Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Grad je u doba rimljana nosio naziv Filadelfija. Danas je glavni grad Jordana, prostran na sedam brda. Ljudi su srdačni. Iako ne govore, baš najbolje, strane jezike spremni su da da pomognu. Jedan dan je sasvim dovoljan za obilazak rimskog amfiteatra, tvrđave, arheološkog muzeja i mnogobrojnih hramova. Aman može poslužiti i kao baza za posetu okolnim gradovima i arheološkim lokacijama. Obavezno probajte šiš kebap i ostale specijalitete.

Put iz Petre do Amana

Najbolje je da u Aman iz Petre krenete u ranim jutarnjim satima. Autobuska stanica je u Vadi Mudi (Wadi Musa) zapravo običan parking. Bus mi je otišao ispred nosa. Nekoliko ljudi je stavilo svoje stvari na sred parkinga pa vozač drugog autobusa nije mogao da okrene isti, a da ih ne zgazi.

Ubrzo se pojavio kombi. Vozač mi je tražio pet dirama, a amerikankama koje su se predstavile kao australijanke su dobile vožnju za tri. Neki vodiči savetuju amerikancima da ne pričaju na sav glas iz koje zemlje dolaze kako bi izbegli moguće neprijatnosti.

Putevi su prazni i veoma dobri. Jedino me je iznenadilo to da su ležeći policajci postavljeni na autoputu. Posle dva sata lude vožnje smo stigli na perifernu stanicu Amana.

Traženje smeštaja

Bilo mi je jasno da ću teško naći autobus koji vozi do centra jer ni jedan dispečar ne govori engleski pa sam uzeo taksi. Vozač mi je ponudio vožnju za pet ali je pristao da me vozi za tri dirama do hotela čiju sam reklamu video u Petri.

Znao sam da je to previsoka cena te sam slikao njegovu registarsku tablicu kada sam stavio kofer u gepek. To ga je očigledno razljutilo pa je stalno nešto mrmljao. Dešava se da taksisti odlepršaju sa prtljagom kada im se da novac i izađe iz vozila. Insistirajte na korišćenju taksimetra ali pratite na mapi ulice kako vas taksista ne bi bezpotrebno nizao kilometre.

Aman mi se u startu svideo iako sam znao da nema ničeg posebnog da se vidi. Velike gužve oko podneva nije bilo. Nisam imao sitan novac pa sam ušao u radnju kako bih ga usitnio i platio taksi. Prodavačica je pristala. Taksista me je zamolio da obrišem sliku sa njegovom tablicom. To slikanje ga je očigledno "bocnulo". Ko zna koliko je turista ojadio jer, zvanično, on mora da koristi taksimetar, a to ne čini....

Lako sam našao Farah hotel. U holu hotela sam opet ugledao čileanca Daniela. Recepcionar mi je tražio 12 JD za malecnu jednokrevetnu sobu bez kupatila iako je na reklamnoj tabli kredom bila ispisana cena od 9JD u predhodnom hostelu. Rekao je da je to greška i da je to njihov problem.

Utvrdio sam sa ostalim putnicima da hoteli i hosteli koji su preporučeni u vodičima bezobrazno povećavaju cene kada počnu da im dolaze turisti u većem broju. Nisam želeo da platim veću cenu. Odlučio sam da potražim drugi. U ulici Al Malek Faisal ima nekoliko jeftinijih hotela. Našao sam jedan solidan. Cena je 7 JD za sobu.

Na ulaznim vratima stajao je natpis da su putnici iz Istočne Azije dobrodošli. Ne znam razlog takvog natpisa ali sam video nekoliko japanaca i južno koreanki. Soba je bila prostrana, sa ventilatorima ali bez kupatila. Kasnije sam pogledao još dva hotela ali nisam uspeo da nađem bolji smeštaj. Ionako sam planirao da u Amanu ostanem jedan dan, dve noći.

Obilzak Amana

Na prvi pogled sem citadele u kojoj se nalaze arheološki muzej, Umajadova palata (Ummayad), vizantiska crkva iz petog veka i Heraklijevog hrama nema ničega interesantnog u gradu. Međutim nije tako. Obavezno posetite rimski amfiteatar.

Oko džamije King Husein (King Hussein) izgrađene 1924. godine od strane Kralja Abdulaha Prvog (King Abdulah I ) u svako doba dana se okuplja veliki broj ljudi, uglavnom muškaraca. Nekoliko metara dalje je pijaca voća i povrća. Cene su veoma povoljne. I ovde se prodavci deru u nadi da će tako privući kupce. Možete da kupite i razne začine.

Na vrhu susednog brda koje se zove Jebel al-Ashrafiyeh se vidi minaret Abu Darvišove džamije (Abu Darwish). Odlučio sam da odem peške iako se turistima preporučuje korišćenje taksija jer je put suviše strm. Nisam imao mapu pa sam nasumice tražio put. Ovo je pravi način da se vidi kako stanovnici Amana žive.

Abu Darvišova džamija, simbol grada

Na prvi pogled zgrade, kuće i ulice su čiste, pristojno sređene. Deca se skoro svuda igraju i konstantno mi mašu. To su činili i stariji sugrađani. Svi su bili veoma ljubazni. Jedan stariji čikica mi je ponudio uđem u njegovu kuću na solidnom engleskom jeziku. Jordanci voze relativno nove automobile, daleko mlađe od naših. U tom trenutku je benzin koštao 70 eurocenti zbog velikog skoka cene nafte na svetskom tržištu ali je inače cena veoma niska.

Ulaz u Abu Darvišovu džamiju je dozvoljen samo muslimanima, ali me to nije razočaralo. U povratku sam video puno zanatskih radnji. U jednoj je potpuno garavi jordanac pakovao specijalan, kako je rekao, ugalj za šišu. Inače, na svakom ćošku možete da sednete i sa lokalcima da „šišate“. Svi su veoma radoznali i pričljivi. U Jordanu je još uvek dozvoljeno muškarcima da imaju više od jedne žene, međutim, većina nema dovoljno novca ni za jednu sa dvoje dece da izdržava.

Finale Euro 2008, Nemačka - Španija

Supermarketa i manjih prodavnica ima svuda. Cene su znatno više nego u Egiptu što je i očekivano jer je Jordan daleko bogatija, a samim tim i skuplja zemlja. Probajte šiš kebap ali i sve što vam se svidi. U večernjim satima su velike gužve pred malim restoranima u kojima jedu lokalci. Ima nekoliko i onih za turiste ali su mi ovi prvi bili znatno interesantniji. U istoj zgradi u kojoj se nalazi hostel je smeštena poznata kafana ali se u njoj ne toči alkohol već se samo muškarci u njoj okupljaju, „šišaju“ i diskutuju o raznim temama.

Okupilo se barem pedeset mušterija pred televizorom gledajući finale evropskog prvenstva u fudbalu između Nemačke i Španije. Sa velikim žarom su pratili utakmicu.

U hostelu sam upoznao Saudijca koji je rekao da je dugo radio u Americi. Na sto je poređao nekakve slikovnice za decu. Rekao je da ima genijalnu ideju. Po ceni od 4JD je nudio komplet bojanica koje je platio četiri puta manje. Išao je od vrata do vrata. Već je imao planove da zaposli nove radnike iako takoreći nije ni počeo da radi. Taj bi u Srbiji odmah dobio poreske olakšice i stimulacije od Vlade. No, moj novi prijatelj posle prvog dana nije bio zadovoljan pa je pripremio novu taktiku.

U celom centru grada ima na desetine divnih uličica koje kriju zanatske radnje, poslastičarnice, restorane. Najatraktivniji suvenir je šiša ali je nezgodan za nošenje. Cene se kreću od 5 JD za male primerke pa do 50JD. Ne zaboravite da se cenkate!

Obilazeći Aman nisam imao utisak da se nalazim u glavnom gradu. Zaista je poseban i neobičan iako ne može da parira okolnim velikim gradovima po dužini postojanja.