog carstva bio provincijski gradić poznatiji kao Gerasa. Najveći privredni procvat je doživeo zahvaljujući saradnji sa Nabatejcima pod čijom vlašću je bila Petra. Sredinom osmog veka je razoran zemljotres uništio dobar deo grada što je doprinelo drastičnom smanjenju stanovništva. Danas je sačuvano nekoliko zgrada, kapija, hipodrom, teatar.

Truckanje bez treće brzine iz Amana do Džeraša

Taksijem sam stigao do severne stanice. Ponovo sam sreo taksistu koji me je dovezao do hostela. Ovaj put se nije trudio da ga angažujem. Do Džeraša (Jerash) je tražio 20 JD, a autobuska karta košta četiri. Izdrndani autobus je stajao na stanici koji je nosio tablu grada u koji sam išao.

Čekao sam 40 minuta do polaska, odnosno do trenutka kada se u potpunosti napunio. Posle nekoliko stotina metara sam shvatio da je bus neispravan. Vozač nije mogao da ubaci menjač u treću brzinu pa je na svim uzbrdicama i ravnicama vozio drugom. Na svu sreću do Džeraša je bilo više nizbrdica nego uzbrdica tako da smo relativno brzo stigli. Sišao sam blizu arheološkog nalazišta zbog koga sam zapravo i došao.

Prolaznici su me pogrešno uputili u mali tržni centar kraj koga je parking za autobuse. Ubrzo sam shvatio da se karte prodaju u Informativnom centru koji se nalazi 800 metara dalje. Nekako sam uspeo da vučem kofer po prašini i kamenju. Prošao sam kroz Hadrijanovu kapiju, te putem uz hipodrom sam stigao centra za turiste. Isti sam ostavio na čuvanje kod blagajnika, kupio kartu po ceni od 6JD i uputio sam se u obilazak.

Razgledanje ruševina

Džeraš je za vreme Rimskog carstva bio provincijski gradić poznatiji kao Gerasa. Najveći privredni procvat je doživeo zahvaljujući saradnji sa Nabatejcima pod čijom vlašću je bila Petra. Sredinom osmog veka je razoran zemljotres uništio dobar deo grada što je doprinelo drastičnom smanjenju stanovništva. Danas je sačuvano nekoliko zgrada, kapija, hipodrom, teatar...

Obavezno unajmite vodiča koji će objasniti istoriju i funkcionisanje grada tokom Rimskog carstva ali i nakon njegovog raspada. Ispred Zevsovog hrama je bio trg sa koga je glavna ulica vodila ka Artemisovom hramu, severnom teatru i ostalim zdanjima. Južni teatar je sačuvan u celosti.

Uzevši kofer krenuo sam ulicom koja je tek bila aslvaltirana. Zaustavio se jedan taksista koji mi je ponudio da me po ceni od 2JD odveze do autobuske stanice. U taksiju je već bila jedna austrijanka kojoj je naplatio istu sumu, a kasnije sam saznao da je cena po taksiju do stanice samo jedan jordanski dinar. Pošto ne postoji direktan autobus do granice morao sam da presednem u mestu Irbid. Bio sam jedini stranac u busu pa su svi gledali u mene.

Cimanje do sirijske granice

Posle pola sata vožnje stigli smo na autobusku stanicu. Veoma ljubazan jordanac koga sam upoznao u autobusu mi je pomogao da nađem autobus koji ide do Ramte, pograničnog mesta. Na stanici je bila velika gužva jer je Irbid po veličini drugi grad u Jordanu sa pola miliona stanovnika. Ubrzo sam ušao u minibus.

Momak od od 12-13 godina je naplaćivao karte. Mogao je da iskoristi moje neznanje i naplati mi višu cenu ali to nije učinio. Primetio sam da muškarci ne sedaju na istu klupu sa nepoznatom ženom. Dve su sedele na odvojenim sedištima pa ih je kondukter zamolio da sednu zajedno kako bi dva muškarca ušla u bus. Sišao sam na raskrsnici sa koje jedan od puteva vodi do granice sa Sirijom.

Taksijem preko granice

Pošto na ulici nije bilo nikoga ušao sam u prvi lokal. Prodavac je znao nemački ali mi to nije pomoglo. Stvorio se taksista koji je pristao da me preveze u Siriju po ceni od 3 dinara iako je u početku tražio pet. I danas se divim sopstvenoj ludosti da se cenkam sa jedinim taksistom u četiri sata popodne po neviđenoj vrućini. No, taksista je bio veoma ljubazan. Objasnio mi je proceduru.

Na prvom kilometru je Jordanska carina. Platio sam izlaznu taksu 5 JD. Potom smo se vozili oko tri kilometra. Zgrada Sirijske granične kontrole je bila znatno siromašnija od prethodne. Nekoliko američkih turista je pravilo buku jer nisu mogli da dobiju vizu. Popunio sam formulare i sa unapred dobijenom vizom u Beogradu predao pasoš. Službenici su veoma pažljivo pogledali svaki pečat. Kao što već, verovatno, znate Sirija ne priznaje Izrael. To nije samo tek tako.

Svako ko ima pečat Izraela ne može da uđe u zemlju. Zagledali su moj pasoš desetak minuta i na kraju me pustili. Taksista me je dovezao do lokala u kome sam zamenio novac. Ušao sam u drugi taksi koji me je odvezao do autobuske stanice. Lokali, putevi i ljudi su izgledali sasvim pristojno. Mislio sam da je Sirija siromašnija ali sam se prevario.

Pogledajte fotopis Džeraša