Majsor, normalni haos Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Mogao bih da kažem da je Majsor jedan od čistijih i lepših gradova Indije koje sam do sada posetio. U samom centru grada je palata, jedan od simbola zemlje, koju vikendom u večernjim satima obasjava preko 100 000 sijalica. I ovde se retko kad poštuju saobraćajni propisi, ali se čini da, ipak, ima manje gužvi nego na severu. Verovatno nisam u pravu, jer smo posle dve nedelje provedene na severu oguglali na skoro sve.

Traženje hotela

U Majsor smo, iz Hasana, autobusom stigli za manje od tri sata vožnje. Pre nego što smo izašli na glavnoj autobuskoj stanici, prošli smo pored veličanstvene palate, koja je jedan od simbola Indije. Pratili smo ulice iz busa, pa smo se posle lako vratili do trga na kome je hotel Čamundi Vasati Grua. Pročitao sam preporuku u Lonely Planetu. U prizemlju je local, dok su sobe na prvom spratu. Momak me je poveo da mi pokaže sobe po ceni od 400 rupija. Obe gledaju na veoma prometnu ulicu. Čini se da ih godinama niko nije čistio. Primetio sam da kabl od televizora nema utikač, već da su gole žice gurnute u zid.

Zahvalio sam se i nastavili smo dalje. Uz ovaj je jedan veliki hotel. Irina je, ponovo ostala napolju da čuva kofere. Na recepciji me je sačekao menadžer hotela. Insistirao je da mi prvo pokaže sobu, pa tek onda da kaže cenu. Pobedila je moja balkanska upornost. Pokazao mi je brošuru na kojoj je pisalo da soba bez klime košta 1600 rupija, ali da on, eto, ničim izazvano, hoće da nam učini i da spusti cenu na 1200. Čini mi se da nije očekivao da ću ga pozdraviti i da neću gledati sobu. Delovao je prilično samouvereno i prepotentno.

Trg Mahatme Gandija

No, nastavili smo dalje. Video sam iz busa nekoliko reklama za hotele u ulici Šri Harša (Sri Harsa), koja praktično gleda na palatu (tačnije, palata bi se videla da nema parka i drveća).

Četiri zvezdice za 16 evra - Parklejn hotel

Eskivirali smo nekoliko "finih i ljubaznih" rikšista, prošli pored bioskopa “Wood Lands” i došli do hotela Parklane. Odmah do njega je još jedan hotel, ali do ulaza vode stepenice. Odučih da najpre vidim ovaj prvi, iako mi je delovao prilično skupo. Prošli smo pored ljubaznog čuvara i ušli u mali tunel koji vodi do recepcije. Hol hotela je izgledao elegantno. Uniformisani recepcionar mi je rekao da imaju tri vrste soba. Najjeftinija je bila 1000 rupija, s tim što je za takse potrebno izdvojiti još 60.

Pozvao je jednog od pomoćnih radnika da mi pokaže sobu. Ušli smo u lift i otišli do četvrtog sprata. Veliki svetlarnik je kružnog oblika, prečnika 10 metara. Oko njega su sobe. Ušli smo u jednu, najjeftiniju. Ova komforna soba je opremljena klima uređajem, LCD televizorom od 22 inča, velikim kupatilom, kvalitetnim nameštajem. Jedina “mana” sobe je što gleda na susedni hotel. Uporan mladić je insistirao da mi pokaže ostale sobe, iako mi se ova prva svidela. Druga soba je bila znatno veća i gledala je na park, dok je treća, površine 50 kvadrata, po ceni od 2500 rupija (40€) nudila balkon sa koga se vidi deo palate, đakuzi i veliki LCD ekran od 32 inča.

Bazen na petom spratu hotela Casamara

Ipak, nama je bila dovoljna najjeftinija soba. Radnici su nosili naše kofere, a mi smo, poput bogatih turista iz Zapadne Evrope, išli za njima. Podsećam da u Beogradu slično opremljena soba košta 70, a u Parizu 100€. Na noćnom stočiću su nas sačekale dve torbice sa raznim priborom za higijenu, ali i priveskom, blokčićem i olovkom sa simbolima hotela. Na vidnom mestu je okačena poruka u kojoj se mole gosti da osoblju hotela ne daju nikakve napojnice.

Jedina zamerka se odnosi na internet. Postoji bežični signal, ali se kartica sa kreditom ne može kupiti u hotelu već samo on-line uz pomoć kreditne kartice.

Prva šetnja gradom

Opet nas je ispred hotela čekala četa rikšista, koju smo izbegli brzim hodom. Ispred bioskopa Wood Lands je bila gužva, te smo morali da hodamo po ulici. Ugledali smo crkvu Wesley Chatedral and Hall sa leve strane i nastavili ka autobuskoj stanici. Eskivirali smo razne prodavce koji su imali “special price” samo za nas i skrenuli levo u ulicu Irvin (Irwin road). Od silne buke, škripe kočnica, sirena svih mogućih i nemogućih vozila nismo mogli da se čujemo.

Ušli smo u dvorište galerije koja nosi naziv Indira Gandhi Rashtriya Manav Sangrahalaya. Pogledali smo veliku kolekciju tradicionalne indijske nošnje, kao i brojne slike i crteže. U dvorištu se pripremala mala bina za večernji koncert. Vozač kombija je želeo da se parkira između dva drveta, ali je precenio širinu svog vozila. Snažno je ogrebao celu bočnu stranu, ali ga to nije ni najmanje pogodilo. I dalje se smeškao i nama mahao...

Muzej - galerija - Indira Gandi

Na raskrsnici sa Ašoka ulicom su četiri velike simetrične zgrade. U jednoj od njih je Majsorska banka, u kojoj smo želeli da zamenimo novac. U glavnom holu je bio haos. Na svim šalterima je bilo barem po deset ljudi. Čuvar nas je uputio na sprat, gde se nalazi menjačnica. Morao sam da popunim dugačak formular sa raznim pitanjima vezanim za boravak u Indiji. Potom sam dao novac i dobio žeton, uz pomoć kog je trebalo da podignem novac na blagajni. Službenik je hteo da mi novac isplati u apoenima od 50 rupija. Uspeo je da me razume, te mi je dao novčanice u iznosima od 500. Treba li da naglasim da u redovima svi jedni drugima stoje na vratovima i gledaju šta rade, koliko novca podižu ili uplaćuju, a i da neretko pokušavaju da prođu preko reda? Ne moram....

Turistički centar?

Svratili smo u turistički info centar, koji se nalazi blizu železničke stanice. Vrata, tačnije rešetke, su bile prebačene do polovine. Nekako smo se provukli i kročili u veliku mračnu prostoriju. Na stolovima su bile neke brošure, ali od radnika ni traga ni glasa. Jedan se, kako smo shvatili, tu našao slučajno, ali nam nije puno pomogao, jer su njegove kolege verovatno znatno ranije, po nama znanom sistemu, napustile svoja radna mesta pre završetka radnog vremena.

Krava na sred ulice

Krenuli smo polako da se vraćamo u centar. Jedna smela krava je lagano koračala sredinom ulice. Uopšte se nije obazirala na poglede i sirene razjarenih vozača. Ni oni nisu bili više obazrivi, jer su iznenadnim skretanjima u suprotne trake ugrozili druge. No, kao što to obično u Indiji biva, za sekund se sve stišalo i prošlo. Krava je zastala kod jednog gospodina koji je na sred trotoara pravio vence od cvetića. Malko dalje je nekoliko momaka radilo to isto. Preko puta njih je medicinski fakultet, kao i veliko polje na kome su studenti igrali, pogađate, kriket.

Skrenusmo levo u Danavantri ulicu. Jedan rikšista je zaustavio svoje vozilo u stranu, mokrio i onako preko ramena nas upitao da li nam treba vožnja.... Malo dalje je uličica koja se naslanja na Devaradža market. Jedan od mladih prodavaca je zamišljeno stajao pored inventara njegove radnje, odnosno zaklanih i očišćenih koka. Njihove glave je zakačio na kuke, pa su sve tako skladno i simetrično visile.

Prodavac zivine...

Našli smo ulaz u veliki market. Većina tezgi je bila prazna, jer se prodavci razilaze čim počne da zalazi sunce. Neki odu kućama, dok neki robu presele na ulicu, pa nastave da prodaju. Uputili smo se do palate kako bismo posmatrali dekorativno osvetljenje.

Sto hiljada sijalica

Najveća majsorska atrakcija je kraljevska palata, poznata po dekorativnom osvetljenju od čak sto hiljada sijalica. Pale se samo subotom i nedeljom od 19 do 20h. Iako postoje tri kapije, ulaz je moguć samo sa južne strane. Pratili smo velike grupe ljudi koji su brzim korakom hodali ka palati. Neki su zastali na istočnoj kapiji, a mi smo nastavili do južne. Ispred je veliki parking kraj koga je na desetine radnji sa suvenirima. Ugledali smo ogroman, barem sto metara dugačak red. Ipak, do bezbednosne kontrole smo stigli za samo deset minuta, iako su se brojni lokalci uguravali preko reda. Palata je već uveliko svetlela. Najviše je bilo stanovnika Majsora i njihovih sunarodnika, dok je stranaca bilo prilično malo.

Majsorska palata nocu

Retko koja od preko sto hiljada sijalica nije radila. Prosto mi je bilo neshvatljivo da je neko dozvolio da se tako raskalšno troši struja, jer u celoj Indiji svi štede električnu energiju.  Naravno, nemaju štedljive sijalice već koriste fluorescentne i to ne samo u kućama, hotelima i radnjama, nego čak i na banderama. Svetlosni efekat je loš, ali je bitno da je novac ušteđen.

Ipak, za palatu nema štednje. Događaj je zaista spektakularan. Stalno su škljocali i sevali blicevi starih fotoaparata, koje većina još uvek ima. Deca su se slobodno igrala po velikim travnatim površinama u ritmu muzike koja je dolazila iz pravca palate. Uniformisani muzičari, članovi bleh orkestra su svirali koračnice, ali i obrade popularnih svetskih hitova.

Majsorska palata nocu - istocni ulaz

U povratku smo svratili u jednu prodavnicu suvenira blizu našeg hotela. Pored velike vitrine sa stotinama figurica izrađenih od drveta stajala je grupica momaka. Jedan se izdvojio i poželeo nam dobrodošlicu. Upitah za cenu figurice Ganeša, hindu boga, koja je visoka desetak centimera. Iste takve sam godinu dana ranije kupio u Udaipuru, po ceni od 40 rupija. Prodavac je lupio cenu od čak 500 rupija, sa pričom da je u pitanju ručni rad, kvalitetno drvo i super dobar majstor.

Magarac! Ta figurica je bila prilično loše urađena. Rekoh mu da je cena previsoka, čisto da vidim koliko će spustiti. Ponudio je cenu od 450 kao poslednju. Kada je čuo koliko sam platio istu figuricu na drugom mestu, počeo je da viče, vidno iznerviran. Samo su se njegovi drugovi smejali, jer je bilo jasno da nije u pravu. Zamislite drskost da toliko podigne cenu! Sigurno mu je bezbroj puta uspelo da tako nečasno zaradi novac.

Mi smo se vratili do hotela i otišli na prvi sprat, u veoma poznat restoran. Zauzeli smo jedini prazan sto na terasi. Hrana je brzo stigla i bila je odlična. Dugo nismo bili okruženi tolikim brojem sunarodnika iz Evrope.

Škoda Oktavija

Čini mi se da na majsorskim ulicama ima manje gužve nego u gradovima iste veličine na severu. Mnoge fasade su renovirane, postoje čak i trotoari, pa se običan turista može više posvetiti razgledanju grada, a ne brizi za sopstveni život hodajući u istoj ravni sa autobusima i kamionima. Majsorani voze sve što ima točkove. Na kolica tovare šerpe, korpe, oluke, bunteve majica, drva, kante. Toliko ih preopterete da se ne kreću uz pomoć pedala, već su primorani da to teretno vozilo guraju. Bez ikakvog straha, tako gurajući, uđu na kružni tok sa kamionima i autobusima, ali su jedni na druge navikli. Videli smo i nekoliko evropskih automobila. Škoda Oktavija je bila u vlasništvu jednog simpatičnog Indijca. Prosto je štrčala među svim tim Tata šklopocijama i rikšama.

Hodajući ka katedrali upoznali smo dve devojke. Jedna je iz Izraela, a druga je Amerikanka koja živi u Tel Avivu. Rešile su da šest meseci provedu u Indiji, uglavnom na jugu. Majsor je bio prvi veliki grad u kom su se našle, a pre toga su bile mesec dana na Goi. Verovatno je njihovo uživanje trajalo sve dok nisu otišle u Mumbai, Delhi ili Kalkutu.

Brzo smo prešli, razgovarajući, hiljadu metara i tako stigli, prvo do Azamove džamije, a potom i do jedne od najvećih katedrala u Indiji. Katedrala svete Filomene (St Philomena’s) je građena od 1933. do 1941. godine u neogotičkom stilu.

Majsorska katedrala	Azamova dzamija

Uspeo sam da sa rikšistom pogodim vožnju do palate po ceni od 30 rupija. U startu je cena bila prihvatljivih 40, pa nije bilo teško spustiti je, jer je momak bio dobar za razliku od mnogih njegovih kolega. Dovezao nas je do samog ulaza sa juže strane.

Palata danju

Pohitali smo u majsorsku palatu pre velike vrućine. Kao i za večernje gledanje dekorativne rasvete, u palatu je za posetioce moguć ulazak samo kroz južnu kapiju. Ovaj put smo morali da platimo ulaznicu od 300 rupija, dok je za lokalce ona 30.

Majsorska palata

Odmah sa desne strane je pult na kome se obavezno ostavljaju fotoaparati i kamere. Slikanje i snimanje je dozvoljeno spolja, ali ne i iznutra. Ukoliko dolazite oko 10–11h, predlažem da prvo slikate palatu, pa tek onda da je obilazite iznutra, zbog položaja sunca.

Nekoliko metara dalje je hindu hram Švita Varašvami (Shweta Varashwamy). Sada je, po danu, palata izgledala još bolje. Fasada je nedavno u potpunosti obnovljena. Ostavili smo obuću na čuvanje i prošli još jedno skeniranje. Pred ulazak u palatu, sa desne strane se nalazi pult na kome stranci dobijaju audio vodiče. Potrebno je samo da ostavite neki identifikacioni dokument kao zalog.

Majsorska palata - istocni ulaz	Plato ispred palate
Majsorska palata	Majsorska palata

Tako smo ispred svake bitne tačke slušali zanimljive priče vezane za istoriju palate. Saznali smo da je originalna palata u potpunosti izgorela 1897. godine, najverovatnije zbog nemarnosti. Požar je nastao u kuhinji, ali se brzo proširio, jer je originalna zgrada bila u potpunosti sagrađena od drveta. Novu je projektovao engleski arhitekta Henri Irvin (Henry Irwin), te je gradnja završena tek 1912. godine. Enterijer palate je raskalašno uređen. Bilo nam je potrebno oko 70 minuta za obilazak.

Po izlasku smo dali pet rupija za čuvanje cipela. Radnik je samo nezadovoljno odmahnuo rukom, jer je verovatno navikao da mu stranci daju više. Primetili smo da mu sunarnodnici ne kažu ni “hvala”. Šetali smo se barem sat vremena po ogromnom vrtu i uživali u pogledu na ovu veličanstvenu građevinu.

Majsorska palata

Ispred ulaza je desetak tezgi sa suvenirima. Cene su su bile previsoke. Peške smo se uputili do Džagamoan palate (Jagamohan). U zgradi nekadašnje dvorane, izgrađene 1861. godine, videli smo kolekciju satova iz Japana, kao i razne druge predmete. Mislim da nećete puno propustiti ukoliko ovu palatu preskočite. U povratku smo primetili radnje ispred kojih su pisaće mašine postavljene  na stolovima. Uslužno kucaju razne izjave koje su potrebne građanima, jer ovi nemaju uslove da sami to nekako urade. Slična stvar se i kod nas dešava u pojedinim državnim ustanovama....

Market pun boja

Devaradža market je centralna gradska pijaca. Na svakom ulazu su gusto zabetonirane visoke šipke, kako bi sprečile krave i druge životinje da uđu u ograđeni prostor. To nosačima otežava posao, jer svu robu moraju da unose na leđima ili glavama, kako je kome lakše. Ova pijaca je jedna od najlepših I, koliko–toliko, pristojno čistih u Indiji.

Devaraja market - boje

Neki prodavci prodaju voće na veliko, kao na primer banane. U ponudi je čitava grana, teška barem 20 kilograma. Probali smo pet vrsta, a ima ih još barem deset. Prodavci su simpatični i ne previše dosadni. Povrće kao i voće je svuda savršeno poređano. Ipak, najupečatljivija je bila krava koja je nekako uspela da prođe sve prepreke i nađe se u, za nju, malom raju punom hrane.

Pogubili smo se u delu sa začinima. Bilo je, bukvalno, stotinu vrsta. Prodavci često sami prave mešavine koje mogu biti odlične i posebne. Tako smo uzeli kombinaciju ljute paprike sa drobljenim žitaricama i raznima travama, koja daje jelima poseban i specifičan ukus.

U delu sa cvećem se najviše radilo i bilo je najživlje. I na najmanjem prostoru je neko sedeo i nadevao latice na žicu ili pripremao cveće. Nudili su nam i boje koje se koriste za razne rituale. Tako dobra ponuda se ne može svuda naći.

Devaraja market - cvece	Devaraja market - cvece
Devaraja market - prodavac pirinac	Devaraja market - povrce

Mnogi prodavci su bili namrgoćeni, verovatno i zbog činjenice da od jutra do mraka moraju tu da sede i prodaju robu. Ipak, oni su na malo višoj lestvici od onih koji čiste i nose džakove i banane za nekoliko rupija. Ispred ulaza najbližeg palati je trg na kome desetine trgovaca prodaje voće na tezgicama ili podu. Kupili smo jedan duguljasti ananas od barem dve kile za samo 10 rupija (15 dinara). Dinje su veoma jeftine, a manga, na žalost, nije bilo jer mu je sezona tek od marta meseca. Bio je veliki izbor lubenica, ali iz nekog razlika ni jedna od dve, koliko smo ih kupili, nije bila ni malo slatka.

Market je divan. Satima smo hodali, posmatrali ljude i uživali u raznim scenama.

Džokejisanje za “dž”

U ulici Devaradža Urs (Devaraja Urs Rd) je čitav niz radnji sa kvalitetnom robom. Primetili smo da se oftlamološke radnje ni najmanje ne razlikuju od onih u Evropi. Ulazak u njih je bio kao kročenje u drugi svet. Na vratima nas je dočekala radnica u belom mantilu i na odličnom engleskom jeziku odgovorila na sva naša pitanja. Zaključili smo da su sočiva poznatih firmi jeftinija oko 2,5 puta nego kod nas.

Do sličnog zaključka smo došli i u radnji Jockey, poznatoj po donjem rublju. Radnja je podeljena na dva nivoa. Na donjem je veš za muškarce, a na gornjem za žene. Jockey ima veliku fabriku u Indiji, te su cene pet puta niže nego u Evropi. Mislim da je kvalitet, ako ne isti, onda približan. Svaki komad gaćica ili podmajice se isporučuje u kutiji sa hologramom, isto kao i kod nas. Prosečna cena je oko 3€. Zadržali smo se i u radnji za prodaju srebra i nakita.

Ulica u Majsoru

Radnje poznatih proizvođača, kao recimo Sonija, su veoma moderne i dobro opremljene. Cene su niže 15% nego kod nas, ali ne smemo zaboraviti carinu za krupnije predmete. Isto važi i za Cannon i Nikon fotoaparate. Imaju najnovije modele, ali i one stare po nekoliko godina, pa treba biti veoma oprezan prilikom kupovine jer je razlika u ceni novog i starog modela je minimalna.

Čamundri brdo

U okolini Majsora se nalaze dve lokacije na koje stanovnici često odlaze. To su Brindavan bašte (Brindavan gardens) i brdo Čamundi. Gledajući fotografije i slušajući iskustva ljudi koji su bili na oba mesta odlučili smo da odemo do brda. Autobusi sa brojem 201 kreću na svakih dvadeset minuta sa stanice koja se nalazi prekoputa gradske skupštine, tik uz palatu. Stanica je potpuno nova, pa je pod kristalno čist. Sada je već verovatno pun mrlja od ulja i raznih drugih radnji. Do našeg cilja saobraćaju novi klimatizovani Volvo busevi. Cena karte je 20 rupija.

Prošli smo pored zoološkog vrta i vozili se divnim perifernim ulicama. Penjanje na brdo je bilo najblaže rečeno uzbudljivo. Vozač je tako samouvereno sekao krivine, iako je preglednost minimalna. Brdo se nalazi na 1000 metara nadmorske visine. Moguće je stići i stepenicama. Negde na šestotom se nalazi najveća statua bika Nandija, Šivinog prevoznog sredstva, u Indiji            .

Chamundi brdo

Na vrhu brda se nalazi hram Šri Čamundesvari (Sri Chamundeswari). Svuda nas je pratila četa majmuna, koja je na kraju napala jedan motorcikl. Za sekundu su uspeli da pocepaju sedište i da ga prevrnu. Ni alarm ih nije uplašio. Vratili smo se autobusom u centar grada. Veče smo proveli u restoranu, psihički se pripremajući za sledeći dan. Cilj nam je bio da istog dana stignemo u Munar, koji je udaljen svega 350 kilometara, ali je zbog loših puteva do tamo potrebno više od 12 sati vožnje.

Majsor je definitivno grad za preporuku. Za kretanje po gradu nije neophodno korišćenje javnog prevoza ili rikši. Dovoljno je imati malo volje i uživati u svim tim prekrasnim i neobičnim prizorima koji se svakodnevno zbivaju na ulicama.