Munar, Švajcarska u Indiji Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Nekoliko puta sam opisivajući ovu uskoro najmnogoljudniju zemlju na svetu govorio da je Srbija Švajcarska za Indiju po životnim standardima. Međutim, na ovom putovanju sam otkrio jednu regiju za koju bih mogao da kažem da je Švajcarska u Indiji. Na planinskom pojasu Western Ghats, u državi Kerala, nalaze se plantaže čaja oko mestašca Munar, na nadmorskoj visini od oko 2400 metara. Uređenost putne infrastructure i čistoća okolnih jezera pokazuju da Indijci mogu i umeju da čuvaju blago kojim raspolažu kada neko dosledno sprovodi zakone. Ipak, i dolazak i odlazak iz Munara su bili prilično stresni zbog lude vožnje u velikim krivinama, ali i zbog šklopocija u vidu međugradskih autobusa.

Smeštaj u hladnom Munaru

U Munar smo stigli iz Majsora preko Koimbatorea oko 22h, posle vožnje duge 14 sati. Celodnevno mrcvarenje u autobusima nas je skroz izmorilo. Poslednjih sat vremena vratolomne vožnje mi je skratilo život za barem pet godina. Farovi na autobusu su bili veoma slabi, a vozač je nizbrdo, najblaže rečeno, divljao sa vozilom iz edicije “Krstić i Sin”. Uzbrdo nije mogao da ide brzo, čak su nas i rikše obilazile. Sem straha, ubila nas je i hladnoća, jer na busu nije bilo nekoliko prozora, a ni vrata nisu bila zatvorena.

Kada smo konačno, u jednom smrznutom komadu, stigli na autobusku stanicu (blizu pijace) u Munaru, nije bilo žive duše. Pojavilo se nekoliko vozača rikši koji su se međusobno gurali. I oni su se smrzli na hladnoći. Tog dana sam sa stanice u Koimbatoreu zvao hotel Kaippalli Homestay, ali mi je rečeno da nema slobodnih soba. Dogovorio sam se sa jednim rikšistom da nas odveze do hotela JJ Cottage po ceni od 20 rupija. Ovaj momak je takođe prebrzo vozio, ali sam ga zamolio da uspori, što je on i učinio.

Hotel - SMM cottages

No, hotel je bio pun, ali nas je pozvao jedan momak iz susednog hotela, SMM Cottages, da pogledamo sobe. Na prvom spratu, na kraju hodnika, poslednja soba je bila slobodna. Skrenuta nam je pažnja da tople vode ima samo u večernjim i jutarnjim satima. Mana sobe je mali broj šuko utikača, ali sa dobrom organizacijom se svi uređaji mogu napuniti. Svi restorani u blizini su bili zatvoreni, pa smo večerali keks i bombone koje smo vukli još iz Kalkute.

Na krevetu je bilo čak četiri ćebeta, te smo se brzo ušuškali i gledali kablovsku televiziju.

Potraga za boljim hotelom

Probudio sam se oko 8 sati i pohitao u kraj da pokušam da nađem malko bolji hotel. Mislili smo da za iste pare (600 rupija) možemo naći bolji smeštaj na samim plantažama čaja. Za početak sam izašao na balkon da vidim kako izgleda mesto u kome smo prenoćili. Pogled iz zadnjeg dela zgrade ne može da bude impresivan, ali mi je zapalo za oko nekoliko interesantnih detalja.

Susenje vesa na podu

Prvo sam primetio vodovodne i kanalizacione cevi našeg hotela, koje nisu smeštene u zidovima i podovima, već se nalaze uz sam zid sa spoljne strane. Tako se lako može zameniti cev, ali i namerno oštetiti. Tik uz hotel je privatna kuća. U dvorištu iste meštani suše veš na zemlji. S vremena na vreme po neka krava proveri da li je sve na mestu. Na samom ćošku je mali hindu hram, a sto metara dalje autobuska stanica, koja je zapravo parking. Jutro je bilo magično. Čim sam izašao iz hotela, ugledao sam ogromne plantaže čaja na obližnjim brdima.

Polja caja

Uz pomoć mape iz LP vodiča sam stigao do sporednog puta koji vodi do jednog zanimljivog hotela. Na mapi nisu ucrtani svi putevi, pa sam sistemom “eci, peci, pec” izabrao jedan, koji me je odveo direktno u plantaže čaja. Negde na sredini brda su virili krovovi kuća. Jedan od njih pripada hotelu Zina Cottages. Kiša je padala prethodnog dana, pa je na listovima stabljika čaja još uvek bilo kapljica. Taj miris, ta tišina, taj pogled na hiljade stabala čaja.....

Popeh se do prve kuće, te prođoh kroz stazu zaraslu visokom travom. Bio sam spreman da odreagujem ako naletim na neku zmiju jer je ovo pogodno mesto za njih. Zbunjeni mladić mi je objasnio da je kuća koju tražim na drugoj strani brda, te mi je pokazao krov. Nije bilo lako naći stazu koja vodi direktno do nje, ali ni hodati po veoma strmim putićima.

Po ulasku u dvorište dočekala me je simpatična starica, te me je uputila do gazde. Prošao sam kroz divno uređeno dvorište i stigao do ulaza u njegovu “kancelariju” sa neopisivim pogledom na celu regiju. Poslužio me je čajem, te pričao o sebi i svojoj velikoj kolekciji noževa “švajcaraca”.

Sa velikim žarom je govorio o plantažama, čaju i mnogobrojnim stazama koje su interesantne za posetioce, kao i o svojim mnogobrojnim gostima i intervjuima u časopisima. Tek na kraju razgovora smo otišli do soba. Prva je bila veoma prostrana, sa puno vrata koja imaju za cilj da povežu sve sobe u kući. Primetio sam da nema ni jednog štekera za struju, kao ni televizora. Bez tv-a mogu da izdržim, ali bez tople vode u tako hladnim noćima – nikako.

Na kraju, konačnu odluku da ipak ne dođemo u ovu kuću je odlučila cena od čak 1000 rupija. Pre samo par dana smo po istoj ceni dobili komfor od četiri zvezdice, a ovaj dekica je izgleda previše precenio kvalitet soba koje nudi. Dodao je da ima još jednu kuću trista metara niže i pokazao mi na barake u kojima je cena 800 rupija. Nisam želeo ni da ih gledam, jer me je iznervirala činjenica da visokim cenama dere goste, a ne pada mu na pamet da uloži novac u bojlere ili neke grejače za vodu.

Polja caja

Polako sam se vratio u SMM hotel i odlučio u dogovoru sa Irinom da pogledamo još neki smeštaj na putu ka centru grada. Ušli smo u barem pet hotela, ali smo nailazili na cene od 800 do 1200 rupija, uglavnom za isti ili lošiji kvalitet. U Grand hotelu je najjeftinija soba 60€, ali je verovatno i najbolja.

Brzo smo shvatili da je naš hotel pristojan, pa više nismo razmišljali o promeni istog. Do samog centra grada ima oko tri kilometara ili pola sata pešačenja. Svratili smo u Hristovu crkvu, ušuškanu na brdu, stotinak metara od glavnog puta. Opet sam video putare, koji su dosta napredovali za nekoliko sati.

Munar, mirno mesto za odmor

Ovaj glavni put u suprotnom pravcu vodi prvo do autobuske stanice, pa dalje sve do Ernakulama. Intenzitet saobraćaja je veoma mali za indijske standarde. To je zbog relativno teških uslova za život, ali i zbog činjenice da su sve parcele na kojima nema suviše krupnog kamenja, prekrivene čajem. Često prolaze traktori koji vuku prikolice pune džakova sa listovima čaja. Odvoze ih u privatne fabrike koje ne dozvoljavaju pristup turistima.

Na ulasku u centar smo prešli mostić dovoljno širok za samo jedno veće vozilo. Munar se nalazi uz Mutirupuza (Muthirupuzha) reku koja se uvija oko centra. Ne moram da pričam da je priobalje neuređeno, zapušteno i puno đubreta. Gužve na ulici skoro da i nema. Velika gužva je jedino oko marketa i pijace.

Crkva

Crkva

Našli smo jedan mali parking na kome su okupljeni taksisti. Vozilo možete da iznajmite na ceo dan. Prosečna cena je oko 700 rupija, u zavisnosti od krajnje destinacije.  Uz glavnu ulicu je desetak marketa u kojima se prodaju čajevi, začini i čokolade. Ovi slatkiši se prave, kako prodavci kažu, u porodičnim fabrikama. Vidi se da se ručno pakuju. Najčešće se prodaju na meru. Kupio sam sto grama čokolade sa suvim grožđem da probam. Odlična je! Oko marketa se uvija put koji vodi ka Koimbatoreu.

U tom prekrivenom prostoru ima pedesetak lokala koji prodaju hranu, raznu robu i naravno začine. Cene su prilično povoljne, ali preporučujem da obiđete nekoliko radnji pre nego što pazarite. Kupili smo karadamom, vanilu (veoma je jeftina), nekoliko vrsta bibera, muskatni orah, čajeve i, naravno, čokoladu. 

Reka Mutirupuza

Našli smo i pijacu. Deo u kome se prodaje osušena riba i sveže mesto treba da izbegavaju ljudi koji imaju problem sa jakim mirisima. Izbor voća i povrća je ogroman, a pri tom su cene niske. Našli smo državnu radnju za prodaju čaja. Kupili smo barem dva kilograma čaja sa vanilom, cimetom, kao i crnog i sve popularnijeg belog čaja. Dobili smo i popust od deset procenata. Kutija od 200 grama crnog čaja košta oko 70 dinara.

Svratili smo restoran Silver Spoon. Nalazi se u prizemlju hotela, kraj reke. Doručak je bio odličan i prilično jeftin. Jedino nije bilo gaziranih sokova. Imali su samo 7up. To mi je bilo sumnjivo, ali sam kasnije shvatio da je svuda slična situacija. Verovatno prevoznici neće da se pentraju po ovakvim zabitima.

Prodavci u centru

Polako smo se vratili do našeg hotela i našli usput nekoliko prodavnica. Odlučili smo da popodne provedemo u šetnji, u pravcu ka Ernakulamu.

Krpljenje rupa

Izašli smo, ponovo, na glavni put i nekoliko metara kasnije ugledali radnike koji su radili na krpljenju rupa. Sistem kojim su to radili nije baš mnogo različit od onog koji se i kod nas primenjuje. Dobro, preterujem malo. Ali samo malo!

Krpljenje rupa

Evo kako to izgleda u Indiji. Na deo između autobuske stanice je istovareno jedno pet kamiona kamenčića prečnika tri centimetra. Trideset metara dalje je jedan nosač ispod koga je zapaljena vatra sa velikim komadima drveta, poput onih koji se koriste za spaljivanje ljudi u Varanasiju. U nosač se stavi bure sa asvaltnom smesom, koja mora da se otopi. Tako vrelo bure radnici prenose do mašine, te u jedan njen deo sipaju tu smesu, a u drugi ubacuju kamenčiće i tako dobijaju smesu kojom popunjavaju rupe.

Komora za otapanje	Otopljena smesa se nosi u masinu....
Priprema podloge....	Nosenje kamencica do masine

Njihov sistem je ultra moderan, pa imaju dve vrste kamenčića. Prvo rupe popune sa krupnijim, pa onda sa sitnijim. Gotov asvalt prevoze u jednom Mahindra džipu i u jednoj “specijalno opremljenoj” rikši. Radnici su i pored toga što po ceo dan rade kao volovi verovatno za siću, nasmejani i dobri. Svaki put su nam se javili kada smo pored njih prolazili.

Nastavili smo oprezno da koračamo uz put jer su vozila prilično brzo prolazila. Sa desne strane smo prošli pored velikog hotela uz koga je jedan mali, veoma dobro uređen. Posle velike krivine se sa desne strane put odvojio ka plantažama, te smo krenuli da se pentramo i sve više uživamo u neverovatnoj tišini.

Polja caja

Sve stabljike čaja izgledaju kao da ih neko često pažnjivo šiša. Zapravo, redovno se beru listovi i to samo po tri mlada sa svake grančice. Uspevaju jedino u posebnim uslovima, na nadmorskoj visini od 1800 do 2600 metara. Sa vrha brda nam se cela regija pružala kao na dlanu. Ugledali smo jedan park i otišli do njega. Ulaz je samo 10 rupija. Na žalost, iz nekog razloga su mnoga stabla nedavno isečena, pa je park prilično pust, ali smo uspeli da se malo odmorimo na klupi okruženoj ružama.

U povratku nam je u susret došla jedna mala ali bučna grupica štrajkača. Ponosno su nosili parole i zastave. Za njima su išli i učenici koji su se vraćali iz škole ali i putnici a ka autobuskoj stanici.

Menjanje gume na medjugradskom autobusu	Munarska autobuska stanica
Protest	Skolski drugari

Večerali smo u restoranu SM, kraj koga je istoimeni hotel. Hrana je bila prilično dobra, ali je mesto samo po sebi nekako prljavo. Bilo je puno stranaca. Naručio sam pirinač sa povrćem, salatu i “chicken tikka masal-u”, piletinu u ljutom sosu. Nisam se najeo, ali me je zato ona odlična čokolada zasitila.

Švajcarska u Indiji

Izleti iz Munara su podeljeni na četiri grupe, odnosno pravca. Prvi je ka Matupatiju, drugi ka Koimbatoreu, treći ka Kočiju i poslednji ka Tekadi.

S obzirom da smo došli iz pravca Koimbatorea i da smo još uvek imali svežu traumu od vožnje autobusom, želeli smo da prvo idemo u pravcu Matupatija. Najbolje je iznajmiti taksi vozilo, ali budite oprezni prilikom plaćanja. Vlasnik našeg hotela nam je nudio uslugu po ceni od 900 rupija, dok smo našli za 700 u samom centru Munara, na glavnom taksi stajalištu. Verovatno je moguće ugovoriti i nižu cenu kod taksista na ulici, koji stalno opsedaju turiste.

Selo nedaleko od Munara

Došli smo do kućice na pomenutom parkingu i potražili radnika. Prvo nam je rekao cenu od 800, ali sam ga podsetio da je prethodnog dana rekao 700. Brzo se setio, kako to obično biva u Indiji, i pozvao vozača. Parkirao je relativno nov automobil gigantske kompanije Tata ispred kućice. Tura obično traje oko šest sati i podrazumeva vožnju do vidikovca, Top Station koji se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1800 metara na granici država Kerala i Tamil Nadu, 43 kilometra od Munara.

Upoznali smo se sa vozačem Magua i krenuli u obilazak. Posle samo dva kilometra smo zastali kod botaničke bašte i slikali delove Munara. Kraj nas su, glavnim putem, projurili biciklisti, a za njima i nekoliko pomoćnih vozila. Nastavili smo dalje i stali kraj jedne kućice. Žene koje rade na berbi čaja su na posebnoj vagi merile svoje korpe. Prosečno zarađuju jedan do dva evra dnevno, što je veoma malo. I opet su bile nasmejane i raspoložene. 

Beracice caja

Traktor koji prevozi tek ubran list do fabrike caja

Beracice caja

Stali smo na još nekoliko mesta kako bi slikali idilične predele. Čak smo i videli jedino drvo u regiji koje su nastanile pčele. Ispod njega je sedeo neki dekica koji prodaje med i razne suvenire.

Prošli smo pored Matupati brane. Opsela nas je jedna porodica da se slikamo sa njima, kao i silna dečurlija. Prepešačili smo branu i nastavili vožnju. Vozač nam je ponudio da se vozimo čamcem ukoliko to želimo. Posle dvadesetak minuta smo ponovo stali kod druge brane. Ovi predeli su nestvarni. Tu i tamo se iz nekog autobusa sjati četa studenata koji su na ekskurziji. Sretali smo i mlade bračne parove koji u ovoj regiji provode medeni mesec.

Tzv. photo point	Plantaza caja
Matupati brana	Matupati brana

Videli smo, čak, dvoje kako se ljube kraj jezera. To je bilo prvi put da vidim takvu „bludnu“ scenu u Indiji. I oni su, verovatno, tek venčani, ali su bili mnogo slatki.

Na sledećem stajanju smo videli kotlinu u kojoj žive meštani, ali i velika polja zasađena povrćem. Vozač nam je rekao da su ljudi veoma siromašni. Nahvalio je Tata grupaciju i rekao da je svako ko radi za njih na plantažama čaja solidno plaćen. Pitao sam ga uopšte za Tatu, šta misli o tome da jedna kompanija poseduje bukvalno polovinu industrije zemlje. Iako ne govori dobro engleski uspeo je da mi kaže da Tata vodi računa o svojim radnicima. Vrlo slične priče sam i ranije čuo. Ne verujem da su u potpunosti tačne.

Krava u setnji	Prodavac...
Ljubavnici...	Lokalni bus

Putem je prošao džip sa barem 12 ljudi, što u kabini, što na krovu. Svi su nam mahali i smešili se.

Nastavili smo vožnju i nakon desetak kilometara je prestao asvalt. Tu je odprilike i granica izmeđ Kerale i Tamil Nadu. U šali je vozač rekao da se tu vidi razlika u životu, jer se i dan danas mnogi stanovnici susedne države doseljavaju u Keralu u potrazi za boljim životom.

Irina priziva kravu da gleda u kameru...Irina priziva kravu da gleda u kameru...

Cvet..

Ovaj put je bio katastrofalan, ali na svu sreću kratak. Na poslednjoj tački, Top Station, koja važi za jednu od onih sa najlepšim pogledom u regiji, nismo mogli da vidimo ama baš ništa zbog guste magle. Možda je bolje doći rano ujutru...

Uveče smo rešili da odemo u restoran koji smo videli prethodnog dana. Nalazi se tri metra od autobuske stanice, kraj velikog hotela. Prvo su nas dočekali portiri koji su nam otvorili vrata i poželeli dobrodošlicu. U veoma prijatno uređenoj prostoriji je bilo nekoliko stranih turista, rekao bih nemaca.

Plantaze caja

Doručak

Ceo poslednji dan smo, praktično, tugovali što idemo, pa smo odlučili da doručkujemo u istom restoranu u kome smo prethodne večeri jeli. Na vratima nas je sačekao već dobro znan konobar, koji se ponovo poklonio pred nama. Seli smo do prozora i razmišljali o hrani. Primetili smo da za susednim stolom četvoro ljudi nešto komentariše na lošem francuskom jeziku. Posle nekoliko trenutaka se ispostavilo da su dvoje Belgijanci, a dvoje Slovenci, Maša i Matko.

Belgijanci su znatno stariji. Upravo su bili došli iz Kočija, pa su nam dali preporuku za dobar guesthouse. Slovenci žive u Ljubljani i upustili su se u tromesečno obilaženje Indije. Maša je htela da putuje godinu dana, a Matko samo mesec dana, pa su se našli na tri. Išli su sa juga ka severu. Posle samo pola sata razgovora su nas pozvali da budemo njihovi gosti kada nas put dovede u glavni grad Slovenije. Eto šta je bratstvo i jedinstvo. 

Šalu na stranu, svo šestoro smo ćaskali najviše o putovanjima i utiscima iz posećenih mesta. Na kraju smo sa Slovencima pešačili deo puta do njihovog hotela, koji drži deda o kome sam pisao ranije u ovom tekstu. Pohvalili smo se da nam više nisu potrebne vize za EU. Naveli su da su nedavno uhapšeni mladi ljudi koji su pristali da za samo 500–600€ odvedu određenu osobu u Njujork. Ta varijanta funkcioniše tako što to ti magarci daju svoj pasoš falsifikatorima, kako bi se napravio novi za osobu koju krijumčare i u kome je ta osoba predstavljena kao rođena sestra od ovog što je vodi....svašta.....

Ponovno uživanje u plantažama

Razmenili smo mejlove sa novim prijateljima i krenuli da se šetamo beskrajno dugim stazama na plantažama u okolini Munara. Ispred skoro svake parcele stoji tabla sa informacijama o vlasniku, broju i imenu biljaka. Neke parcele su u fazi renoviranja.

Gusta magla

Zatekli smo i desetak beračica listova. Sa svake grane mogu da uberu maksimalno tri mlada lista. Nadzornik stalno gleda šta rade i pazi da u korpu ne ubacuju stare listove. Idealno je da se sat vremena nakon branja lišće dostavi fabrici na preradu. U okolini Munara postoji samo muzej čaja i stara fabrika. Čuli smo da i nisu nešto, te smo preskočili odlazak tamo. Ali smo zato u Nuvara Eliji, mestu sličnom ovom, koje se nalazi na Šri Lanki, bili u velikoj fabrici čaja i posmatrali čitav proces obrade, sušenja i na kraju selektovanja gotovog čaja.

List caja

Ostatak dana smo proveli u laganoj šetnjih i obilaženju prelepih katolitičkih i protestantskih crkava.

Šest točkova a ukupno dve šare.......

Nas je put vodio dalje na jug, tačnije u fort Koči. Autobusi iz Munara za Ernakulam polaze na svakih sat vremena. Dan ranije smo pitali za red vožnje, pa su nam rekli kada bi mogao da krene bus. Nadao sam se da će nam zapasti neko bolje vozilo. S obzirom da je padala kiša, bio sam srećan što uopšte ima prozore da makar ne kisnemo.

Došavši na stanicu saznali smo da je polazak u 08:40 otkazan, te da je sledeći u 09:20. Nismo čekali ni trenutak na stanici, jer nas je vozač pozvao da uđemo u bus i da sa njim prvo odemo do centra Munara kako bismo osigurali mesto za sedenje. Ušli smo u šklopociju na šest točkova i zauzeli jedno sedište sa koferima u zadnjem delu busa. Nisam želeo da gledam gume, jer smo prethodnog dana primetili da su na busu koji se tu našao sve bile ćelave.

I sare su pobegle sa ovih guma....

Otišli smo prvo do Munara, pa nazad na stanicu i nastavili dalje ka Ernakulamu. Brzo smo počeli da se spuštamo niz strme nizbrdice. Iako je bila veoma gusta, magla nije sprečila vozača da vozi brzo i stalno pretiče sporije.

Posle sat vremena smo osetili miris pregorelih kočnica. Imali smo kraću pauzu u mestu Muvatupuza (Muvattupuzha). Posle samo pet kilometara su nas zaustavili momci koji su vikali da su se gume zapalile i to baš ispod nas. Uglavnom  smo svi mirno napustili vozilo. Vatre nije bilo, kao ni šanse da sa tim busom nastavimo put. Ubrzo je naišao drugi, ali privatni bus. Ušli smo na zadnja vrata i stavili kofere ponovo na zadnja sedišta. Kontrolor je hteo da nam naplati tri dodatne karte za kofere, što sam odbio.

Počeo je da se dere, ali mu to nije vredelo. Spustio sam kofere na pod i tako mu blokirao nekoliko mesta za stajanje. Više nije imao osnova da mi traži da mu platim karte. Kofere sam vezao lancem, kako ne bi udarali ostale putnike.

Sve u svemu, klackali smo se još tri puna sata do Ernakulama. Krivine su bile veoma oštre. Putnici su masovno povrćali. Neki su koristili kese, a neki su “bljuvali” kroz prozor. Kako smo se spuštali ka moru bilo je sve toplije, a kao za inat i bus se sve više punio. Konačno smo stigli oko dva sata i to ne na glavnu autobusku stanicu u Ernakulamu, nego na perifernu u Aluvi. Kondukter je bio fer, pa nam je pokazao bus koji direktno ide u Fort Koči.

Munar je pun pogodak u svakom pogledu. Odmorili smo se od gužve na severu zemlje, uživali u predivnim plantažama čaja, jeli savršenu domaću čokoladu i razne keralske specijalite. Veliko mrcvarenje predstavlja vožnja autobusom, bilo iz Koimbatorea ili Kočija. I sada se naježim kada se setim svih urlika kočnica koje su jedva uspele da zadrže naš autobus na putu.