Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Poslednje arheološko nalazište i uopšte neki objekat iz Srbije koji je dospeo na listu UNESCO-a je Feliks Romulijana, poznto i kao Gamzigrad. Nalazi se tridesetak kilometara od Zaječara. Dioklecijanov zet, Gal Valerije Maksimilijan Galerije je napravio rezidenciju koja, na žalost, nikada nije završena. Palata je izgrađena između 297. i 311. za rimskog cara. Od XI veka je nenaseljena i zapuštena dok je nije otkrio naš najpoznatiji arheolog Dragoslav Srejović.

Danas su u dobroj meri sačuvani bedemi. Na parkingu je bilo samo jedno vozilo. Nije bilo žive duše. Nekoliko ljudi radi na celom prostoru. Ulaznica je 100 dinara. Brošure ili bilo kakve mape nalazišta nisu imali. Ipak, pod pokrivenim prostorom pored brojnih eksponata je bila maketa koja pokazuje kako je cela rezidencija nekada izgledala. Bila je podeljena na dva dela, severni i južni.

Severni, ujedno i najatraktivniji deo nalazišta je mesto gde se nekada nalizila carska palata i mali hramovi sa žrtvenikom. U južnom delu su bili javni objekti. Predivni podni mozaici se mogu videti u ograđenom delu, blizu ulazne kapije.

Činjenica je da arheološko nalazište Feliks Romuliana ima ogroman kapacitet i značaj ali se očigledno ne posvećuje dovoljno pažnja.

Grad Zaječar

Zaječar je zaista lep, miran grad. I na njegovim ulicama je rešeno parkiranje sa zonama i naplatom preko sms-a pa se tako štedi vreme. Parkirali smo tačno ispred nedavno renovirane kancelarije turističke organizacije Zaječara. Imaju isti problem kao i većina sličnih institucija u Srbiji. Nemaju brošure, a ni mape. Hteli smo da u Narodnom muzeju Zaječar vidimo izložbu posvećenu Romulijani.

Dočekala nas je kustos koja nas je provela kroz ceo muzej i rekla nam sve relevantne činjenice za već pomenuto arheološko nalazište. Zahvaljujući stranoj donaciji je deo prizemlja renoviran. U jednom delu muzeja je bila interesantna izložba slika Zvonka Pavličića.

Hrana za "dž"

Malo smo se prošetali centrom grada i seli u poslastičarnicu na centralnom gradskom trgu. Cene su duplo niže nego one na koje smo navikli. Kolači su srednjeg kvaliteta kao i sladoled. No, čuli smo za restoran Kod Mede. Lako smo ga našli. Nalazi se na samom ćošku te smo odabrali dobar sto. Konobar je bio ljubazan, komunikativan i upozorio nas je da su porcije velike. Veličina je relativna stvar ali smo ipak odlučili da uzmemo samo dve porcije za nas četvoro jer smo znali da nas u Boljevcu, kod rođaka moje drugarice, čeka “domaćinska” večera.

Naručili smo gurmansku pljeskavicu i punjenu belu vešalicu u maramici. Posle petnaestak minuta je stiglo jelo. Pljeskavica je bila prečnika 30 cm, a debljine barem dva. Ništa manje nisu bile ni punjene vešalice veličine pita. Gurmanska je koštala 530, a vešalica 650 dinara, a što je najcrenje stvarno su dobre.

Fasade na ulicama Zaječara, sem onih u samom centru grada, su u jako lošem stanju. Vidi se da privreda u ovom delu Srbije ne funkcioniše.

Boljevac

Do Boljevca smo stigli starim putem. U susret nam je došlo samo jedno vozilo za pedeset pređenih kilometara. Prošli smo kroz nekoliko sela koja su delimično napuštena. Priroda je divna ali šta vredi, nema ljudi. Boljevac je malo mesto, opština koja je živela od pilane i još nekih fabrika koje su ili zatvorene ili rade smanjenim obimom.

Smestili smo se kod rođaka moje drugarice koji su bili veoma gostoljubivi. Pokazali su nam centar mesta koji je prilično zapušten. Crkva je izgrađena 1864.godine. Tadašnja vlast je naredbom sakupila novac za izgradnju crkve koja je neobično velika za tako malo mesto. Na otvaranju nije bio ni jedan jedini meštan već samo vladika i njegovi saradnici.

Sledećeg jutra smo se, preko Zaječara, uputili ka Rajačkim pivnicama.

Pogledajte fotopis Gamzigrada (Felix Romuliana)