Vožnja autobusom u Indiji predstavlja pravu avanturu, ali često i veliki rizik. Stalno čujemo u vestima bilans poginulih prilikom sletanja autobusa sa puta. Do jedne od najlepših regija, države Kerala, moguće je stići samo drumom. Još prilikom planiranja putovanja sam znao da deonicu od Majsora do Munara, dugu oko 280 kilometara, nećemo preći Iako. S obzirom da ne postoji direktna linija, morali smo prvo da odemo do Koimbatorea, industrijskog grada države Tamil Nadu, te da put dalje nastavimo lokalnim busom do Munara, planinskog mesta na nadmorskoj visini od oko 1900 metara, poznatog po najvećim plantažama čaja.

Svakodnevno polazi desetak autobusa iz Majsora ka Koimbatoreu. Vožnja traje 5, odnosno 8 sati, u zavisnosti od rute. Mi smo izabrali direktan bus, koji polazi svakodnevno u 08h. Cena karte je 240 rupija. Na vreme smo ustali, spremili se i za samo pet minuta iz hotela Parklejn stigli do stanice. Isped vozila, koje je bilo postavljeno blizu ulaza, sačekali su nas uniformisan kondukter i vozač. Konačno smo imali priliku da se vozimo normalnim, komfornim autobusom, sa prozorima, klimom i, najvažnije, amortizerima.

Smestili smo se u zadnji deo polupraznog busa. Krenuli smo na vreme. Vozača je mrzelo da se smara vozeći kroz stanicu do izlaza, već je odmah okrenuo i izašao na ulaz. Tako je uštedeo barem deset minuta, jer je na stanici bio potpuni kolaps.

Teško je opisati naše ushićenje što se vozimo u busu u kome nema buke, škripe kočnica i bespotrebnog cimanja. Jutro je bilo divno, kao i scene koje smo gledali kroz zatamnjena stakla autobusa. Bili smo pomalo tužni što odlazimo, ali i nervozni jer nismo znali da li ćemo uspeti da stignemo do cilja.

Na putevima nije bilo vozila kao na severu Indije. I ovaj vozač je brzo vozio i preticao sva sporija vozila. Kondukter nam je podelio flaše sa vodom i kese za povraćanje. U redovima ispred našeg su sedele četiri starije žene, par sa dvoje dece i nekoliko mlađih ljudi. Na polovini puta smo napravili pauzu na jednom parkingu.

Ciscenje djubrista

Vozač i kondukter su seli u, nazovimo to tako, restoran. Ma nije ni birtija. Mesto je bilo toliko prljavo da nisam hteo ni da ulazim unutra. Mislim da nema potrebe da opisujem toalet. Primetio sam da su u toalete išle uglavnom žene sa decom, dok su muškarci obavljali nuždu pored autobusa, ne trudeći se uopšte da se makar malo sklone od očiju saputnika.

Sve te scene svakodnevno gleda jedna simpatična žena, koja je improvizovanom metlom čistila parking, tačnije, utabanu zemlju. Verovatno je nekoga mrzelo da odnosi đubre pa je istovario nekoliko vreća. Mrzelo je da skuplja sve, pa ga je zapalila. Neke krave su mirno sedele pored vatre, a neke se lagano kretale posmatrajući dešavanja u okolini.

Neverovatnih dvadesetsedam “lakat” krivina

Cela regija je brdovita. Mogli smo da zaključimo da su velike planine pred nama. Posle samo dvadeset minuta vožnje, bus je počeo da se spušta niz planinu. Tu smo skontali zašto nam je kondukter podelio kese.... Na prvoj lakat krivini smo videli tablu na kojoj piše da je to prva od 27. Veliki izazov za svakog vozača je voziti po ovakvom putu. Ruku na srce, asvalt je skoro zamenjen, te su postavljeni saobraćajni znaci, koji dosta pomažu vozaču. Najveći problem je širina puta, kao i stalno, nepotrebno, krivudanje na mestima gde su neimari mogli da naprave potpuno prav put, ali verovatno nisu imali novca.  

Kod svake krivine mi je srce stalo, jer retko gde postoje kamene blokade. Samo jedna greška vozača i za pet sekundi smo dole! Primetio sam da svi učesnici u saobraćaju stalno pritiskaju sirene kako bi obavestili onog koji im dolazi u susret iz krivine da ima još nekoga na putu. Zaobišli smo nekoliko pretovarenih kamiona, koji su se lagano kretali. Verovatno im kočnice nisu ispravne, pa vozači koče motorima.

Na trinaestoj „lakat“ krivini se autobus umalo zaglavio, jer nema dovoljno prostora da skrene. Došao je do same ivice, te je bio primoran da ide u rikverc kako bi uspeo da skrene, a da mu prednji točak ne sklizne u provaliju. Barem polovina putnika je povraćala, jer su skoro svi jeli na prethodnoj pauzi. To je verovatno bila najrizičnija deonica, pomislili smo. Međutim, prevarili smo se ....

Koimbatore, sasvim običan grad

Čim smo izašli iz poslednje krivine, nastavili smo da letimo dolinom kojom smo za sat vremena stigli do Koimbatorea. Ispred grada je bila gužva, ali smo se nekako kretali. Na perifernu autobusku stanicu Tiruvaluvar smo stigli oko 13:20h. To je relativno mala stanica sa koje stižu i odlaze busevi sa severa. Morali smo rikšom da odemo do druge stanice, Ukadam, koja se nalazi na drugom kraju grada, relativno blizu železničke stanice.

Prvi rikšista nam je tražio 100, a drugi 80 rupija. Nismo imali vremena da tražimo dalje, jer nam je svaki minut bio dragocen. Natovarili smo rikšu koferima i krenuli. Blizu železničke stanice se ugasio motor. Tek posle nekoliko minuta je simpatični rikšista uspeo da pokrene „paklenu“ mašinu. Za to vreme su nas obilazili brojni kamioni, koji su neprestano svirali i tako nam parali prazne stomake.

Ubrzo smo stigli do autobuske stanice Ukadam, koja se nalazi u južnom delu grada. Odmah smo otišli do biletarnice i saznali da smo stigli tačno na vreme. Postoje samo dva polaska iz Koimbatorea za Munar, u 07h i 14:25h. Umorni čikica nam je rekao da će bus najverovatnije kasniti zbog generalnog štrajka radnika, ali da će svakako doći. Našli smo peron te smo se smestili na nove, udobne klupe.

Krstić i sin

Upoznali smo jednog gospodina koji je takođe išao u Munar. Saznao je da će bus kasniti pola sata. Irina i ja smo otišli do javnog wc-a. To je bila najprljavija prostorija na svetu. Ljudi su vršili nuždu (onu dužu) na sred prostorija. Smučio mi se i život i Indija.

Bus za Munar

I posle sat vremena je došao autobus, odprilike kao onaj iz filma, Krstić i Sin. Doduše taj je imao dvoja vrata, a ovaj samo jedna, pa sam morao oba kofera da prenesem do vozača, jer na prostoru gde je motor može da se ostavi prtljag. Iskilavio sam se.... Čekalo nas je klackanje dugo šest sati, a razdaljina između Koimbatorea i Munara je samo 145 kilometara. Ipak, bili smo zadovoljni što smo uspeli da stignemo na bus. Krupniji stariji kondukter nam je naplatio dve karte 150 rupija.

Nećete verovati, ali ova krntija je išla prilično brzo. Menjač je svaki put škrgutao prilikom prebacivanja, ali je motor dobro radio svoj posao. Posle sat vremena vožnje, uglavnom ravnim putevima, došli smo do gradića Polači (Pollachi). Tu smo ugledali prvi put u tom danu, belce. Posle samo pet minuta smo skrenuli u jednu sporednu ulicu. Kondukter je objasnio da u radionici mora da se promeni guma, te da moramo tu, na raskrsnici, da napustimo vozilo i čekamo. Hteo sam da iznesem kofere, ali me je nekako uverio da ih niko neće uzet. Gospodin koga smo upoznali na stanici me je uveravao da su naše stvari bezbedne, ali sam i dalje bio sumnjičav. Za svaki slučaj sam slikao registraciju busa, ali mi to ne bi puno pomoglo.

I tako smo izašli, kao junaci filma „Ko to tamo peva“,i narednih sat vremena čekali da „Miško“ zameni gumu i dođe po nas. Glavnim putem su prolazili džipovi koji su prevozili decu iz škole, pa su nam mahala i time nam čekanje ulepšala.

Vetrenjace

Nakon što smo ušli u bus, vratili smo se na stanicu na kojoj smo već bili. Pokupili smo nove putnike i nastavili putovanje. Put je prolazio kroz šumu ogromnih vetrenjača, koje su prikupljale energiju na vetru. Bilo ih je na hiljade na svim tim beskrajno velikim poljima pirinča i raznog drugog povrća. Ti prizori su bili isti kao u Belgiji i Holandiji.

Smrzavanje

Pred mrak smo stigli do mesta Udumalaipetai. Prilikom ulaska na stanicu smo primetili veliku grupu ljudi koja čeka neki bus. Naravno, čekali su nas i kao pomahnitala horda revolucionara su počeli da uskaču u bus koji je još uvek bio u pokretu. Mnogi su ubacivali stvari na prazna sedišta, kako bi obezbedili sebi mesta. Takvih scena uvek ima u lokalnim autobusima. Brzo su se svi nagurali, a onda je jedan lik ušao sa televizorom i prošao kroz ceo autobus, da bi stigao do svog mesta koje je na već opisan način rezervisao.

Svi su galamili i drali se. I oni su bili nervozni, jer je sada bus kasnio puna dva sata. Ubrzo smo ušli u nacionalni park i u mraku videli nekoliko slonova koji su se približili putu. Narednih sat vremena je bus u drugoj brzini relativno sporo išao uzbrdo.

Pogrešli smo što tog jutra iz kofera nismo izdvojili topliju odeću i obuću. Čim je pao mrak, a autobus počeo da se prazni, postalo je veoma hladno. U mestu Maraijur (Maraiyur) smo imali pet minuta pauze. To mesto se nalazi oko 45 kilometara od Munara. Bilo je nemoguće zatvoriti sve prozore, jer na mnogima nije ni bilo stakla. Nekoliko putnika je bilo umotano u ćebiće od glave do pete. Oni su znali za hladnoću. I mi smo, ali smo zaboravili......

Nastavak vožnje je bio veoma naporan. Ne znam šta je bilo gore, da li to što je užasno hladno (oko 5C), ili što vozač luduje po tim krivinama sa limenkom na točkovima. Svetla su bila prilično slaba, ali očigledno njemu dovoljno dobra.

I konačno smo stigli oko 21:30h na stanicu. Nije bilo nikoga. Pojavilo se nekoliko rikšista, koji nisu bili energični poput svojih kolega u Koimbatoreu ili Majsoru. Izgleda da i njih hladnoća usporava. Dogovorio sam se sa jednim da nas odveze do hotela JJ Cottage po ceni od 20 rupija. Vozio je kao najveći manijak. Mislio sam da ćemo se prevrnuti sa sve koferima, jer je prebrzo ulazio u krivine.

I tu vožnju smo preživeli. Hotel je bio pun, ali u susednom SMM Cottage-u je bilo slobodnih soba. Po ceni od 600 rupija smo dobili sasvim pristojnu sobu sa tv-om i terasom (koja gleda na mali hram). Ni na kraj pameti nam nije bilo da tražimo bolje sobe. Bili smo kontuzovani, što zbog umora, što zbog drndanja u autobusu.

Mislim da je ova varijanta, iako veoma naporna, najbolja. Bilo bi nam malko lakše da smo ostali u Koimbatoreu i prespavali, ali u tom gradiću nema ništa da se vidi. Ovako smo imali dan više za uživanje u neverovatnim plantažama čaja. Već sledećeg jutra smo zaboravili prethodni dan.