Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Na severu magičnog indonežanskog ostrva Bali nalazi se malo, mirno mesto po imenu Lovina. Plaže su prekrivene crnim peskom te ne spadaju u najlepše. Adut i preporuka za Lovinu je upravo mir ali istovremno ima mesta za zabavu i dobru ponudu jeftinog ali kvalitetnog smeštaja. Ono što sam odmah osetio kada sam se probudio je smirenost i neverovatna pozitivna energija koja vlada na ostrvu. Totalna suprotnost od Jave koja je pretrpana ljudima.

Uživanje u Lovini

Put od vulkana Bromo do Lovine je bio veoma naporan pa sam se sledeći dan odmarao i uživao. Dobro pitanje glasi: a šta drugo može da se radi na Baliju? Probudio sam se oko 10h. Svi parovi sam kojima sam putovao predhodnog dana su odlučili da nađu smeštaj sa bazenom. Mene je mrzelo da od ranog jutra jurcam sa koferom pa sam odlučio da sledećeg dana pređem negde drugde. I ovde je bilo super ali zaista nedostaje bazen koji predstavlja "obaveznu opremu" u bilo kom delu ostrva da se nalazite.

Cene smeštaja i hrane su veoma niske. U ovom guest hause-u kome ne znam ime je soba za dvoje koštala 60 000 IDR što je 4 evra sa doručkom. Nalazi se na kraju ulice Binaria, u kvartu Kalibukbuk, sa leve strane. Kuće su naradžaste boje. Pri tom, nije u pitanju neka sobicaili rupetina, već kuća koja je nova, sa prekrasnim izrezbarenim vratima.

Dobio sam i čistu posteljinu i peškire. Gazda mi je, dok sam doručkovao voćnu salatu, rekao da je najveći nedostatak, prostor, jer nema gde da posadi, odnosno, sazida bazen. E onda bi cena bila viša te bi umesto 4, morali da plaćamo 7 evra za dve osobe.

Šetnja do plaže

U kući preko puta moje je bio nemac, star 65-70 godina u društvu neverovatno zgodne i vitke dvadesetogodišnje indonežanke sa Jave. Jedva je hodao. Često dolazi na Bali od kada se penzionisao. Tek su njemu sve ove cene bagatelne. Puno je staraca koji šetaju tinejdžerke. To najbolje pokazuje koliko je siromaštvo veliko. Ma koliko glumile te devojke to rade samo zbog novca što se vrlo često otvoreno vidi.

Tek kada sam izašao na ulicu, shvatio sam gde se nalazim. U raju. Posle samo 50 metara izađoh na jednu od glavnih uličica, Bina Ria koja glavni put spaja sa plažom. Tu su divni restorani, mali internet centri, prodavnice. Na kraju ulice je veliki spomenik delfina. Oduševio sam se mestom. Plaža je bezveze ali zato u skoro svim kompleksima sa bungalovima postoje bazeni.

Posle nekoliko koraka po plaži, ka meni su krenule žene da mi nude voće, masažu i neke druge proizvode. Sve su lepe i nasmejane ali i namazane. Nemojte slučajno da im kažete da ćete kasnije trebati njihove usluge jer će vas bukvalno proganjati.

Čim sam se oslobodio prve grupe lokalki usledila je druga i treća. No, nisu mi nikako smetale. Čak su mi bili simpatične jer su uredno složeno voće držale u korpama, a korpe na glavama i tako se štitile od sunca. Uživao sam gledajući privatne kuće koje su, očigledno, u posedu stranaca. Detalji na balinežanskim kućama počev od ograde, raznim mitskim bićima, pa sve do brojnih ukrasa na fasadi su neopisivi.

Postoji mogućnost da vas ribari odvezu do tačke gde se okupljaju delfini kojih ima dosta u ovoj regiji. Video sam jednog dok sam sedeo na čamcu. Pričao sam sa jednim lokalcem koji je farbao svoju barku. Pomagao mu je sin od šest godina.

Odličan restoran

Ručao sam u italijanskom restoranu jako dobru picu. Ovaj dvospratni restoran se nalazi u ulici Bina Ria, sa desne strane iz pravca glavnog puta. Imaju peć na drva Na kraju je račun za jednu od skupljih pica sa dve koka kole iznosio 65 000 IDR (oko 6€). Podsećam da nije u pitanju neki fast food nego pravi restoran. U sličnom je cena na Tajlandu tri puta veća.

Pošto nije imao posla, kelner je seo i pričao sa mnom. Rekao je da Bali još uvek ne može da se oporavi od štetnog publiciteta koji je izazvao bombaški napadi 2002. godine na diskoteku u Kuti kada je poginulo 202 turista. Još jedan napad je izveden i 2005. godine. Tom prilikom je poginulo dvadesettroje ljudi. Zato je broj turista drastično smanjen van glavne sezone koja je u julu i avgustu. Gubici su veliki. To je najverovatnije i razlog zbog ovako niskih cena. Savatovao mi je da iznajmim motor po ceni od 100 000 IDR ali mi se ta ideja nise svidela.

Potraga za bungalovom sa bazenom

U ulici Ketepang je barem deset kompleksa bungalova. Cena je između 10 i 20€ za sobu - bungalov sa doručkom. Pogledao sam ponudu na tri mesta i izabrao Bayu Kartika. Najjeftiniji i najbrži internet u kraju je u kućici koja pripada kompleksu Rambutan. Sat vremena je 15 000, a na ostalim mestima duplo skuplje. Supermarketa ima nekoliko. Cene su svuda iste, sa malim variranjima. Šetao sam se celo popodne po mestu i "hvatao" gde je šta. Večerao sam u tajlandskom restoranu, gledao predstavu u jednom kafiću i tako proveo vreme.

Sledećeg jutra sam prešao u bungalov Bayu Kartika. Želeo sam da sebi priuštim malo više luksuza. Bungalov sa klimom, kupatilom i ogromnim luksuznim bazenom je 150 000 IDR odnosno 10€. Posed je veliki. Od recepcije do bazena ima oko 130-150 metara. Sa leve strane su kućice u nizu, pa restoran, a sa desne strane potok koji vodi do jezerceta punog lokvanja kraj koga je moj bungalov.

Malo dalje je veliki bazen sa kič detaljima, ali mi je baš tako nešto bilo potrebno. Na kraju imanja je i mala pozornica za meditaciju ili neke manje priredbe. Blizu restorana je velika rupa u zemlji u kojoj živi ogroman gušter dužine 1,5 metara. Bezopasan je ali može da uplaši neobaveštenog turistu.

Mislim da nema puno mesta na svetu gde možete da iznajmite ovako dobar smeštaj sa bazenom i platite ručak i večeru u solidnom restoranu za, ukupno, 20€. Kada se samo setim koliko sam plaćao za obične sobe u Kuala Lumpuru ili Singapuru. Sve ima svoju cenu!

Uživanje na bazenu

Ceo dan sam proveo sunčajući se na bazenu jer na plaži nema nikoga. Lokalci su jako lepi i srdačni. Svi se javljaju bez obzira što nemaju interes da vam nešto prodaju. Sreo sam rusa i nemicu sa kojima sam putovao sa planine Bromo do Balija pa smo malko ćaskali. I njima je bio potreban odmor posle one ludarije sa prevozom.

Momak koji radi na održavanju bazena me je stalno ispitivao o fudbalu. Ja nisam znao da nabrojim srpske fubalere koji igraju po velikim klubovima, a on jeste. Oduševio se kao malo dete kada sam mu poslednjeg dana dao moje stare patike koje su se skoro raspale.
Rekao mi je na kraju: "Pozdravi Dekija!"
Upitah, kog Dekija?
Pa Stankovića, odgovori on....
Kada ga budem sreo, preneću mu pozdrave.....

U okolini Lovine nema nekih posebnih turističkih atrakcija. Bile su inspirativne besciljne šetnje uz glavni put u pravcu ka Javi. Sa leve strane su pirinčana polja i brojna stabla banana. Još su bile suviše zelene. Tako sam posmatrao decu, ribare kako se vraćaju iz lova sa dugačkim štapovima ili prodavce benzina.

U običnoj radnji drže gorivo u litarskim staklenim flašama i tako, opušteno, prodaju. Roba u udaljenim radnjama od samog mesta je jeftinija ali izbor nije veliki. U njima uglavnom pazare lokalci koji nisu izbirljivi. Žive u veoma skromnim kućicama kao i svuda u Jugoistočnoj Aziji. Čini mi se da im je na Baliju život nekako lakši.

Posle tri dana uživanja u Lovini, četvrtog jutra sam se uputio u Ubud, mestašce koje se nalazi u sredini ostrva. Vožnja kombijem je 50 000 IDR. Vozač skuplja putnike po bungalovima gde su smešteni. Krenuli smo oko devet a u Ubud smo stigli dva sata kasnije. U Lovini nema nekih posebnih hramova i lepih plaža ali je mesto lepo te je boravak bio vrlo prijatan.