Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U centralnom delu Jave nalazi se Džogdžakarta (Yogyakarta), jedan od lepših gradova Indonezije. U blizini se nalazi budistički hram Borobudur i kompleks hinduistilkih hramova, Prambanan. U samom gradu je kraljevska palata, nekoliko značajnih muzeja i bezbroj prodavnica koje nude najraznovrsniju robu po bagatelnim cenama.

Vožnja sa aerodroma do centra

Let iz Džakarte je trajao oko 45 minuta. Java je relativno malo ostrvo s obzirom da na njemu živi oko 120 miliona stanovnika. Sa aerodroma do grada se može stići "koltovima", taksijem po fiksnoj ceni od 55 000 IDR (1€ = 15 900 IDR) i gradskim autobusima.

Verovatno je od skora uveden novi sistem klimatizovanih autobusa koji staju na posebne stanice i voze do grada po ceni od 6000 IDR. Stanica na aerodromu je iza parkinga. Pitajte nekoga, ali nemojte da verujete ako vam neki taksista kaže da je stanica ukinuta ili slično da bi vas on vozio. Taj autobus spaja centar grada sa hramomovima Prambanan jednom od najvećih atrakcija u gradu.

Oko aerodroma je bilo zaista previše ljudi, pogotovo dece. Mnoga su se okačila na ogradu oko piste. Ušao sam u pristojno, klimatizovano taksi vozilo (jer tada nisam znao da se do grada može stići busom) i rekao vozaču da me odveze do ulice Sosrovidžajan (Sosrowijayan). Ulice na periferiji grada su široke, pune raznih trgovina. Kako smo se približavali centru tako su se putevi sužavali i postajali zakrčeni.

Smeštaj u Sosrovidžajan ulici

Centralna ulica je Malioboro. Brzo smo skrenuli desno u Sosrovidžajan ulicu u kojoj je desetak pristojnih guest hausova. U Bladok Losmenu je bila slobodna jednokrevetna soba po ceni od 90 000 IDR ali samo za prvo veče. Na brzinu sam pogledao ostale hostele i shvatio da su i oni puni.

Nisam uspeo da nađem ulicu Gang II. Kasnije se ispostavilo da to nije ulica već uski pasaž dovoljno širok da prođe motor ali ne i auto. Smestio sam se u čistu sobu. Sa dvorišne strane je bazen, a sa ulične restoran. Čim sam ostavio stvari krenuo sam u potragu smeštaja za sledeće dane. Nađoh pasaž Gang II.

Negde na dvestotom metru je još manji prolaz sa desne strane koji vodi do hostela Losmen Setia Kawan. Tu je i galerija slika i radionica te su razni umetnici oslikali sve zidove unutrašnjosti hotela. Izgleda neverovatno. Uspeo sam da rezervišem jednokrevetnu sobu. U blizini je i restoran istog vlasnika, na isti način uređen, pa sam kasnije boravio u njemu. U celom kvartu ima puno jeftinih gest hausova, supermarketa, restorana i turističkih agencija.

Razgledanje grada

Izađoh na glavnu ulicu Malioboro. Pao je mrak te nije moglo da se normalno hoda koliko je bilo ljudi. Obavezno pazite na svoje stvari dok gledate u prodavnice sa bagatelno jeftinom robom ili slušate sjajne ulične svirače. Ulica ima dve saobraćajne trake, dve za bicikle i slična vozila i trotoar kojim nije moglo da se hoda. Majce, razni suveniri, minđuše, sandale, cipele su duplo jeftiniji nego na Tajlandu.

Brzo me je smorila gužva pa sam se vratio do restorana. Dostupan je bežičan internet ali se plaća. Ista mreža opslužuje hostel (Losmen Setia Kawan) i restoran s tim što je u hostelu jeftinije. Kupite recimo pet sati za 50 000IDR pa trošite kada vam odgovara. Posle odlične večere koja je koštala samo 3€ te sam se vratio u svoj hostel, Bladok Losmen.

Međutim, u tom delu ulice nije bilo struje pa sam na recepciji dobio sveću. Malo je falilo da zapalim nameštaj jer nisam video jednu dasku. Sklonio sam sveću kada sam osetio miris dima.
Čim sam se probudio, odjavio sam se iz ovog hotela i prijavio u drugi, Losmen Setia Kawan. Jednokrevetna soba sa kupatilom je bila mala ali komforna.

I tokom prepodneva je u ulici Malioboro velika gužva ali manja nego u večernjim satima. Centar grada se može videti iz kočije, rikše ili peške. Prođoh pored ogromnog marketa Pasar Beringharjo. Tu su najniže cene začina, sandala, torbi i raznih suvenira.

Palata Kraton

Produžio sam dalje, prošao pored muzeja Benteg Vredeburg. Bio je rock-reggie koncert ispred samog spomenika posvećenom proglašenju nezavisnosti od Holandije koja je dugo držala Indoneziju pod svojom vlašću. Indonezija je posle krvave pobune proglasila nezavisnost 1945. a Holandija je priznala kapitulaciju tek četiri godine kasnije.

Konačno sam stigao do palate Kraton, kraljevske enklave, koja je nekada brojala preko 25 000 stanovnika. Predstavljala je srce kulturne i političke scene. Ulaz je 18 000 IDR. Deo objekata je otvoren za javnost i sadrži brojne izložbe muzičkih instrumenata, slika, oružja, tekstila i mnogih drugih stvari. U jednom delu i dalje povremeno boravi aktuelni Sultan Hamengkubuwono X.

Prvi sultan je došao na presto 13. februara 1755.godine. Upoznao sam muzičara koji svira u orkestru koji izvodi indonežansku muziku na tradicionalnim instrumentima. Pošto je imao pauzu iskoristio je vreme da popriča sa turistima i da nam neke interesantne podatke o Sultanovoj porodici. Za uzvrat nije tražio novac niti se ponašao kao da ga očekuje.

U delu koji pripada enklavi žive obični ljudi. Među tim skromnim kućicama se mogu se naći galerije ili prodavnice suvenira. Ušao sam u radionicu Wayang Puppet. Na indonežanskom Wayang označava teatar, a Puppet, na engleskom, lutke. Prave se od osušene kože. Crtanje oduzima najviše vremena. Minimum mesec dana. Posmatrao sam kako ih umetnici prave. Telo i glava su fiksni dok se ruke i noge mogu pomerati. Cena je previsoka. Traže 30-40€ iako su jednom momku na kraju prodali za 10. Nisu svi radovi istog kvaliteta.

Palata Taman Sari

Nakon što sam video sve objekte Kratona uputio sam se do još jedne palate, Taman Sari. Pošto se palata ne vidi sa ulice pitao sam prodavca kaveza za ptice da mi pokaže u kom pravcu je staza. Krenuo je preko ulice i mahnuo mi da krenem sa njim. Ušli smo u Pasam Ngasem iliti u pijacu za ptice. Sem nekoliko hiljada malih pernatih stvorenja se prodaje i hrana. Higijenski uslovi su veoma loši.

Dođosmo do kraja tezgi i prođosmo kroz mali prolaz. Ubrzo sam shvatio da prodavac radi i kao turistički vodič. Brzo smo stigli do Taman Sari ili u prevodu, Palate na vodi. Gledao sam fotografije od pre tri godine. Tada je izgledala super, a danas su svi zidovi palate propali od visoke vlage.

Ceo kompleks izgleda prilično jadno ali to ne umanjuje njegovu vrednost. Palata je građena od 1758. do 1765.godine. Konstruisao je portugalski arhitekta koji je kasnije ubijen kako ne bi nekom odao tajnu gde se tačno nalaze Sultanove odaje.

Nametljivi vodič Vs Uporni balkanac

Vodič me je odveo do radnje gde ću dobiti Wayang Papet po "specijalnoj ceni". (Oh my, friend, I have special price for you). Kada čujem tu rečenicu bežim odmah iz radnje. Međutim, vodič je bio uporan pa me je odveo u drugu, porodičnu radnju. Sve vreme je bio veoma pričljiv i ljubazan.

Znao sam da će doći trenutak da to naplati. Posteoje dva načina; ili kroz proviziju robe ili direktnim plaćanjem. Prvo mi je ponudio majce po ceni od "samo" 10€. Kada sam odbio spustio je na šest. Na kraju nisam kupio ništa, niti sam to hteo, a vodič se gadno iznervirao.

Hteo je pošto-poto da mi "uvali" nešto pa me je odveo u istu onu radionicu teatralnih lutaka. Iznenadio se kada sam mu rekao da sam tu već bio. Na kraju sam ga častio sa 20 000IDR (oko 1,5€) a novac je primio namrgođenog lica.

Kupovina u Malioboro ulici

Svratio sam u Muzej Sonobudojo (Sonobudoyo). Ulaz je 3000 rupija. Video sam veliku kolekciju sablji i drugog oružja napravljenih od zlata ili kamenja.

Ubrzo je počela da pada jaka kiša. Sklonio sam se u šoping mol (ne znam kako se zove, u prizemlju je Mc Donalds) koji po izgledu ali i ponudi ne zaostaje za Delta City-jem. Razlika je u tome što se na rasprodajama poznatih svetskih marki može kupiti roba po veoma niskim cenama. Kvalitetne košulje sa kratkim rukavima su samo 4-6€. Ima i jeftinijih za samo 1,5€. Bermude su oko 6€ a pantalone oko 8€.

Našao sam odlične Reebok patike za samo 13€ na sniženju (u radnji poput Impulsa, Trenda, Trefa itd...). Mogu da se nađu slične i za pet ali su ove mnogo bolje urađene. U radnjama Bata su najskuplje cipele 20€. Primetio sam da Bata imaju dve vrste radnji. U jednima, koje se nalaze u šoping molovima, su kvalitetnije i malo skuplje cipele (oko 20€) dok su jeftinije, takođe u Batinim radnjama ali na ulici, prilično lošeg kvaliteta oko 5-10€.

Na kraju dana sam ponovo večerao u restoranu Setia Kawan i otišao ranije na spavanje jer sam sledećeg dana želeo da posetim i Borobudur i Prambanan koristeći gradski prevoz, a ne turističke agencije. Poslednjeg, trećeg dana sam se minibusom uputio u istočni deo Jave, na planinu Bromo.

Jedan dan je sasvim dovoljan za razgledanje Džogdžakarte koji nije grad iz snova ali ima šta da ponudi.

Pogledajte fotopis Džogdžakarte