Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Do Smedereva, iz Viminacijuma, smo stigli preko Požarevca. Put je sasvim dobar. Otišli smo direktno u tvrđavu. Nije bilo puno ljudi, jedva desetak. Kasnije su došli mladenci sa ukrašenim Mercedesom, ali ne slonom nego A klasom da bi se slikali u tvrđavi.

Smederevsku tvrđavu je sagradio despot Đurđ Branković jer su ga Mađari oterali iz Beograda. Tako je osnovao novu prestonicu u Smederevu koja je bila jedna od najvećih tvrđava u Evropi. Ima oblik trougla od kojeg je najkraća stranica duga 400, a najduža, impozantnih, 550 metera. Sa jedne strane je Dunav, sa druge Jezava, a u uz treću stranu je prokopan rov koji je ispunjen vodom. Prvo je bio izgrađen Mali grad koji je imao šest, a potom i Veliki grada sa još 19 četvrtastih kula. Mali grad je Despot Đurađ koristio kao utvrđeni zamak dok je mnogobrojna posada (od nekoliko hiljada ljudi) bila smeštena u Velikom.

Kule su danas dobro očuvane sem jedne (blizu pruge) koja se nakrivila ali je sanirana te joj ne preti rušenje. Ulaznica za Mali grad iznosi 100 dinara za odrasle, a 50 za studente. Bili smo jedini posetioci. Niti ima čuvara (prodavac karte je otišao nekud kada nam je prodao karte), niti vodiča.

Obilazak tvrđave

Predpostavljam da se tokom leta unutar Malog grada održavaju pozorišne predstave i koncerti. Bina je napravljena na mestu gde je nekada bila Svečana sala za prijeme. Preko puta je bila Južna palata, a uz nju žitnica, kovnica novca i biblioteka. Popeli smo se na bedeme koji spajaju Jerininu, Krstatu i Ugaounu kulu sa Jerininim kupatilom. Bedem vodi ka velikoj Donžon kuli.

Sve je nekako sablasno prazno. Možda je u ranim jutarnjim i večernjim satima tokom leta veća posećenost. Nakon prelaska mosta koji prelazi preko rova ispunjenog vodom između Malog i Velikog grada smo naleteli na još jedan mladi bračni par koji se fotografisao posle venčanje.

Povratak u Beograd smederevskim putem

Put do Beograda, starim putem preko Grocke, je prošao uzbudljivo. Prvo smo na semaforu ispred same Grocke gledali tuču taksiste i vozača drugog vozila. Šta je bio povod za tuču ne znam ali su se brzo vratili u svoje automobile i nastavili put. Posle Boleča je kamion kretajući se veoma sporo, napravio dugačku kolonu. Jedan od vozača koji bio ispred mene je naglo odlučio da skrene pa je umalo izazvao lančani sudar. Mislim da su milimetri bili u pitanju.

Prilikom ulaska u Beograd Bulevarom Kralja Aleksandra sam shvatio da dobar deo Srbije izgleda upravo kao ta ulica u delu od Ustaničke pa do kraja (ne početka koji je kod skupštine). Stalno su se smenjivala stovarišta, kafane, lokali, napravljeni bez ikakvog reda a verovatno i dozvola. Ipak mogu da zaključim da je ovaj put kroz centralno-zapadno-istočni deo srbije bio veoma uspešan. I ranije sam znao da je Srbija lepa zemlja!

Napominjem, lepa u smislu prirode i pojedinih naseljenih mesta. U ostalim delovima vlada urbanistički haos opravdan nemaštinom, besparicom i ratovima. To bi opravdanje bilo logično da su ti nezavršeni i nelegalno sagrađeni objekti male porodične kuće. U pitanju su zgradetine koje će se ko zna kada završiti. A ta odrednica je odlična za završetak ovog teksta. Ko zna kada će Srbija, odnosno njeni građani, shvatiti kakvom prirodom raspolažu na veoma ružan i ponizan način. Ostaje nam nada, Vera je ko zna gde.....